Filozofija stranog

Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac 27.1.2012. u 14:19

Povezani članci

Filozofija stranog

Dragan Prole, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i jedan od najplodnijih autora u domenu filozofskih istraživanja na našem-balkanskom prostoru, a bogami i mnogo šire. U svom bogatom filozofskom opusu Dragan Prole je napisao više knjiga iz oblasti filozofske fenomenologije, a autor je i mnogobrojnih tekstova u raznim renomiranim filozofskim časopisima. Njegova poslednja knjiga Humanost stranog čoveka (Knjižarnica Zoran Stojanović 2011.) nagrađena je prestižnom nagradom ”Nikola Milošević”. Ova nagrada je bila povod za intervju sa filozofom Draganom Proletom. Sa obzirom da se radi o relativno mladom autoru, ali izuzetnog filozofskog iskustva, sigurno možemo očekivati još novih knjiga kao i nagrada.

Razgovarao: Zlatko Jelisavac

Knjiga Humanost stranog čoveka je plod vašeg rada na temama fenomenologije Drugo(g) i Strano(g), ali ovim temama se bavite i u predhodnoj knjizi Stranost bića. Da li mislite da ste ove teme iscrpili ili pak zaokružili u jednu celinu nakon vaše nagrađene knjige?

O izvesnom vidu celine se može govoriti utoliko što knjiga Stranost bića nudi pregled najrelevantnijih susreta filozofije i fenomena stranog, a nagrađena, Humanost stranog čoveka, promišlja autora koji se drznuo da fenomen stranog ne posmatra kao sporedni, nego kao središnji problem filozofskog, ali i ljudskog postojanja. Ipak, celinu ne može iscrpiti jedan autor u dve knjige. Mnogi problemi i fenomeni vredni istraživanja i truda su ostali izvan fokusa moga rada. Mnogo toga je ostalo da se uradi, a meni bi posebno drago bilo kada bi tim tragom pošli i drugi, posebno mlađi autori.

Nakon fenomenoloških iskustava filozofa Huserla, Levinasa, Valdenfelsa (i mnogih drugih) koji su se bavili temama Drugo(g) i Strano(g) da li smatrate da se može još nešto dodati ovim temama, to jeste da li postoji neko ‘novo’ iskustvo koje može biti plodotvorno za dalji razvoj kada su u pitanju ovi problemi?

Stranost uvek ima svoje vreme i svoje mesto. Iskustvo stranog je dragoceno upravo zato što se ispostavlja kao izmicanje u odnosu na konkretnu, povesno i kulturno određenu subjektivnost. Mislim da o stranom ne možemo filozofirati ukoliko ga i sami nismo iskusili. Premda može da zvuči nadmeno, čini mi se da su upravo mislioci s naših prostora „privilegovani“ za temu stranog, budući da se svako od nas, hteo-ne hteo, morao suočiti s iskustvom izmicanja, morao je ostati bez reči, a uobičajeni načini odgovaranja i prisvajanja su se morali iskazati kao prekratki. Novo iskustvo ne možemo anticipirati. Ako ga anticipiramo, onda ono nije u pravom smilslu reči novo. Lično mislim da vreme stranog tek dolazi, da su događaji koji su u dvadesetom veku konačno stavili fenomen stranog u prvi plan u naše vreme postali dodatno složeni, pa će otuda i u budućnosti iziskivati filozofske odgovore. Naše doba je doba nesigurnosti i neizvesnosti. Kao da je atmosfera u kojoj živimo suprotna vremenu u kojem su stavljani temelji novovekovne filozofije u potrazi za izvesnošću, za jasnim i za razgovetnim saznanjem.

Koliko su teme Drugo(g) i Strano(g) aktuelne u današnjoj, tzv. savremenoj filozofiji i kako su one shvaćene ili obrađene na području Balkana ili popularno rečeno – regiona?

Moramo da priznamo da te teme u okvirima savremene filozofije ni danas nisu prisutne na širokom frontu filozofskog mišljenja. Popularnost mislilaca poput Merlo-Pontija, Deride, Levinasa je doprinela da širi krug čitalaca i poklonika filozofije za nju bude zainteresovan, ali je ukupna pažnja, uprkos tome ostala ograničena. Primera radi, kada god sam bio u prilici da pitam evropske kolege koji nisu filozofi po profesiji, da li su čitali ili barem čuli za Bernharda Valdenfelsa, bohumskog fenomenologa koji je prvi sintetizovano i obuhvatno promišljao strano u šest svojih knjiga, objavljenih kod renomiranog Zurkampa, dobijao sam negativan odgovor. Neobično. Novije sociološke ili etnološke studije, koje su po prirodi stvari upućene na savremene društvene fenomene, poput migracija, izbeglištva, novih demografskih struktura, listom zanemaruju doprinose fenomenologije stranog. Opšti poziv na multidisciplinarna istraživanja retko dolazi do realizacije u praksi. S druge strane, mlađa generacija misllaca, posebno u Francuskoj i Nemačkoj, ali i u zemljama poput Rumunije, Češke, u svojim knjigama je demonstrirala značajnu svest o važnosti tih problema, što predstavlja garanciju da će se reč o drugom i stranom čuti i u budućnosti.

Kada je reč o našim prostorima, kao i u slučaju drugih tema, koje su unutar filozofije sporo i mukotrpno sticale stanarsko pravo, i strano je pre svega uočavano na polju književnosti. U njoj možemo pronaći brojna svedočanstva, raznovrsne konfiguracije iskustva stranog. Bilo bi izuzetno zanimljivo raditi na studiji koja bi istražila književnu obradu stranog kod Andrića, Krleže, Crnjanskog, Selimovića, Maka Dizdara, Ćopića, Kiša, itd. Nadajmo se da će se neki teoretičari književnosti latiti toga posla. S druge strane, svoje radove i prevode Valdenfelsa (kojeg je pred rat u Sarajevu prvi preveo prof. Vlaisavljević), smatram pionirskim u smislu inicijalnih istraživanja koja će biti nastavljena i dalje razvijana u budućnosti.

U knjizi Humanost stranog čoveka bavite se ‘Levinasovim Avramom’ koji odlazi da se ne bi nikada vratio vs. Odiseja koji ide na putovanje-odiseju kako bi se vratio. Kakav je smisao simbolike ili pak realnosti ovih suprotstavljenih putovanja? Koliko sam razumeo ovde se radi o jednoj kulturološkoj (u širem smislu i civilizacijskoj) razlici koja je ključna za razumevanje problema Drugo(g)?

Levinas povlači provokativnu paralelu između strukture evropske racionalnosti i različitih vidova nasilja koji poput senke prate evropsku povest. Njegova središnja namera je da ukaže da filozofija nije nevina i da njena uloga nije izmeštena izvan, nego je unutar najdrastičnijih ispoljavanja nasilja. U tom horizontu on ne posmatra filozofiju na uobičajeni način, kao svojevrsnu refleksiju nasilja, nego kao pripemu nasilja, kao njegovu indirektnu i nehotičnu potporu. Srodnost evropske racionalnosti s nasiljem on s jedne strane ustanovljuje u figurama utemeljenja i prisvajanja koje imaju za cilj zadobijanje apsoluta, totaliteta, a s druge u tendencijama započetim od Dekarta, prema kojima se filozofija gradi na konkretnom ego, i tako postaje egologija. Odiseja, a svojim identitetom polazišne i ishodišne tačke, Levinasu se javlja kao paradigma egoističnoga poduhvata koji polazi da bi prisvojio, na suveren način prokrstario celinom i napokon se obreo na mestu s kojeg je pošao. Nasuprot njemu, Avram deluje kao dragoceni korektiv. U pojmovnoj ravni, Avram nam donosi figuru lišavanja, koja predstavlja drugu, za Levinasa nenasilnu stranu ljudskog postojanja. Tako se sučeljavanje Odiseja i Avrama ispostavlja kao mnogo šire i obuhvatnije od puke dileme Atina ili Jerusalim. U svojoj knjizi nastojim da pokažem da ni Odisej niti Avram ne sme biti posmatran jednodimenzionalno, da je njegova povest izuzetno složena i bogata, te da se u njoj pokazuju i neočekivane srodnosti s Avramom. Rečju, pokazalo se da višeznačnost arhetipa uvek iznova obavezuje na promišljanje i da moramo biti krajnje oprezni kada se suočavamo sa efektnim, ali i zavodljivim rešenjima poput Levinasovog. Moja namera u knjizi Humanost stranog čoveka je da tragam za merom, da ispitam granice na kojima Levinasovo, ali i svako drugo afirmisanje stranosti naprosto mora da zastane, jer se u suprotnom se okreće protiv vlastite namere. Prenaglašeno ispostavljanje stranom nije samo opasno blizu mazohizmu, nego je na korak od procesa koji sam imenovao proizvodnja stranosti. Ukoliko se poenta međuljudskog odnosa nekada svodila na gušenje stranog, danas smo u prilici da se osvedočimo u pokušaje gušenja vlastitog, koje se upravo preporučuje kao model za samopotvrđivanje u lišavanju i ”demonstraciju” vlastite humanosti.

Fenomenologija je vaš teren bavljenja filozofijim; da li nam možete reći kako vidite fenomenologiju danas i da li je ona vezana samo za filozofsko iskustvo? Ovo vas pitam jer teme i pitanja koja vi otvarate u vašoj poslednjoj knjizi, kao i u predhodnoj, ukazuju na veze i slojevitost problema koji se ne mogu rešiti bez ključnih veza sa nekim drugim poljima ‘saznanja’. Da li to pak sve spada u fenomenološko iskustvo ili je ipak potrebno naći vezu sa drugim domenima istraživanja problema Drugo(g) i Strano(g) kao što su: antropologija, istorija, književnost itd.?

Fenomenologiju smatram najvažnijom pozicijom u savremenoj filozofiji zbog toga što je ona ujedno i inovativno i tradicionalno nastrojena. Čini mi se da ona u sebi najsnažnije čuva kopče koje nas povezuju s velikim dometima filozofske tradicije, ali je pri tom otvorena i za tematizacije savremenih fenomena novim modelima mišljenja. U njenu vitalnost spada i otvorenost za saradnju sa etnologijom, sociologijom, lingvistikom, istorijom, psihologijom. Nisam siguran da bilo koja druga orijentacija ima slične kapacitete. Bogatstvo fenomenologije je i u njenoj nedogmatskoj prirodi, jer, kako je primetio već Pol Riker, svaka nova artikulacija fenomenološke misli predstavlja „jeres“ u odnosu na Huserlovu fenomenologiju. Češki fenomenolog je svoje oglede o filozofiji povesti lucidno nazvao „jeretičkim“, a čini mi se da bi takav predznak danas mogao da bude signatura svakog svežeg i samostalnog mišljenja.

Kakvi su vam planovi za budućnost? Da li nastavljate na istom ‘kursu’ ili pak pripremate nešto sasvim drugačije?

Planovi se kreću u dva smera. Radim na studiji u kojoj ću pokušati da dam siže jedne od najtežih tema u filozofiji, različitih načina na koji se misli bivstvovanje. Taj slavni motiv Aristotelove Metafizike će biti u središtu rasprave u koju ću uključiti najveća, a time i najzahtevnija imena istorije filozofije. Krajnji ishod bi trebalo da ispostavi uvod u ontologiju. S druge strane, problematiku stranog ću na neko vreme staviti u drugi plan, pošto bi nakon dve knjige bila neminovna ponavljanja i prepričavanja već rečenog i mišljenog. Da bih se njoj jednog dana vratio, posvetiću se studiranju fenomena nevidljivog, koji se najpre javlja kod Kandinskog, Klea i Javlenskog, da bi dobio svoje mesto i kod mislilaca poput Merlo-Pontija, Blanšoa, Mišela Anrija. Ideja mi je da napišem Estetiku nevidljivog, čime ću svakako ostati u bliskom susedstvu problema kojima sam se do sada bavio.