ENG
Ivo Anić: Zašto niste ustali kad je padala Jugoplastika?
Autor/ica 👤Ivo Anić
Povezani članci
FOTO: adplastik.hr
Cili svoj život borin se za slobodu. Dite san socijalizma i tako me naučija najveći sin, jerbo san bija njegov pionir. Nikad sluga, nikad rob. To je u ovo vrime od kad nan je mile i drage domovine malo zajebano, jerbo smo svi postali sluge, postali robovi. Bard moje generacije naučija me da sloboda nije Božje sjeme pa da ti je netko da. I uvik san bija prvi kad bi bilo ko usta za svoju slobodu.
Prvi Pride u Splitu bija je zajeban. Drugi još gori. Ali nisan moga kontra sebe. Ako bilo ko u mome gradu misli da nije slobodan, da ne more reć šta misli, bit ono šta je, govorit ono šta oće, zašto smo tili minjat svit? Jesmo mogli lipo ostat u mraku?
Moja generacija.
Sve šta se moglo slomit na ovome svitu, slomilo se priko leđa moje generacije. Imali smo lipu zemlju, ali govorili su nam da nismo slobodni. Nismo mogli reć šta nan je na srcu – da volimo svoje, i bit svoji na svome. Tako su nam govorili. Taman kad smo tribali radit, zaposlit se i uzet štafetu, doša je rat.
Iza tog rata, baš je ta moja generacija pobrisana gumicon. U nekon novon partijskon kabinetu. Generacija izgubljena u vrimenu. Generacija koja se zadnja sića svega kvalitetnog. Kvalitetnog života. Pa su nas ostavili da nas nagrize vrime. I baš ta moja generacija nikad nije ustala. Nikad prosvida, nikad barikada, nikad promjena. Pali smo bez ispaljenog metka. A ja san uvik virova da će od te generacije kad-tad bit nešto. Da će se pojavit. Ustat. Da se neće mirit sa sviton koji su nan postavili najgori od nas. Da ćemo ka nekad, ka naši očevi i didovi, imat snage izborit se za neki bolji, lipši svit.
Sta san u fermu i čeka. Čeka san da moja generacija ustane. Da svane taj dan.
Padale su firme i pada je svit prid našin očima. Sve šta su stvarali naši didovi i očevi, padalo je bez da je bilo ko usta, bilo ko izaša na ulice. Padala je Dalma, padala Jugoplastika. Očajne naše matere, naše cure, tražile su pomoć svoji muški. Nije to bilo deset žena. Bilo ih je četiri iljade. Iza njih, pa je Mesopromet, pa je Jadrantekstil, padale su firme jedna za drugon. Pada je ukratko svit kojeg smo poznavali. Padale su naše familije, naši susidi, a puno njih izbacivalo se iz svojih kuća, a odrasli smo s njima.
Niko nikad nije pita za njihovu slobodu, šta ona njima znači i šta je to uopće sloboda kad te neko oslobodi od tvoga stana.
Među mojon generacijon govorilo se kako triba izać na ulice. Kako će škver, u kojen je najviše naših, izać na ulicu. Kako ćemo napravit barufu i stat ovome na kraj. Moja generacija bila je u Vukovaru, borila se u Dubrovniku, krvarila u Slavoniji. Dok smo bili di smo bili, oni su radili šta su tili. Pa smo čekali da se skupimo, moja generacija, i da in jebemo majku. Da izađemo na ulice. Kad smo se vratili, vidili smo da je puno naših kupljeno lipin životon, penzijama, da su sagradili apartmane, a oni šta nisu bili nigdi sagradili su imperije. Postali su gazde, postali su vlasnici grada. Svega onoga šta smo mi držali da je naše. Rat je bija mnogima brat.
Od tih dana prošlo je skoro trideset godina. Moja generacija snalazila se kako je znala i mogla. Partibrejkers generacija, EKV generacija, generacija Branimira Džonija Štulića postala je ono čega se upravo taj bard moje mladosti najviše grozio. Postali smo pametni i knjiški ljudi. Istrošili se vremenom. Skroz na skroz. I u sebi smo, kako je proročanski ustvrdio Džoni, nemoć krili, da promijenimo stil, manire. Da se izborimo za svoju slobodu.
Sloboda je kažem, postala čudan pojam. Nešto metafizičko. Nešto šta postoji u semantičkom svitu. Nikako u onom realnom. A zaboravili smo da smo jednom upravo tu slobodu živili u realnom svitu. Da nan je ona bila opipljiva. Da smo je učili u školi. Da je sloboda bila nešto naše. Realno. Nešto za što se čovik mora borit. Padali su giganti, padao je svit kojeg smo poznavali, a mi nismo ustajali.
Nismo izašli na ulice.
Dok su ljudi, naši susidi ostajali bez posla. Dok su ostajali bez osnovnih sredstava za egzistenciju. Dok su naši susidi srpske nacionalnosti izbacivani iz stanova. Čitav jedan kvart. Ruđer Bošković, među njima i naša Ljiljana Nikolovska. Šutili smo i mirili se sa novostečenom slobodom, koja to nikad nije bila i mi smo to znali.
Ovih dana u mom Splitu prosvjeduju za slobodu. Okupilo se svita, najviše na rivi. Uglavnon moje generacije, ne bude tu stari ljudi koji se s pravom boje da se ne zaraze. Pivaju Moja domovina i Zovi samo zovi.
Moja generacija se okupila jer su joj oteta ljudska prava i slobode. Sloboda na rad, na ravnopravnost. Ljudi su se uvatili za ruke i pivaju. I dok san gleda taj skup moje generacije za slobodu, prvo šta mi je palo na pamet bilo je – zašto se niste okupili kad je moja mater zajedno sa iljadu drugi žena Splita otišla u stečaj zajedno s Jadrantekstilon?
Zašto niste tražili slobodu za sve te matere, žene Jugoplastike, njih 13 000, žene Dalme, Pomgrada, Ivana Lučića – Lavčevića, Prime, Dalmacijacementa, Jadrantransa, Salonacoopa, Tehnogradnje, Termofriza, Melioracije? Samo u Dalmatinki novoj sedamsto iljada žena je ostalo bez kruva. Na ulici. U samom splitskom akvatoriju, njih više od pedeset tisuća. Samo žena.
One istina nisu umirale na respiratorima, ali su umrle na respiratoru zvanom Hrvatska.
Cili svoj život borin se za slobodu. Dite san socijalizma i tako me naučija najveći sin, jerbo san bija njegov pionir. Zbog slobode san najeba u životu. Nikad sluga, nikad rob. To je u ovo vrime od kad nan je mile i drage domovine malo zajebano, jerbo smo svi postali sluge, postali robovi. Sloboda je čudan pojam. I sloboda je očito pojam za kojeg se triba borit kad i tebi samome ta sloboda odjednom postane važna.
Možda ti je važno jer si izgubija posa. Možda ti je važno jer viruješ da je Bill Gates sotona i da će nas sve čipirati. Možda ne viruješ u viruse i ova ti je globalna pandemija „zatvorila špinu.“ Pa si konačno izaša na ulicu. Dio moje generacije. Generacije koju je, budimo sasvim pošteni, bolija kurac za sve gore spomenute ljude. Generacije koja se izašla borit za slobodu tek kad je i nju dotaklo.
Dragi moji, moja i vaša sloboda imaju potpuno drugačije motive. Moj motiv za slobodom bija je oduvik isti – za sve potlačene, za sve obespravljene, za sve koji imaju drugačije spolne i svjetonazorske poglede na slobodu. Ta njihova negirana sloboda, bila je i moja. Ova vaša sloboda za koju se borite, samo je i isključivo vaša. Sebična. Privatna. Negira čak i one koji su najviše ugroženi, naše matere i očeve. I tija, ne tija, jedno pitanje mi se samo od sebe nameće: Zašto niste ustali kad je padala Jugoplastika?
Autor/ica 👤Ivo Anić
