Hoće li se Zidan trener pridružiti večeras Zidanu igraču u vječnosti!
Povezani članci
Msje Zidan, znam da imaš pametnija posla u predvečerje velikog revanša sa Bajernom, ali i ovaj je zadatak važan: krajnje je vreme da sahraniš onaj mit o vrhunskim igračima koji ne mogu da budu veliki stručnjaci.
Ako su na jednom tasu vage nesrećni Toni Adams, čija je karijera restartovana onoliko bizarno u Granadi prošlog vikenda, ili Dijego Maradona kao eklatantni primer genija kojeg nisu uspeli da obuzdaju ni ljubav navijača ni pakost rivala ni zov opijata, pa nije mogao ni oivičeni prostor kod “pankine”, a na drugom Arigo Saki – od kojeg kao da je cela ta zabluda i počela – Jirgen Klop, Žoze Murinjo, Rafa Benitez, Klaudio Ranijeri ili Gi Ru, ti studenti fudbalske igre i taktike bez trofeja, uspeha ili znoja unutar zelenog pravougaonika, onda bi moglo da zaliči da imaju pravo oni koji zastupaju tezu o diskrepanci između igračkog i trenerskog uma.
Ali na svakog vašeg Klopa, dižemo Jupa Hajnkesa. Na svakog Karlosa Alberta Pareiru – jednog Marija Zagala. Na svakog Tuhela – Franca Bekenbauera. Na svakog Ranijerija – jednog Kigena, Dalgliša, Krojfa. Antonija Kontea i Didijea Dešana i Pepa Gvardiolu i Dijega Simeonea.
Pa opet nije dovoljno? Onda vidite džoker, u vidu čoveka s kojim će se magični Francuz rukovati najmanje dva puta večeras, a verovatno popiti i vino posle meča: Karlo Ančeloti, po retko skromnom mišljenju autora ovih redova ponajbolji stručnjak 21. veka, nekada mentor Zinedinu Zidanu, koji je sa najboljeg sedišta gledao kako se uzima “Decima”; nekada mentor, danas mnogo više nalik iskrenom prijatelju ponajboljeg igrača makar prve decenije 21. veka.
Na tom talonu i pod takvom mikroskopskom lupom večeras će se na najvažnijem fudbalskom bunjištu naći momak iz uzavrele marsejske luke. U pohodu da učini nezamislivo, da odbrani titulu prvaka Evrope, i da odgovori na ono pitanje koje je i posle minhenskih 2:1 (a moglo je biti i 5:1 da nije bilo Nojera, kao što je moglo biti i 0:3, uostalom) lebdi iznad njegove ćele koja je bila, činilo nam se još dok smo ga gledali kako povlači konce svojih igrača na terenu, kao preslikana sa pravoslavnih freski: kakav je Zinedin Zidan uopšte trener?
Bizarno je da jednu titulu prvaka Evrope, jednu spasenu trku za titulu prošle godine i jednu dobijenu bitku u Minhenu kasnije (dobro, i onih gotovo zaboravljenih novembarskih 3:0 na Visente Kalderonu, kada je Simeoneu upriličen ubrzani kurs iz predmeta “4-4-2”), to i dalje nikome nije jasno.
U jednom od tekstova na tu temu, evo skromnih rezultata višednevnog istraživanja, neki novinar konstatovao je da je Zizu jednostavno imao mnogo sreće. Došao je umesto Beniteza da smiri pobunjenu svlačionicu, profitirao od dobre forme i raspoloženja Kristijana Ronalda i Serhija Ramosa, pa onda i od lanjskog žreba u nokaut-fazi – Roma u problemima, nedorasli Volfzburg i pogubljeni Siti – pre nego što mu se desio penal drugog mu omiljenog Portugalca posle Figa; bunio se jedan drugi kolumnista i što Zidannije uspeo da napravi koheziju na terenu, već sve izgleda da zavisi od inspiracije fudbalera; treći je analitičar citirao, onako kritizerski, Zidanove igrače koji o umešnosti svog šefa, tvrdi, govore u najbezveznijim mogućim frazama, poput “motivacije”, “osećaja” i “intenziteta”, bez ikakvog objašnjenja šta on zaista govori, kako ih priprema i kako zvuče njegovi ratnički bubnjevi u svlačionici.
Na kraju bi se pod brojne tekstove na zadatu temu mogla podvući kakva-takva crta: možda Zinedin Zidan (još) nije veliki, pa možda (još) nije ni dobar trener ali, što bi rekao čovek kojeg pitaju da li je siguran da Bog (ne) postoji – “ima tu nešto, sigurno”.Eh, pa u tome “nešto” – a što se na engleskom jeziku naziva “flair”, na španskom “el talento bueno”, na Zidanovom maternjem francuskom jednostavno “style” – krije se sva tajna ovog sveta i sve što treba da ima Realov trener.
To je onaj neuhvatljivi talenat za “uraditi dobro”, onaj osećaj koji imate kada se bliži finalna scena akcionog filma i znate da, šta god da se desi, glavni junak neće poginuti, već će izvući najbolje iz sebe u odsudnom trenutku (uz prikladnu repliku, naravno).
To je onaj osećaj koji smo svi imali kada je Zinedin Zidan igrao fudbal.
Samo jednom je izdao sam sebe i svoju supermoć, samo jednom je biser skliznuo sa đerdana i porvao se sa nedostojnima u blatu – imenjače Materaci, ne nazivam te svinjom, ne brini, dozvoli pesničku slobodu i nemoj mi psovati sestru – ali je time, paradoksalno, sebe načinio još više čovekom.
Nabadanje bezobraznog Talijana u finalu Svetskog prvenstva, to je bio silazak Boga na zemlju, dokaz da su sva čuda moguća, pa i da su idoli samo ljudi, napravljeni po našim uzusima no i dalje ranjivi, smrtni i ponosni kao i mi.
A motivacija, osećaj, intenzitet, koje će neki nazivati praznoslovljem – zar je malo, zar nije to jednako važno koliko i taktički akumen, posebno u utakmicama visokog intenziteta, kada posle jedne greške, crvenog kartona ili promašenog penala sva priprema može da ispari, i da ostanu samo srce, želja i ono što svi pogrešno nazivaju srećom, a u stvari je mnogo više nalik taličnosti, kao postojanijoj osobini ličnosti.
Pa nije li, da odemo i jedan pas u dubinu dalje, mnogo bolje po fudbal ako njime (ponovo?) zavladaju ljudi poput Zidana, koji rade sve na osećaj, inspiraciju, spontanost i improvizaciju, od “specijalnih” vunderkindova što u glavi drže sve partije šaha i odigravaju ih gotovo mehanički?
Jasno je, onda, da jedini problem koji Zinedin Zidan, trener Real Madrida, ima u svom imidžu jeste onaj prokleti Zinedin Zidan, igrač Real Madrida (i nekih drugih klubova; ah, zamislite taj sudbinski susret u potencijalnom finalu sa Juventusom!), koji baca preveliku senku, dovoljnu da pod nju stanu svi trofeji najvećeg kluba na svetu, a nekmoli tip koji je uvek izgledao elegantnije u štucnama nego u najskupljem odelu koje mu se ponekad rascepi u donjim lagama leđa.
Možda i postoji računica kojom se meri koliko još mečeva treba da dobije Zinedin Zidanda bi dobio zlatnu kartu za Društvo Nesumnjivo I Neupitno Dobrih Fudbalskih Stručnjaka (da tuče Bajern opet, uprkos tome što je pobeda u Madridu, protiv Levandovskog ili ne, možda i teža od pobede u Minhenu; pa da tuče opet Simeonea, pa onda i Alegrija? Osvoji titulu u Španiji, kao što izgleda da hoće?), ali nema tog digitrona koji se ne bi zabagovao kad bismo ga pitali za konačnu sumu neophodnu da Zizu u kravati nadmaši onog Zizua u kopačkama.
To je nemoguće, uostalom, i neka je.
Šta god da se desi večeras, kada će se ponovo pogledati s “amiko” Anćelotijem kao sa sebi ravnim – i veća bi imena pred Italijanom stala kao skrušeni student što nije spremio ispit i moli se da zameni pitanje i nekako sebi obezbedi prolaz – Zidan verovatno neće ubediti mase da je veliki stručnjak.
On to vrlo dobro zna, kao što mi koji se sećamo njegove karijere znamo koja je bila Zidanova najbolja partija.
Ha. Znamo li?
Trećina će se odmah zalepiti za finale Mundijala na Stade de France, kada smo čekali Ronalda, a dobili majstora koji pakuje dve lopte glavom iza Tafarela; drugih 33,3% će se setiti okršaja s Brazilom u Frankfurtu osam godina kasnije, onoga kako je kao Posejdon koji drži u ruci trozubac Anri-Riberi-Maluda uticao na plimu i oseku i krvni pritisak u obaranju možda i poslednjeg uistinu zabavnog uistinu brazilskog, s velikim B, tima; još petina će se setiti da nije bilo meča kao što je to bilo polufinale Evropskog prvenstva 2000, Francuska na vrhuncu i Portugal na vrhuncu, šansa za šansom, tamo-amo i nazad i opet, ringišpil i balerina emocija, sve dok okrutnim zlatnim golom iz penala nije Zizukrunisao sve svoje maštarije te čarobne briselske noći; ostatak do stotinu procenata umeće zauvek da bludi nad onim golom Leverkuzenu u finalu Lige šampiona ili nad igrom na San Siru, neponovljivih 1:6 sa po dva gola Jugovića i Vijerija…
A u stvari je istina mnogo jednostavnija, i zahvaljujući nekim mudrim režiserima vrlo lako dostupna, pretočena u dokumentarac “Zidane: A 21st-Century Portrait” sa muzičkom podlogom kultnog glazgovskog benda Mogwai.
To je, praktično, cela jedna utakmica, tako obična a tako čudesna, 17 kamera sve vreme prati samo njega, 90 Zizuovih minuta sa loptom i bez nje, Zizuovo lice kada ima loptu i kada je ona daleko od njega, Zizuovo trčanje u prostor, nervozu i crveni karton kada se zaleće na Pepea Reinu. I slova koja se prikazuju, Zidanova poslednja rečenica, Zidanovamanet fudbalu: “Magija je ponekad veoma bliska ničemu. Baš ničemu.”
Lepota ovog filma, eksperimentalnog, vorholovskog, no možda ponajboljeg fudbalskog uratka u ovom milenijumu, jeste u tome što prikazuje “običnog” Zizua na jednoj “običnoj” utakmici, a krajnji rezultat je sve samo ne običan.
Upravo će se po takvim “viljarealima” msje Zidan ravnati. Ne po tome šta će biti večeras, kada će svi gledati koliko će grešaka u taktici napraviti protiv Don Karla, već po svim onim “običnim” mečevima, na desetine, pa na stotine njih; takvih koji će nam tek za koju godinu, kada shvatimo da je to kako je igrao bilo važnije od svih pobeda i dva gola protiv Brazila, dati odgovor na pitanje da li je (bio) veliki, ili makar dobar trener.
A i ako se to ne desi, ako se, msje Zizu, pridružiš Maradoni, a ne Krojfu, to će opet značiti samo jedno: da su bogovi opet odlučili da nam pokažu kako je lako i kako je lepo biti čovek, ranjiv, ponosan i smrtan.