ENG
Intervju sa Nebojšom Popovom: Preko pedeset godina aktivizma
Autor/ica 👤Amer Tikveša
Povezani članci
Nebojša Popov, ugledni sociolog, ovogodišnji je dobitnik Nagrade Duško Kondor za građansku hrabrost. Intervju koji objavljujemo dio je transkripta za film o njemu koji nastaje u produkciji NVO Gariwo.Ra
Priredio: Amer Tikveša
Ovo vam nije prvi put da Vas nagrade za hrabrost. Postoji u Vašoj biografiji i Nagrada Dušan Bogavac za etičnost i hrabrost, evo sad je uslijedila Nagrada Duško Kondor za građansku hrabrost. Malo je nagrada za hrabrost na našem području, a još je manje ljudi koji dobiju dvije takve. Kako Vi gledate na Vaš kuriozitet?
– Od mene se možda očekuje da kažem nešto o pojmu građanske hrabrosti, ali ću preskočiti, ne želim o tome opširno da pričam, kao što ne želim ni da se razume ovo što ću govoriti kao neki moj ponos mojom hrabrošću. Ja ne volim da pričam o sebi pa ni o tome da sam bio hrabar, a nemam ni čime da se hvalim jer iz tih mojih gestova koji se smatraju hrabrim nisam primetio da su ostali neki rezultati kojima bih se ponosio. Zašto ipak o tome pričam? Mislim da je to dosta važno ne da bi se razumeo moj život i ne da bi se razumelo šta su radili ljudi u proteklom vremenu u ovoj zemlji, nego da i oni koji su rođeni u poslednjih dvadesetak godina ovde imaju potrebu da razumeju gde to žive, šta se to događalo i šta će se, dakle, događati.
Možete li izdvojiti neke svoje životne epizode koje smatrate najilustrativnijim za pojam građanske hrabrosti?
– Jedan od primetnijih gestova hrabrosti prikazan je i na državnoj televiziji u leto 1992. godine kada sam kao predstavnik jednog velikog skupa koji se održavao u centru Beograda, zvao se Vidovdanski sabor, išao da kažem tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću da mi očekujemo da se on povuče sa vlasti jer ga smatramo vinovnikom velikih nevolja i velikog nasilja.
Pošto je Milošević tada važio za neprikosnovenog nacionalnog vođu i neograničenog vlastodršca, smatralo se ne samo hrabrošću to što sam ja rekao da treba da se povuče, nego su to smatrali i drskošću. Zbog toga sam dobijao preteća pisma, ponegde i neku bubotku na ulici i dosta dugo se o tome pričalo kao o jednom nečuveno drskom činu koji nije doneo naročite rezultate osim što se dogodio kao čin hrabrosti. Moglo bi se smatrati da je jedan od tih gestova hrabrosti i to što sam organizovao zajedno sa nekolicinom kolega iz beogradske grupe Živeti u Sarajevu put u Sarajevo, opsednuti grad, u julu 1994. godine, gde smo boravili nekoliko dana, razgovarali sa ljudima i još jednom izrazili solidarnost sa njima i njihovim nevoljama. Taj put u Sarajevo inače je bio vrlo razumljiv gest jer smo i pre toga mi iz jednog udruženja koje se zvalo Udruženje za demokratsku jugoslovensku inicijativu osnovano 1989. godine, imali najviše podružnica upravo na teritoriji Bosne i Hercegovine. U Sarajevu smo organizovali više razgovora 1991. pa sve do februara 1992. godine o jednoj temi koja danas možda izgleda fantastično za ono doba, tema je glasila Kako sprečiti totalni rat u Bosni i Hercegovini, proširenje njegovo sa Slovenije na Bosnu i Hercegovinu. Naravno, ni tu nije bilo naročitih rezultata, ali smo bar pokušali i nekakvih rezultata je bilo, imali smo komunikacije i praktičnu pomoć nekim ljudima koji su bili ugroženi, naročito u Sarajevu…
Kad ste već spomenuli Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), treba reći da je jedan od ciljeva te organizacije bio mirno razrješenje jugoslovenske krize, ali u UJDI je postojala vjera i u mogućnost opstanka Jugoslavije…
– Pripadao sam onoj grupi jugoslovenskih intelektualaca, ne samo beogradskih, koji su 1989. u februaru u Zagrebu osnovali Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu s idejom da učinimo sve što je moguće kako bi se rekonstruisala zajednička država kao demokratska država. Dakle, ne da branimo režim tadašnje Jugosalvije, naprotiv, zalagali smo se za uspostavljanje temelja demokratije u tadašnjoj Jugoslaviji što bi se ogledalo kroz pripremu slobodnih izbora za ustavotvornu skupštinu i donošenje ustava koji će regulisati osnove promena u tadašnjem društvu. Kao što se zna, i taj podvig građanske hrabrosti je imao vrlo ograničeno dejstvo, vrlo ograničen rezultat. Ratovi su uzeli maha ali je ostao kao trag, pokušaj da se demokratski rekonstruiše Jugoslavija i da se umesto cirkulisanja nasilja koje reguliše odnose među ljudima, dakle neka vrsta cirkularne revolucije, pučeva i sličnih stvari, uspostavi konstitucija države, konstitucionalna demokratija. U toj i takvoj konstitucionalnoj demokratiji bilo bi definisano nešto što je izuzetno važno i što je izgleda jedna od najvećih boljki ne samo onog sistema, već i ovog koji je nastao njegovim razaranjem, a to je korupcija. Jer bez definisanja načina na koji se pretvara jedna maglovita kategorija kao što je društvena svojina koja je omogućavala razne manipulacije i uzurpacije vlasti, dobili smo jednu haotičnu situaciju u kojoj upravo unitaristička vlast prekraja ne samo svojinske odnose, nego čitavu strukturu društva i države i do dana današnjeg stvara velike probleme.
Gdje je temelj, početak Vašeg aktivizma? Za pretpostaviti je da su to Praxis, Korčulanska ljetna škola, 1968…
– Jedan od mogućih realnih oslonaca za ono što izgleda kao hiroviti čin pojedinačne hrabrosti jeste jedan događaj iz juna meseca 1968. godine kada je čitav Beogradski univerzitet stupio u štrajk, sedmodnevni štrajk, u znak protesta zbog neviđene brutalnosti i primene nasilja prema studentima i nekim profesorima. Time je otvoreno pitanje legitimnosti poretka i upotrebe monopola na fizičko nasilje. To je jako poljuljalo tadašnji režim, tražio se i izlaz iz onoga što se događalo. Kakav-takav izlaz je pronađen posle sedam dana kada je isticao upravo taj štrajk, u govoru tadašnjeg predsednika države Josipa Broza Tita koji je rekao da je 90% studentskih zahteva u redu i da je vreme da se oni vrate učenju i ispitima, a da će on i vlast ispravljati greške i rešavati probleme. Ja sam, i ne samo ja, vrlo jasno video da tu postoji velika doza manipulacije i da je ta manipulacija povezana sa mistifikacijom tadašnjeg režima čija legitimnost više nije neproblematična. Ona je bila jasna u vreme antifašizma, ona je bila jasna u vreme industrijalizacije i urbanizacije, privrednog poleta, čak i podizanja standarda, ali ono što je ključno za jedan režim je čime se legitimiše monopol na fizičko nasilje i ko njime raspolaže? Sedam godina je vođen spor oko toga, pružali smo otpor manipulaciji i nasilju i nismo uspeli da razbistrimo u čemu je stvar. Jedna grupa ljudi izabrana je da bude kažnjena za primer kao krivac za nerede 1968. godine, kako se to zvalo, i bila je izbačena sa Filozofskog fakulteta, među njima sam bio i ja. Ostao je trag o tom događaju i o mom otporu manipualciji u tekstu koji je objavljen u poslednjem, vanrednom brojuStudenta, pod naslovom Misterije i histerije, koji je do dana današnjeg ostao sudski zabranjen. Reklo bi se da to možda i nije toliko snažan temelj za ispoljavanje građanske hrabrosti, ali ako pogledate šta se sve događalo u to vreme, a prošlo je dosta vremena pa se to može razumeti, nemoguće je zamisliti da tako veliki broj ljudi odjednom iz čista mira počne da slobodno razmišlja i govori, da se slobodno ponaša, da nije bilo tog vrlo snažnog gesta Univerziteta i onog što je velika tema, a to je snažni pokret studenata i uopšte intelektualaca koji su i tada bili deo jednog svetskog zbivanja u duhu slobode, individualne i zajedničke, o čemu ima već mnogo literature.
Jedan od tokova u našoj kulturi, koji takođe može objašnjavati osnovu ovih gestova hrabrosti, jeste višegodišnja obnova slobode duhovnog stvaralaštva, od početka 50-ih do početka 70-ih godina. Obnova duhovnog stvaralaštva u umetnosti, pozorištu, književnosti, filmu, u nauci, sociologiji kojom sam se ja upravo sve više bavio, filozofiji gde sam takođe učestvovao i najupečatljiviji primer tog toka koji se obično navodi jeste Korčulanska letnja škola i časopis Praxis. To se održavalo i teklo čitavih deset godina, od 1964. do 1974. godine. Dolazili su renomirani intelektualci iz čitavog sveta i čitave zemlje, govorili i raspravljali o otvorenim problemima tadašnjeg sveta, pa i o problemima Jugoslavije.
Ono po čemu je to vrlo značajno jeste da je u okviru onoga što se nazivalo marksizmom, tzv. njegovom toplom strujom, obnovljena ideja o slobodi umesto dogmatizma iz vremena dominacije staljinizma, koja definiše čoveka kao biće prakse, tj. praksisa sa tom kreativnom dimenzijom i kao biće slobode.
To je trajalo desetak godina, imalo je širok uticaj u čitavoj zemlji i van zemlje i tada je Jugoslavija, da bude stvar interesantnija, važila, i to ne samo ova opoziciona, kritička, nego dobrim delom i ona koja je bila oficijelna za alternativu i kapitalizmu i staljinizmu, time što bi se nalazili dodirni spojevi između onog što je najbolje i u liberalizmu i u socijalizmu, jer ni liberalizam se ne može svesti samo na profit i apsolutnu slobodu tržišta, kao što ni razni oblici socijalizma ne mogu da se svedu na staljinizam.
Dotakli smo se predratnog i ratnog perioda. Što se tiče poslijeratnog, posebno je važno istaknuti Vaš rad u časopisu Republika, čiji ste jedan od osnivača, i Vašu borbu protiv pljačkaškog modela privatizacije. Možete li nam to približiti?
– Tu sam se dosta angažovao lično u borbi protiv korupcije, koja je izgleda najdublja rana ovog režima i to na konkretnom primeru dugogodišnje borbe jedne grupe radnika i malih akcionara iz zrenjaninske Jugoremedije koju je predvodio Zdravko Deurić, koja je odolevala korupciji. Nedavno, upravo ovih dana, doživela je krah ta borba sa neizvesnim ishodom, verovatno likvidaciju gotovo svih tragova te borbe. Nisam siguran koliko je onih koji su pratili ovo što ja pričam, i kad je reč o gestovima građanske hrabrosti i o podlozi i osloncu tih gestova pa bih, recimo, sugerisao ko je raspoložen to može sve da proveri u objavljenim tekstovima, knjigama, naravno, ne samo mojim. Postoji, recimo, jedna ogromna građa, preko 500 brojeva Republike koja je izlazila upravo sa geslom borbe protiv stihije, straha, mržnje i nasilja više do dvadeset godina. Objavljene su mnoge knjige, pokretani su različiti listovi koji su bili relativno nezavisni. Mnogi ljudi su istraživali ono što se događalo i postoji velika literatura i to ne samo o onom što se događalo u Jugoslaviji, nego i u drugim zemljama realnog socijalizma u svetu. Da bi to bilo dostupno što širem krugu ljudi prihvatio sam predlog upravnice Istorijskog arhiva Beograda Branke Prpe da napravimo legat, da predam svu svoju dokumentaciju Istorijskom arhivu Beograda, što sam i učinio. Kad je reč o istraživačkoj dokumentaciji koju sam prikupljao i na kojoj sam radio više decenija živeći u Beogradu, nekoliko hiljada knjiga raznih svezaka sam kao legat predao Istorijskom arhivu Zrenjanina i on se nalazi već na raspolaganju korisnicima. Smatram da je interesantno i onima koji nisu doživeli ovo o čemu sam pričao da razjasne ovo šta se dogodilo i da nije ovo o čemu je pričam neka građa koja može da posluži nekom gubitniku u tim događajima, u tim parnicama što je inače običaj kod gubitnika u istorijskim zbivanjima. Nemam potrebu i verujem da sam imun i na staračku mrzovolju da smatram da je sve ono što se događalo u znaku raspadanja, nesreće, propadanja, katastrofe. Naravno, i sam sam primećivao i primećujem, i to je evidentno, da život nije samo stradanje i propadanje, a rođeni su i mnogi ljudi u međuvremenu koji nemaju nikakve veze sa onim našim vremenom, ali svi mi i oni koji su onda živeli i danas žive verujem da imaju potrebu da razumeju šta se događalo i da ispituju mogućnosti kako da iz tih događaja izađu na jedan uravnotežen, normalan, civilizovan način.
I za kraj još malo o građanskoj hrabrosti, tačnije o afirmaciji građanske hrabrosti. Kakav pristup njoj, po Vama, može biti smislen i učinkovit?
– Ja bih rekao da priča o građanskoj hrabrosti ima smisla ukoliko se ne ograničava na ono što su nekada bile priče uz logorsku vatru: vidite kako su naši junaci radili to i to, vidite kakve su sve podvige pravili; dakle nešto što traži sledbenike nečije, sledbenike nekih velikih heroja. Kakvog sledbenika tražite iz Prometeja? Da bude prikovan za sistem, da mu kopci jedu džigericu? Ne,nego kako jedno konkretno iskustvo ljudi kroz dugu istoriju kultiviše čoveka koji ima snažnu instinktivnu strukturu, ima čak i snažan nagon smrti, i nagon agresivnosti; iz sposobnosti čini svakakva zla, ali ima jedan podsticaj u sebi koji ga navodi na to da traži mogućnosti, da to kontroliše i u sebi i u drugima. U tom smislu ono što se zove edukacija o građanskoj hrabrosti ima smisla ukoliko je edukativna, argumentovana i jasna, i izbegava bilo kakve špekulacije, bilo taštine, gordosti, bilo razne statistike ko je, koliko, kome, kad, šta, lošeg ili dobrog uradio.
Autor/ica 👤Amer Tikveša
