FUREŠT PERE

Bilo je kasno lito. Mi u getu to kasno lito i nismo baš puno volili jerbo se bližila škola i prve kiše, šta bi drugin ričima značilo da ćemo uskoro stat doma. Doma, a ne na Pjaci od jutra do sutra. Živija san u podstanarstvu, u stare Pavelićke i moje škure kad bi ih rastvorija gledale su na apoteku, i na Primu. Na gradski javni kondut i na par javnih govornica od kojih nikad nisan ima mira. Kad bi otvorija oči, i rastvorija škure pod menon bi oživija moj Split. Mare Žebon šta je ofitala kondut bi metlon tirala Pajdu šta je zajebava onin svojin baritonom, na crnon biciklu stizali su prvi bureci, a Roje bi nosija najnoviji film ispod ruke.

Mali zmaj.

Mater mi je u Bonačića, na Pjacu je cili grad na kavi. Pop i Smoje, Roko u Bilog Asa, a imamo i jednog furešta. Taj čovik je senzacija. Furešt pa u Split. Student. Stali smo sa balunon i franjama i gledali ga kako pije kavu i čudi se kako niko ne radi u deset uri ujutro.

Odakle je? Šta oće u Split? Pitali su se svi i njemu je bilo neugodno. Naš socijalizam toliko je širok da od sirotinje šta imaju naftu stvorimo inžinjere, doktore.

Get je ozvanja dicon. Tiramole su sušile trliše i bilu robu, a u bot su nas matere zvale za obid. Furešt? Ta mi je rič bila ka da je svemirac doša u moj Get. Furešti su da prohodu, ne da ostanu – vika je Krleža na Pjacu i popeja se na bančić čin ga je vidija. Da ostave pineze i odu ća. Ma tog furešta se nije dalo lako otirat. Toliko je zavolija Split da je naša curu.

Kurbetina.

To si moga čut dok su se tiravale tiramole. Jubav, romantično bi uzdisale gospoje na kavi na Pjacu za dišpet onima šta su ćirile kroz škure. I sam Smoje se u Slobodnu oglasija oko te jubavi i tribaju li nama furešti ulizat u grad?

Mi smo igrali na franje, a to lito u starog Jale dobili smo popust. Jer smo furešta odveli na stolove, pa je infiša u taj sport. Bija je smišan, onako ricave crne kose i ništa on nije razumija. Stari Jale ga je mirija ispod oka dok je čita ‘Laso’ dok smo mi navijali jerbo mu je balun bidnome stalno ispada. Pa bi izvadija dolar i da ga Jali. Jale je bija Crni Asfalt, i sa Jalon nije bilo zajebancije.

Furešt Pere ništa nije zna. Reka je Fažolu da se zove Ahmed i da bi tija šta radit da more kupit motor. Fažol je razumija samo ‘peter’, pa ga prozva Pere. Pere ništa nije zna.

Ni šta je bibina, ni šta je koza, peter, ni šta je miliciot Slobo kad te opali pendrekon kad zalomiš ćošu oko bedema. On bidan nije ima para pa nan je brzo dosadija. Kad više nije ima sitna da nam plaća žetone. Problem sa Peron nasta je kad se zaljubija.

Ta ljubav koja je od početka bila kontroverzna u Split je dočekana ka i svaka druga novitada. Bidni Pedro nije moga sekund imat mira ka pošteni furešt da ga niko ne gleda ili ogovara. Ako bi bija u oštariju ili buffet naletija bi na Pajdu koji bi pita Peru koju kremu dupera za sunce kad je tako izgorija?  Na peškariju bi Peru nudili srdelama i pitali za punca ribara, oca od Mare rečene Meri. Ovi kad je sazna poludija je i tija Maru utopit. Mare je uzela kaić na Matejušku, utrpala bidnoga Peru i pravo put Šolte.

Taj cirkus pratija je cili Split, a kako i mirita u najluđi grad na svitu, nije mali oteja curu nego ona njega. Sad ćete vi mislit da je Split zatucan bija u ta doba i nazadan? Pape od Meri se kleja u oštariju da on nije kontra jubavi vengo kontra Pere koji je jebivjetar. Samo mi to triba u kući.

Furešt šta svira gitaru kod Gospe od Zdravlja.

Svit je vrtija glavon i nije mu virova. Ma se te dane nije bilo vidit puno cura u grad. Ovi šta su se pripali za svoje šinjorine držali su ih doma. Mare se nakon tri dana vratila bez Pere.

Pere je otputova doma jer se pripa očeve joj puške, a Split je za par dana zaboravija na furešta Peru. Dobili smo Mediteranske igte i valjalo se pripremit za more furešti šta će nam doć u grad.

A tribalo je grad i sagradit, pa su se Splićani uvatili posla. Pere se više niko nije ni sića.

Danas san se sitija Ahmeda kojeg je Fažol prozva Pero. U potrun su mi se doselile neke cure i pozdravile me ka susida. Sad smo susidi. Tu će živit. A moj jadni Pero nije smija bidan u afitani stan. Bija je manji od maloga miša. Ove dvi odma su mi dale do znanja da je misto za parkirat auto njihovo i da svoje lipo parkiran na drugo misto.

Pogleda san se u ogledalo od lifta i sitija Pere. Di je sad moj Pere? Furešt šta je zna red i regulu. Doša si na tuđe, poštivaj to. Bija je manji od makova zrna, i mi smo ga volili zbog toga. Jer je poštiva veličinu Splita, i di je doša. I njegova Mare, šta je zva Meri pa smo je i mi prozvali tako.

Pa san pogleda ove dvi cure i pita ih di su došle? Jel znaju? Rekle su mi da znaju, da se u nas jeftino more kupit nekretnina, da su nan zakoni smišni, i da će dobro živit dok afitaju. Pametno ulaganje.

A priko zime, pita san ih?

Idemo studirat, i šta smo zaradile platit koleđ. Pape je da za kupit apartman, i nas dvi smo sad Splićanke. Živija Split. Čin završi godina eto nas nazad. Do tada kjuzo. Ka prave Splićanke priko zime će na Kupres. Potrošit zaradu od lita. Do tada mi u zgradu in moramo pazit goste, trpit njihove vicije, a one dvi će in prat lancune i stisnit se u malu sobu. Ka prave, moderne Splićanke.

Ajde. Baš Splićanke? Malo ste mi bataste za Splićanke?

Nasmijale su se i rekle mi da to baš momci vole. Da nisu više od njih. Koji momci pita san? Pa naši iz Potugala? Evo baš moj Pedro, pa mi pokazuje nabildanig čepa od Nare šta je cili istetoviran. Volimo se i on će isto kupit apartman u Split. Pa ga afitavat i lipo živit.

Nešto me stislo oko srca.

Jebe me se za njenog Pedra jer ne zna niti reć dobra večer. Samo šuti i gleda me ka da je on gazda cile zgrade. Još me pita i zašto nema još koje parkirno misto? Da moren li ja maknit svoje auto da on parkira motor? Lipa nam je politika. Naša dica u bili svit, a furešti nam kupuju nekretnine i postaju Splićani. Prodaje se didovina i odlazi zauvik. Lipa nam je država. Svakoga dana Splićana je sve manje, a ‘Splićana’ je sve više.

Nema metra da ne naletiš na kojega. Moreš cili dan šetat Spliton i ne naletit više na nikoga iz Splita.

Pa san se sitija svog Pere. Dobroga i poštenoga furešta šta je zna I napravija san đir po Splitu da nađen kojeg našeg momka, ma ga nisan naša. Ne mile in se izgleda ove bataste pa su utekli.

Čujen da svi rade vanka. Neće ode kurbinim sinovima bit roblje. Pa san pita batastu fureštkinju zna li mog Peru?

Peru?

E Peru.

Ne znan. Ali znan susida iz Amerike. I on je kupija stan.

Nisan je više ništa pita. Lipi moj Split.

Moj?

Malo morgen.