Svetislav Basara: Kosovo i Velika Srbija su prekonoć postali lažna religija

Izdvajamo

• Sve je dostupno današnjem čoveku, uključujući i istine vere, ništa manje nego pre hiljadu ili dve hiljade godina, stvar je u tome što današnji čovek naprosto ne želi da veruje. Čim odgovori na Božiji poziv - a Bog neprestano kuca na vrata svih srca - u čoveka se useljava ljubav, a gde je ljubav tu je odmah i patnja. A religije kakva se sreće u medijima, u  javnosti i na političkim skupovima, bolje i da nema, ali će je biti sve više. Poverenje u Crkvu nije vera u Boga, to je jedno od onih besmislenih poverenja poput poverenja u vojsku.

Povezani članci

• NOĆNA MORA
• Minus trinaest
• Međunarodno baltesko takmičenje “Konstantinka Dina Nikolić”
• Nismo vjerovali da se to moglo nama desiti
• Viktor Ivančić: Kontinuitet političke averzije prema BiH 
• Zlatko Dizdarević: PATULJCI VLADAJU SVIJETOM

Svetislav Basara jedan je od najznačajnijih i najčitanijih savremenih srpskih pisaca. Njegov opus je izuzetno obiman, pomenimo samo zbirke priča “Priče u nastajanju”, “Peking by night”, “Fenomeni”, “Majmunoopisanije”; romane “Kinesko pismo”, “Napuklo ogledalo”, “Mongolski bedeker”, “Fama o biciklistima”, “Na Gralovom tragu”, “De bello civili”, “Ukleta zemlja”, “Looney Tunes”, “Sveta mast”, “Srce zemlje”, “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, “Dnevnik Marte Koen”, “Kratkodnevica”, “Početak bune protiv dahija”, “Mein Kampf “, “Dugovečnost”, “Gnusoba”, “Anđeo atentata”, “Andrićeva lestvica užasa”; zbirke eseja “Na ivici”, “Tamna strana Meseca”, “Ideologija heliocentrizma”, “Drvo istorije”, “Mašine iluzija”, “Virtuelna kabala”, “Vučji brlog” i knjige publicističkih tekstova “Fundamentalizam debiliteta”, „Eros, giros i tanatos” i “Pušači crvenog bana”.

Već desetak godina piše satiričnu kolumnu “Famozno” u dnevnom listu “Danas”, šest puta nedeljno, koja često izaziva polemike u javnosti, budući da Basara piše ono što misli, a misli inokosno kako je jedino i moguće, pa u prah i pepeo mrvi lažne idole koji su proglašeni za svetinje. U polemičko-esejističkoj knjizi “Atlas pseudomitologije” Basara rekapitulira poslednjih dvesta godina srpske istorije, mapira ključne srpske mitološke narative, usput ih demontirajući, i pokazuje dokle su nas doveli tradicionalno srpsko ignorisanje realnosti koja se posmatra kao ljuti neprijatelj i poturanje nacionalnih fikcija za stvarnost. Odatle smo i počeli ovaj razgovor.

Razgovarao: Tomislav Marković

Na početku „Atlasa pseudomitologije“ podsećate čitaoce na polemiku koju ste imali sa istoričarem ovdašnjim, Radošom Ljušićem. Naime, Ljušić se našao uvređen Vašim romanom „Početak bune protiv dahija“, pa Vas je optužio za zloupotrebu istorije i neovlašćen upad na teritoriju koju je on sa svojim istomišljenicima okupirao. To je valjda jedinstven slučaj da istoričar piše demanti romana, dakle fikcije, jer mu se ne dopada fiktivna predstava Prvog srpskog ustanka. S druge strane, teško je reći da se Ljušić i čitava narodnjačka škola istorije, od Pantelije Srećkovića do danas, u svojim istorijskim spisima drže faktografije, štošta je tu ulepšano i falsifikovano, kao da pišu fikciju a ne istorijske knjige. Šta nam to govori o odnosu fikcije i istorije kod nas?

Ljušić je samo sirov, ogoljen primer tendenciozne tupoumnosti srpske mainstream kulture i politike koja je iz nje proizašla i koja se još drži, mada mi se čini da je na izdisaju. Može, međutim ta agonija dugo potrajati. I uopšte nije izvesno da će na njenim razvalinama biti moguće izgraditi nešto realno i održivo.

Realnost – ili makar nagoveštaj realnosti – u tom čemernom, samozačaranom svetu je smrtna uvreda. Setimo se kako je pomenuti Pantelija Srećković optuživao Ilariona Ruvarca, zagovornika istorije zasnovane na faktografiji, da “kad (Ruvarac) u Bečkim arhivama pronađe neki dokument koji opovrgava tvrdnje zvanične srpske istoriju, on taj dokument – umesto da ga prećuti (ili uništi) – objavi.” Na sednicama ondašnje SANU (iliti Učenog društva) neke Srećkovićeve kolege su predlagale da se “Ilarion ubije”. To bi Ruvarca verovatno i zadesilo da nije živeo u K.u.K. monarhiji. Ilarion, međutim, nije bio mačiji kašalj. Uspešno se nosio sa Pantelijom, ali se nije izborio za faktografski pristup istoriji, iako je pred kraj života primljen u ondašnju SANU. Ima tu i pikaneterija. Da bi Panteliji dokazao snagu i prednosti faktografije, istražio je arhive i dokumentovano dokazao da je veliki Srbin, Srećković, u stvari – Bugarin. Pantelijina zvezda je naglo počela da tamni, niko mu nije javno prebacivao bugarsko poreklo, ali nije to više bilo to… Da skratim – istoriografije istorioklepaca koje pominjete, među njima i Ljušića, nisu istorija kao nauka – onoliko koliko istorija može biti nauka – nego pulp fiction, rđava fikcija koja za rezultat daje lošu fakciju. Nisu te “istorije” bile napor da se ispriča priča o tome šta se dogodilo, nego priče šta se želelo (i šta se sanjalo) da se dogodilo.

Potom su srpske politike krenule u projekat restauracije onoga što nikada nije postojalo. Taj projekat je još u toku. Na izdisaju, kako rekoh. Ali još uvek u opticaju.

U “Atlasu pseudomitologije” pišete da je “srpska istorija baš otišla u krajnost, srpsku istoriju zadese sve moguće nedaće zato što ona, prema mom mišljenju, i nije istorija, nego lažna religija”. Šta bi bile osnovne dogme te lažne religije, koji su njeni kultovi, obredi, svetitelji, simboli vere, mesta hodočašća, svete knjige, teolozi..?

Piše u “Atlasu” još nešto – da zvanične srpske istorije nisu pamćenje, nego zlopamćenje. Postustanička srpska istorija je (mimo svake pameti) osim na konfabulacijama o srednjovekovnom sjaju, zasnovana na jednom porazu, kosovskom, za koji uopšte nije izvesno da je bio poraz, a svakako nije bio najveći koji će Srbi docnije podneti. Politički smisao tog mita bio je usađivanje trajnog resantimana, perpetuacija gorčine zbog davno izgubljene bitke i “izgubljenog carstva”, koje je, uzgred, izgubljeno znatno posle Kosovske bitke i to ne zahvaljujući otomanskoj snazi, nego nesposobnosti onovremenih Srba da se organizuju, praktično istovetnoj današnjoj nesposobnosti da to učine. Padanje u ropstvo je uvek posledica ropskog mentaliteta, koji se eufemistički predstavi kao “nesloga”, vidljivog i u današnjoj Srbiji. Postustanička (i do dandanašnja) ideja vodilja  je, dakle, bila, ne izgraditi modernu državu, ne pokrenuti ekonomiju, nego se osvetiti za Kosovo i restaurirati davno propalo Dušanovo carstvo. Ta se ideja rađa u vreme kad Srbija, koja je i danas razvaljena i siromašna, raspolaže sa oko dva i po miliona stanovnika, nikakvom industrijom i beznačajnim sredstvima. Ali Kosovo i Velika Srbija su prekonoć postali lažna religija, koja – kako kaže Paul Tilih – u početku daje nadahnuće, natprirodnu snagu, sklonost mučeništvu i fanatizam istovetne onima koje daju autentične religije, ali koje, za razliku od autentičnih religija, nužno završavaju u dezintegraciji. Nije to neka uobličena lažnoreligiozna dogmatika i simbolika, poput marksističke na primer, tu se više ide na “podrazumevanje”, na lupetanje poput Koštuničinog (“svaki Srbin se rađa sa Kosovom u srcu”) ili na bulažnjenja poput Bećkovićevog o “Srbima kao nebeskom narodu koji ne zaslužuje ovakvu istoriju”. Bećković očigledno misli da zaslužuju bolju, ja pak mislim da smo još dobro prošli.

Eto tipičnog – u Srbiji široko raspostranjenog – primera shvatanje istorije kao zlokobnog metafizičkog entiteta koji ima “pik” na pravoslavne poštenjačine ili, pre, istorije kao igre na sreću u kojoj dobijaju prevaranti, Stvar stoji zapravo suprotno. U istoriji svi gube, ali mnogo manje gube oni koji najmanje varaju i sebe i druge.

Mora se biti (lažno)religiozni fanatik (ili, pre, idiot) kao kralj Milan, pa bez ikakvog racionalnog razloga povesti 1885. rat protiv Bugarske sa 50.000 dinara u državnoj kasi, sa generalima koji tvrde da njima protiv Bugara ne trebaju ni prangije kamoli artiljerija, sanitet nije ni uziman u obzir jer su bili čvrsto uvereni da u tom ratu neće biti ranjenih srpskih vojnika.

Kako je došlo do toga da se od Kosovske bitke stvori mit, budući da je reč o istorijskom događaju, a mitovi su aistorijske ili bar predistorijske priče? Sizif, Tantal, Orfej, Euridika, žitelji Olimpa – nisu istorijske ličnosti, za razliku od kneza Lazara ili Vuka Brankovića. Koliko uporno forsiranje lažnih mitova kao što su Kosovo ili obnova Dušanovog carstva (kao mitskog zlatnog doba) utiče na pogrešno shvatanje pravih mitova? Jer mitovi ipak nisu puke izmišljotine, već oni govore – da parafraziram Denija de Ružmona – o dubokim ustrojima stvarnosti koji se ne mogu izraziti nekim drugim žanrovima i sredstvima.

Da, mit je spona između vremena koja ne pamtimo i vremena koja pamtimo, kao što je simbol veza između vidljivog i nevidljivog sveta. Kosovski mit sam po sebi, nije izuzetak od pravila mitologizacije prošlosti i izmišljanja tradicije, čega ima svugde u svetu. Problem sa Kosovskim mitom je apoteoza poraza, sakralizacija gubitništva i zlopamćenja. Kosovski boj se jeste u narodu pominjao tokom otomanskog perioda, ali, ovakav kakav je danas, sklepan je polovinom XIX veka. On zaista jeste deo (nametnutog, rekao bih) srpskog identiteta – tu su mitomani u pravu – ali nije svaki identitet dobar. Ovaj se pokazao kao poguban. Srbi naprosto mogu da funkcionišu samo u atmosferi rasula, poraza, gubitništva i izdaje, koji se – po pravilu pogrešno – pripisuju svemu i svačemu, pa i geomorfologiji. Zahvaljujući Vukovoj reformi jezika, koja je učinila nečitljivim sve što je napisano pre 1860 i neke, nikakav drugi identitet nije bilo moguće izgraditi. To što Srbi pet vekova nisu imali državu – malo koji narod ju je imao, to je doba imperija – nipošto ne znači da nisu imali istoriju i da pojedini Srbi nisu bili veoma značajni, Mehmed paša Sokolović i u svetskoistorijskim razmerama. Sve se svelo na istoriju Beogradske nahije koja zaista nije imala istoriju – nema istorije u orijentalnim despotijama – pa je taj nedostatak popunjen konfabulacijama. Sve se nekako radilo na brzinu, na dvoje na troje, preko kolena, otuda je kosovski identitet fragilan, očas posla fasinaciju svetim Savom zameni fascinacija Savom Kovačevićem.

Lepo je rekao, Paul Tilih čini mi se: kad prigrlite zabludu, onda vašim lutanjima nema kraja.

U citiranoj knjizi napisali ste i da “novija srpska istorija nije ništa drugo do stogodišnji rat protiv realnosti”, a istu temu često obrađujete i u kolumnama. Dokle smo stigli u tom ratu, koliki su nam gubici u ljudstvu, materijalu i pameti? I šta ta precenjena realnost ima protiv Srba?

Taj rat u stvari traje duže od sto godina, izraz “stogodišnji” sam upotrebio zbog paralele sa stogodišnjim ratom koji se zbio, radi retoričkog efekta. Ratovanje protiv realnosti – to su neprestani pokušaji da se tokovi stvarnosti preoblikuju u skladu sa željama i sanjarijama, što svedoči o žalosnom nepoznavanju prirode realnosti, tu mislim na istojsko-političku, ne realnost u ontološkom smislu. Vratimo se u prošlost. Umesto da se prihvati izvodljivog posla – stvaranju i instuticionalizaciji države – ondašnja srpska elita je postavila nerealan i neizvodljiv cilj – restauraciju srpskog Dušanovog carstva. Jao onom ko i danas skrene pažnju da to nije bilo nikakvo “srpsko”, nego, u skladu sa onovremenom praksom, lično, Dušanovo carstvo i da u to vreme nije postojao nikakav “srpski narod” u modernom smislu te reči. Taj projekat je imao šanse da uspe, koliko i pokušaj reanimacije čoveka mrtvog pola milenijuma i, naravno, nije uspeo, ali je uspeo da proizvede mnogo mtvaca. U periodu od 1912. do 1918. Srbija je, prema zvaničnim podacima, izgubila 58% muške populacije da bi se nakon čitave te kalvarije utopila u Kraljevstvu SHS, potom u seriji Jugoslavija i za dug period nestala sa geopolitičke mape sveta. Ni sada je ne bi bilo da je Crna Gora svojim osamostaljivanjem nije naterala da ponovo povrati suverenitet. Eto nekih gubitaka. Kompletan spisak je nepregledan.

U eseju “Srpski humoristi i satiričari” Stanislav Vinaver je pronašao jednu zanimljivu zajedničku crtu svih naših starijih pisaca tog usmerenja. Vinaver kaže da je još Sterija ostavio “kao zaveštanje za buduće naraštaje: narod nije kriv, narod ne može biti kriv, krivi su vođi, kriva je inteligencija”. I svi drugi su ga sledili, od Glišića do Sremca i Domanovića, uvek je odgovornost samo na vlastima, eliti, činovništvu, a narod je nevin. Vi niste ostali dužni eliti, od Vuka Karadžića do Dobrice Ćosića, ali i narod redovno izlažete kritici. Pisali ste i o odnosu pisaca i naroda, na primer, u romanu “Andrićeva lestvica užasa”, fiktivni Andrić, kroz usta Desimira Stojkovića, kaže da naš narod “pisce ceni po tome koliko mu se koji duboko uvuče u dupe”, a za sebe veli: “zaista sam hteo da se narodu i narodnim vlastima uvučem u dupe, ali isključivo u nužnoj odbrani, da bih u narodnom dupetu našao sklonište od naroda”. Čini mi se da takav stav kod nas nije baš popularan, mnogo je češće obogotvoravanje naroda. Otkud ta široko rasprostranjena potreba da se sa nekoliko miliona ljudi panično skine odgovornost za sopstveni život?

Stvar je prosta. Da je narod bolji i elite bi bile bolje. Svaki narod, pa i srpski, sačinjavaju ljudi, ljudi su po prirodi pokvareni, a naročito se pokvare kad im elite laskaju da su “prirodno dobri”, da “žive u patrijarhalnom stanju” i da njima “zakon ne treba”. “Narod” naprosto izluči elitu kakvu zaslužuje. Takva elita mu u stvari i odgovara. Uprkos svim nedaćama, Srbija je mesto na kome se može dosta dobro živeti uz minimum napora i bez ikakve društvene, a često ni krivične odgovornosti. Sklonost anomiji je u stvari zajednička i srpskoj eliti i srpskoj rulji. U XX veku se zapravo niko “elitan”, ne samo pisci koje pominjete, nije usuđivao (a verovatno nikom nije ni padalo na pamet) da dovede u pitanje dogmu o pravu Srba na restauraciju Dušanovog carstva, a još manje mit o dobroti srpskog naroda. Izuzeci su bili Dimitrije Tucović i Milan Piroćanac, koji su u svojim spisima ukazivali da će velikosrpski projekat vrlo rđavo završiti za Srbiju, Srbe i sve koji mu se nađu na putu.

Piroćanac je izvukao živu glavu, Tucović nije. Otišavši kao rezervni oficir u Prvi svetski rat, brzo je poginuo od prijateljske vatre.

U ranim pričama i romanima bavili ste se arheologijom ega, prvog lica jednine, da bi kasnije to ja, od romana “Napuklo ogledalo”, počelo da izlazi u svet i istoriju, i da pogled sa sopstvene unutrašnjosti okreće ka spoljašnjem svetu, ili bar ka onome što nam se predstavlja kao svet. U ranoj prozi sveta kao da nema, ili se desi da – kao u priči “Opšta mesta” – jednostavno nestane, jer ja nije obraćalo pažnju na okolinu, pa ostane “u nekoj sivkastoj praznini”. Da li je rezultat Vaših arheoloških istraživanja bila ona misao Majstera Ekharta da su sva stvorenja po svojoj suštini čisto ništa (jer su nastala ex nihilo)? I da li je to suočenje sa sopstvenim ništavilom prvi korak ka obraćenju?

Bolje je reći suočavanje sa sopstvenom prazninom, jer “ništa” od koga smo stvoreni i svet i mi nije nešto “mračno”, nekakva negacija, nešto suprotno duhu i materiji, nego naprosto – ništa. Ničega, dakle, nije bilo, onda je Bog stvorio sve. Cinik bi rekao – možda i više nego što je trebalo. Potom se dogodila katastrofa Pada o kojoj saznajemo onoliko koliko je to moguće iz alegorija Knjige Postanja. Tvorevina je zapala u čudnu i mučnu situaciju – našla se izvan Boga, a nije moguće biti izvan Boga. Nije se mogla vratiti ni u ništa – a nije da nije pokušavala – zato što je sve što Bog stvori večno, jednostavnije rečeno zato što zaista postoji samo Bog. Moja rana proza je nastala iz mladalačkog iskustva bogoostavljenosti, u vreme kada nisam pojma imao šta je bogoostavljenost, što je za mene bilo spasonosno, jer kad znaš da si ostavljen od Boga, onda mu najčešće okreneš leđa, svejedno što te Bog ostavlja upravo zato što te je našao. Svest o bogoostavljenosti – jedan od najboljih lekova protiv propadljivosti – dolazi tek kad se već stekne malo “ognja nepropadljivosti”. Nije da u to vreme nisam verovao da Bog postoji, ali sam mislio da je vrlo daleko i da se bavi uglavnom velikim kosmičkim poslovima i velikim ljudima. Bio sam prepušten samom sebi, u velikoj teskobi, okolni svet mi je izgledao preteći. Ništa mi se tu nije sviđalo. Sve me je povređivalo. Kako izaći iz tog sveta, a da taj izlaz ne bude smrt. Odgovor je bio – umetnost. U to vreme ni to nisam znao. Ali znate šta, čovek je sklon da upropasti sve što sazna; tako je, setimo se, sve i počelo: Adam je poželeo plod Drveta poznanja dobra i zla pre nego što je jeo sa Drveta života. Potpuno sam zaboravio priču koju pominjete, ali bi se Majster Ekhart – za koga u to vreme nisam ni čuo – složio da je početak puta izbavljenja prestanak obraćanja pažnje na okolni svet.

U kasnijim delima ja izlazi u svet, ali i tu ga dočekuju prividi, ispostavlja se i da je svet istorije podjednako ontološki neutemeljen. Šta je to što istoriju čini, kako ste rekli u jednom intervjuu, “beskrajnim poljem neautentičnosti”? Možda nešto slično onome što je govorio ruski filozof Lav Šestov: “Što više čitate istorijske knjige, time temeljnije zaboravljate staru istinu da je čovek smrtan”?

Šestov je to odlično primetio. Istorija, naročito otkako se posle Francuske revolucije naglo ubrzala, u stvari i služi da bi se zaboravilo na smrtnost. Vremena u kojima je svest o smrtnosti snažno prisutna, nisu “istorična”, ostavljaju malo tragova iza sebe, što opet nas, moderne, navodi da ih proglasimo “mračnim”, kao što smo učinili sa srednjim vekom, koji je bio sve samo ne mračan. I to u svakom pogledu. Uključujući famozna ljudska prava i higijenu. Lewis Mumford je, recimo, briljantno dokazao da su uslovi za život u gradovima – selo da i ne pominjem – bili neuporedivo zdraviji u VIII, nego u XVIII i XIX veku. Za istoriju važi isto što i za (starozavetni) zakon. Bez zakona ne bismo znali za greh, bez istorije ne bismo imali povoda za pokolje. Stare, blistave civilzacije, egipatska na primer – za koju  De Maistre piše da nije propala zbog unutrašnjih slabosti, nego zbog magije – takođe su imale istorije, ali kakve? Egipatski istoričari su pomno beležili nadolaženja i povlačenja Nila, pomračenja Sunca i Meseca, praznike raznoraznih božanstava, faraonske rođendane i punoletstva, ali nikad ni reči o pobunama i metežima, kojih je bilo i o kojima saznajemo iz hronika okolnih naroda.

Ma koliko ti meteži i pobune bili uznemirujući, Egipćani ih nisu smatrali vrednim istorijskog pamćenja. Zaista ima mnogo toga što je bolje zaboraviti. Gomilanje takvih sećanja proizvodi neautentičnost o kojoj govorimo. Uzmimo banalan primer. Godine 1938. Hitler i Musolini izgledaju jednima kao mesije, drugima kao pretnja, kad ih gledamo na arhivskim snimcima već godine 1968. izgledaju jedan kao psihopata, drugi kao lakrdijaš. Nema tu autentičnosti.

U roman koji je privukao veliku pažnju čitalaca, “Famu o biciklistima”, uvrstili ste i jedan dokument pod nazivom “Analiza ideološke orijentacije časopisa ‘Vidici’ i lista ‘Student’”. Čitaoci su, uključujući i mene, taj dokument koji ste preuzeli čitali kao fikciju, podjednako fiktivnu kao “Povest o mom kraljevstvu” Karla Ružnog, “Rukopis kapetana Kvinsdejla” ili bilo koji drugi deo romana. Ispostavilo se da je granica između fiktivnog i stvarnog vrlo porozna, da je i ono što smatramo osveštanom realnošću – izmišljotina, da smo – što bi rekao Prospero – građa od koje se prave snovi. Šta nam to govori o stvarnosti, odnosno o pričama koje nam se predstavljaju kao stvarnost? Moram priznati da i dalje imam izvesne sumnje prema autentičnosti tog dokumenta, ponekad pomislim da je to još jedna Vaša mistifikacija, nekako mi taj tekst ne ide uz Slobodana Antonića, jednog od pravih autora.

Drago mi je da je prevara uspela, čak i kod tako pažljivog čitaoca kakav vi, kako iz pitanja vidim, jeste. U “Fami” i inače ima poprilično konceptualističkih momenata, ona je zapravo mešavina likovnog dela i književnosti. Istini za volju, premišljao sam se da li da tu nesrećnu “Analizu” uvrstim u konačnu verziju. Em je štrčala, em su mi neki drugari prebacivali da to radim iz srebroljublja, radi povećanja obima; tada se plaćalo “po tabaku”. Sa druge strane, znao sam da tu “Analizu”, iako zalužuje zaborav, ipak treba sačuvati od zaborava kao podsetnik na projekat “Rečnik tehnologije” zbog koga je i napisana u nekom komitetu. Granica između fiktivnog i dokumentarnog – porozna i u ono vreme – u međuvremenu se sasvim istanjila, tako da su strani kritičari čak hvalili moje umeće pastiša “ideološkog govora”. Nekim stranim izdavačima sam preporučivao da “Analizu” izostave jer tamošnje publike pojma ne mogu imati o čemu govori. Nisu hteli ni da čuju.

Sumnje u autentičnost analize ne može biti jer je relativno nedavno i jedan od autora, Antonić, koji je u osnovi pošten čovek, priznao da je radio na njenom sastavljanju. Ide to, međutim, uz Antonića. U ono vreme je stvari analizirao marksistički, sada ih analizira nacionalistički, a ako bi ideologija dana postala animizam Navaho Indijanaca, Antonić bi naložio vatru i slao dimne signale…

Kritičari su često govorili o Vama kao o nihilisti, a Vašu književnost su karakterisali kao “komički nihilizam”. Da li je tu reč zaista o nihilizmu ili bi pre moglo da se govori o borbi protiv idolopoklonstva?

Kritičari svašta govore. Ja se nihilistom nikada nisam smatrao, niti ono što pišem smatram nihilizmom. Nazvao bih to radije rušenjem idola mišljenja. Koji su opasniji od kamenih. Teže ih je primetiti.

Napisali ste i alternativnu istoriju novije srpske književnosti u dva toma – “Looney Tunes” i “Sveta mast”. Tačnije – “manično-paranoičnu istoriju srpske književnosti u periodu od 1979. do 1990. godine”, kako stoji u podnaslovu. Tu se kao jedan od likova pojavljuje i Veliki Disident, Dobrica Ćosić, koji je od sopstvene loše fikcije pravio još goru stvarnost, sprema da se bori za realizam do poslednje kapi tuđe krvi. Šta je to tako problematično u realističkom postupku da ga čini pogodnim za pretvaranje književnosti u instrument ideologije, svejedno da li se radi o socijalističkom ili nacionalističkom realizmu?

Problem sa realizmom u književnosti je u tome što previše liči na realnost, iako uvek ostaje fikcija, ma koliko loša bila. U sredinama slabe pismenosti poput naše, romani lako mogu postati oružje masovnog uništenja. Ćosić je antologijski primer pogubnosti mešanja politike i poetike. Na kraju, kada je ostvario svoj književno-politički san, Ćosić je shvatio da to nije dobro, ali je po srpskom običaju odgovornost svalio na istoriju. Otišao je sa ovog sveta duboko uveren da ga je “istorija prevarila”, uhvatila ga na spavanju, šta li.

Pre nekoliko godina, prilikom obeležavanja stote godišnjice početka Prvog svetskog rata, vaskolika srpska javnost se ujedinila u slavljenju Gavrila Principa kao velikog heroja. Jedino ste se Vi setili njegove žrtve, Franca Ferdinanda, i napisali roman “Anđeo atentata” koji govori o nadvojvodinoj posmrtnoj sudbini. Zašto ste odlučili da date šansu Francu Ferdinandu da ispriča svoju verziju istorije? Ima li u tome i malo nostalgije za vremenom Austrougarske monarhije?

Ne može tu biti nostalgije, jer ne pamtim K.u.K, monarhiju, ali sam siguran da je Austrougarska u svakom pogledu bila bolja, organizovanija i pravnija država od svih tvorevina nastalih njenim raspadom, uključujući tu i Austriju. Ili kako FF reče u romanu, citiram po sećanju: nije trula bila monarhija, nego su njeni podanici bili istruleli. Nema, praktično, nikog ko – svako iz svog ugla – nije tokom proteklih sto i nešto godina pisao o Sarajevskom atentatu, mene je zainteresovalo šta bi na tu temu imao da kaže Franc Ferdinand. Ja sam to rekao umesto njega i mislim (ili si laskam) da bi FF u mnogim stvarima bio saglasan sa mnom.

U romanu “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” za koji ste dobili NIN-ovu nagradu, zdravlje i bolest su obrnuli uobičajene uloge: zdravlje je pogubno po čoveka, a jedino mu bolest može doneti spasenje. Parkinsonizam, zapravo, kako kaže jedan od junaka, F.R. Voznesenski “i nije bolest u klasičnom smislu, već pre ono što Jovan od Krsta naziva tamnom noći duše: sticanje svesti o bedi biologije, uvid u palost duše”. Čini mi se da kroz svoju prozu upravo želite da čitaoca izbacite iz stanja udobnosti i otupelosti i da ga probudite i osvestite kako bi shvatio da je palo i smrtno biće. Da li je to ono na šta ste mislili kad ste rekli: “Sebe radije vidim kao narativnog teologa nego kao pisca”?

Moglo bi se to i tako postaviti. Uz malo humora bi se moglo reći da je jedna od mojih glavnih spisateljskih strategija popularizacija bolesti i patnje, na koje je u poslednja dva veka bačena profana anatema koja, naravno, niti leči bolesti – čak mi se čini da ih pogoršava – niti ukida patnju. Teško je odoleti čarima udobnosti – postoji čitava industrija za to – udobnost je nesporno prijatna, ali prepustiti se udobnosti znači zaspati na smrt. Ruku na srce i ja bih davno (i rado) zaspao na smrt da nije Proviđenja koje me, ako ne pre, a ono u poslednji čas prene ili nekom isceliteljskom bolešću ili nekim internim užasom. Tek kad iskušenje prođe čoveku bude jasno koliko je u stvari bila nežna ruka koja ga je drmusala da ne zaspi. Tačno je da sebe radije vidim kao kuhinjskog teologa nego kao pisca. Pisci su – čast izuzecima – listom agenti industrije udobnosti.

U kakvom to vremenu živimo ako je teolog prinuđen da se krije pod maskom pisca? Zašto su istine vere toliko nedostupne savremenom čoveku, iako se čini da religije nikad nije bilo više u javnosti i po medijima, crkvenih lica na političkim skupovima, a crkva prema svim istraživanjima uživa najveće poverenje među građanima?

Sve je dostupno današnjem čoveku, uključujući i istine vere, ništa manje nego pre hiljadu ili dve hiljade godina, stvar je u tome što današnji čovek naprosto ne želi da veruje. Čim odgovori na Božiji poziv – a Bog neprestano kuca na vrata svih srca – u čoveka se useljava ljubav, a gde je ljubav tu je odmah i patnja. A religije kakva se sreće u medijima, u  javnosti i na političkim skupovima, bolje i da nema, ali će je biti sve više. Poverenje u Crkvu nije vera u Boga, to je jedno od onih besmislenih poverenja poput poverenja u vojsku.

U prozi slikate čoveka kao palo, grešno, nedostojno biće sklono svim porocima, a pre svega samoobmanama i životu u simulacijama i simulakrumima. Stiče se utisak da takvo nedostojno biće nikako ne bi moglo da se udostoji Božje milosti. A ipak, Bog se ovaplotio kao čovek, a ne kao anđeo ili magarac (mada pomenuti Šestov ne bi imao ništa protiv potonjeg, jer je Bogu sve moguće). Zar Hrist nije potvrda da čovek nije tako ništavan kao što nam se čini, i kao što čovečanstvo tokom čitave krvave istorije pokušava samo sebe da ubedi?

Bog doista sve može, ali se ovaplotio kao čovek da bi najpre presazdao čoveka, jer su kroz čoveka propali i magarci. Posle toga će i magarci zablistati u sjaju. Ja uopšte ne verujem da su životinje stvorene da bi nam poslužile kao bifteci i sirovina za odeću i obuću, da bi završile u ništavilu koje, kako rekosmo, i ne postoji. Ne bi me začudilo da u Novom Svetu ožive i plišani medvedići kojima je dečija ljubav ulila biće.

Pored nihilizma, Vama su često pripisivali i radikalan antropološki pesimizam. Jedan kritičar piše: “U Basarinoj prozi ne nalazimo ni na jedan lik koji bi bio otelotvorenje hrišćanskih vrlina”. Doduše, teško bi se takav junak našao i kod Dostojevskog, Aljoša i starac Zosima su prilično bledi likovi, mnogo su ubedljiviji Ivan, Mitja i Fjodor Pavlovič. A ni sami svetitelji sebe nisu predstavljali kao uzore vrline, već isključivo kao najveće grešnike i najnedostojnije od svih. Opet, u intervjuu koji ste dali za jedan bogoslovski portal kažete da oni koji su “udobno zaseli na krst” neće završiti u paklu, pozivajući se na Grigorija iz Nise, a pominjete i Origena. Da li bi se iz toga moglo zaključiti da verujete u apokatastazu, konačno spasenje svih, ili da bar dopuštate tu mogućnost? I da li samu ideju pakla smatrate nemoralnom, kao što je mislio Berđajev, uprkos Vašoj priči “Pismo iz pakla”?

Da, kao što se iz prethodnog odgovora moglo naslutiti, verujem u apokatastazu, u totalno presazdavanje svega stvorenog i u život budućeg veka u kome ništa neće biti mrtvo, suvišno ili odbačeno. Ali osnovica za takvo verovanje je radikalni antropološki pesimizam. Predstavljajući sebe kao najveće grešnike, svetitelji su govorili suštu istinu, njihova svetost se i sastoji u tome što su opitno upoznali dubine svoje iskvarenosti, time se ispraznili od zla i ispunili se Božijim energijama.