Država je jaka koliko su jake njene veze sa susedima

Izdvajamo

• Najbolji način da nacionalizam stavimo na mesto koje mu pripada, a ono svakako nije visoko na lestvici modernih društvenih vrednosti, jeste ideja koju je osmislio Habermas i označio je pojmom „Ustavni patriotizam“. Ustavni patriotizam je nadnacionalni koncept koji se zasniva na ideji da poštovanje zakona u jednoj zajednici, bez obzira na različitost ljudi u pogledu etničke, verske, seksualne ili bilo koje druge pripadnosti, dovodi do osećaja sigurnosti i zaštićenosti, a samim tim i ljubavi prema društvu u kom se živi. Ovaj patriotizam je inkluzivni i u sebe uključuje sve ljude na jednoj teritoriji, u jednoj državi, i suprotstavljen je banalnom nacionalizmu koji od sebe odbija sve osobe koje nisu pripadnici dominantnog naroda, religije ili nekog drugog identiteta. Patriotizam zasnovan na uređenosti života, sigurnosti i ušuškanosti u zajednici jeste društveno najzdraviji način održavanja i napredovanja jedne države. To je jedini način za razvijanje zdravih emocija prema svom društvu i državi. To je put kojim se treba ići.

Povezani članci

• Paradržava Hrvatska
• Vesna Rajnović: Dajte Buntiću orden, dali ste mu dozvolu da nas ubija
• Dežulović: Kako je Mustafa ef. Grinch ukrao Bajram
• Art-Kaida ne miruje
• Nedonoščad trojice mudrih japanskih majmuna
• Zašto Njemačke firme investiraju u BiH

Biljana Stojković

Suočavanje sa prošlošću važan je deo društvene katarze. Podgrevanje nacionalističkih tenzija biće moguće sve dok se izbegava istina o ratnim devedesetim i hororu koji je zahvatio ceo naš region. Ponekad mislim da lideri bivših jugoslovenskih republika, koji su u velikom broju bili aktivni političari i u vreme užasnih sukoba ili su njihovi neposredni naslednici, jesu najbolji drugari koji jedni drugima čine usluge u predizbornim kampanjama inicirajući nove nacionalističke reakcije, i da upravo oni održavaju istorijsku maglu nad istinom.

Profesorica Biološkog fakulteta u Beogradu i poznata borkinja za ljudska prava Biljana Stojković na aprilskim izborima u Srbiji predsednička je kandidatkinja Koalicije “Moramo”, koju čine brojne aktivističke zelene i levo orijentirane organizacije. Za razliku od nje, ostali predsednički kandidati su desno orijentisani i uglavnom “izuzetno nacionalno svesni”. Možda se centru tokom kampanje od njih najviše približio bivši general Zdravko Ponoš, predsednički kandidat koalicije “Ujedinjeni za pobedu Srbije”.

Biljana Stojković, koja se u profesorskom i naučnom radu bavi genetikom i evolucijom, dugo je prisutna na društvenoj sceni Srbije, kao učesnica ili organizatorka brojnih protesta, od onih koji se zalažu za integritet Univerziteta, preko ekoloških, do ljudskopravaških i antiratnih. Kaže da je na protestima od 1992. godine, od vremena Miloševića i ratova – do danas. Za pružanje podrške Aleksandru Obradoviću, uzbunjivaču iz Valjeva, koji je zbog saopštenih informacija o švercu oružjem i zloupotrebama u valjevskoj firmi “Krušik” proveo jedno vreme u pritvoru – naša sagovornica je dobila nagradu “Novi optimizam”. Dugo godina je bila kolumnistkinja portala “Peščanik”. Jedna je od inicijatorki osnivanja i ključnih ljudi Skupštine slobodne Srbije, koja okuplja intelektualce i građane koji su nezadovoljni stanjem u društvu i koji žele – kako kažu – da svoje znanje i iskustvo ponude u kreiranju bolje, demokratske države.

Razgovarao: Nedim Sejdinović

Ulazimo u samu završnicu predizborne kampanje. Nju je u dobroj meri prekrila ruska agresija na Ukrajinu. Kakav je vaš stav prema agresiji i kako komentarišete činjenicu da veliki broj građana Srbije podržava taj rat, kao i neki politički akteri?

Agresija na Ukrajinu jeste prekrila celu predizbornu kampanju. Aleksandar Vučić se dodatno potrudio da tu humanitarnu katastrofu iskoristi za sopstvenu promociju „velikog“ državnika i tumača volje i želja građana Srbije. Kao i obično, uveravao nas je da samostalno bdi nad našim zloslutnim sudbinama i da će nas braniti od svih nedaća. Ipak, u celoj ovoj nesreći, veliki državnik je propustio da se jasno odredi spram sukoba koji je izmenio geopolitičku sliku sveta, slično kao što je, po sopstvenim rečima, propustio da primeti značaj pada Berlinskog zida pre trideset godina.

Ovo je agresija Rusije na jednu međunarodno priznatu državu sa ogromnim brojem civilnih žrtava. Neshvatljivo je da građani, koji su posredno ili neposredno doživeli velika stradanja u vrlo skoroj prošlosti, mogu biti promoteri rata i zanemariti užase koje on sa sobom nosi. Nedostatak empatije je simptom devijantnosti i socijalne patnje jednog društva. U odsustvu dobrog života, u obilju surovosti i borbe za golo preživljavljanje, zaboravljamo na lepotu, ljubav i lepe emocije. Zapravo, gubimo iz vida sâm život i njegovu vrednost, a to je verovatno podjednako tačno i u odnosu prema svojim bližnjima i u sagledavanju žrtava u nekoj dalekoj zemlji. Količina agresije i primitivizma prekrila je većinu naših osećaja za pristojnost i uljudnost. U takvom društvu lako je prevarno napraviti zamenu istinskih emocija sa lažnim političkim dilemama u geostrateškim odnosima. Hoću reći, društveno dominantni proruski sentimenti potisnuli su većinu bazičnih osećanja koja moraju biti istinske ljudske reakcije na stradanja.

Čini se da je imidž Vladimira Putina u Srbiji dugo i pažljivo negovan kroz godine? Ako da, ko je to činio i zašto?

Već godinama se u Srbiji mogu videti printovi po zidovima sa likom Vladimira Putina i natpisom „samo vas posmatram“. Moram reći da su ovi prizori bili prisutni i pre dolaska aktuelne vlasti, ali je sigurno da je glorifikacija „putinizacije“ dostigla svoj vrhunac sa naprednjačkim režimom. Srbija nikada nije uspela da odneguje demokratiju više od malene klice koja je, tek što je krenula da raste, ubrzo i zakržljala i zaustavila se na stadijumu na kom ne može sama da fotosintetiše, tj. da se hrani, i potrebno joj je obilno zalivanje. Našim političarima na vlasti odgovara negovanje autoritarnosti, jer i sebe vide na takvim pozicijama moći, u ulogama staratelja maloumnog naroda. Jedan deo odgovora na putinizaciju Srbije leži u takvim vlažnim snovima političara sa odsustvom ideje da se narod mora poštovati.

Drugi odgovor koji nam se nameće jeste još jedna manifestacija nedoraslosti lidera u srpskoj politici, koji razmišljaju isključivo o jahanju talasa popularnosti, a ni najmanje o sopstvenoj odgovornosti u kreiranju trendova politike. Naime, rusofilija je oduvek bila povezana sa emocijom srpsko-pravoslavnog identiteta, pa onda i lagani put do srca birača obično vodi preko Putina. U njegovom liku i delu nalazi se čitav opus nacionalističkih poruka koje ne treba dodatno pojašnjavati. Teži put je izgradnja novog identiteta Srbije koja je nezavisna i moderna evropska država, bez idola, ali sa vrednostima demokratije i ultimativnog poštovanja ljudskih prava. Na ovom putu nema jednostavnih simbola i simplifikovanih poruka. Samo ozbiljne politike učiniće napor da na racionalnom nivou oblikuju javno mnjenje uprkos dominantnom sentimentu.

Spomenuli ste nacionalizam. U kojoj meri je nacionalizam i dalje sveprožimajući faktor u Srbiji, takav da ogroman broj političkih aktera svoje kampanje kreiraju u odnosu na njega? I kako se uopšte boriti protiv nacionalizma?

Trideset godina bavimo se istim temama – Kosovo, Srebrenica, Ratko Mladić, rusofilija u različitim oblicima (ovog puta kroz rat u Ukrajini). Takve teme odgovaraju vladajućoj, ali i većini opozicionih stranaka, i plašim se da ćemo se teško odreći „koke nosilje“ za osvajanje vlasti u Srbiji. Nacionalizam je još uvek dominantan narativ, jer je najprimitivniji i oko sebe angažuje najjednostavnije, skoro primalne emocije čopora. Sva vaša prethodna pitanja vezana su vrlo tesno za istu temu – udaranje u žicu koju svaki pripadnik jedne zajednice najjasnije čuje i spreman je da se okupi oko istog barjaka sa svim ostalim članovima. Ljudski doživljaj društva ima u sebi jednu transcedentalnu notu emotivne povezanosti sa idejom naroda kog najčešće doživljava kao biološku kategoriju vrednu svakog stradanja i svake mržnje prema drugom i drugačijem. Sve dok na vlast ne dođu neki odgovorni političari, mi ćemo se daviti u blatu tribalnog doživljaja i društva i države.

Najbolji način da nacionalizam stavimo na mesto koje mu pripada, a ono svakako nije visoko na lestvici modernih društvenih vrednosti, jeste ideja koju je osmislio Habermas i označio je pojmom „Ustavni patriotizam“. Ustavni patriotizam je nadnacionalni koncept koji se zasniva na ideji da poštovanje zakona u jednoj zajednici, bez obzira na različitost ljudi u pogledu etničke, verske, seksualne ili bilo koje druge pripadnosti, dovodi do osećaja sigurnosti i zaštićenosti, a samim tim i ljubavi prema društvu u kom se živi. Ovaj patriotizam je inkluzivni i u sebe uključuje sve ljude na jednoj teritoriji, u jednoj državi, i suprotstavljen je banalnom nacionalizmu koji od sebe odbija sve osobe koje nisu pripadnici dominantnog naroda, religije ili nekog drugog identiteta. Patriotizam zasnovan na uređenosti života, sigurnosti i ušuškanosti u zajednici jeste društveno najzdraviji način održavanja i napredovanja jedne države. To je jedini način za razvijanje zdravih emocija prema svom društvu i državi. To je put kojim se treba ići.

Aleksandar Vučić i dalje se u delu strane javnosti doživljava kao nekakav regionalni faktor stabilnosti, dok njegovi mediji i glasnogovornici šire nacionalnu mržnju po ugledu na devedesete, koristeći jezik mržnje veoma sličan devedesetim. Smatrate li da je preduslov poboljšanja odnosa u regionu – odlazak Vučića sa vlasti?

Razumem da je međunarodna zajednica smatrala da samo desničarske snage mogu rešiti nagomilane nacionalističke probleme u Srbiji, a to je pre svega pitanje Kosova. To nije bilo daleko od istine u trenutku kada se desila smena vlasti 2012. godine. Svi smo bili svedoci užasnih i razarajućih demonstracija po Beogradu, pod nazivom „Kosovo za patike“, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Predvodnici nemira, krađe i paljenja bili su desničari i bilo je jasno da najveću prepreku racionalnom rešavanju ovog pitanja predstavljaju upravo klero-nacionalističke partije i organizacije. Konačno, ako postoji neka kosmička pravda, upravo bi oni koji su i zakuvali ceo ratni užas morali biti odgovorni i za njegovo rešavanje.

Biljana Stojković

Međutim, čini mi se da smo i mi i strane diplomate nedovoljno računali na pragmatizam, primitivizam i populizam kojima se Aleksandar Vučić rukovodi u svojoj politici. To je osoba koja je odrasla na ratnom pokliču, koja je politiku učila od najvećeg verbalnog predatora fašističke provenijencije, i koja se najbolje snalazi u loncu mržnje, pa kad temperatura u loncu opadne, on dodaje drvo na vatru. Čini se da je svoju ulogu stabilokrate Balkana predugo razvlačio i istanjio do mere gde svako prestaje da veruje u njegove dobre namere. Aleksandar Vučić ne može sebi dozvoliti odricanje od ekstremističke pozicije, jer se na tome i zasniva njegova moć. Gluma pred međunarodnim faktorima odavno je prestala da dominira u javnom prostoru i zamenjena je eksplicitnim nacionalizmom. Zaista mislim da je slabljenje njegove moći u državi direktno proporcionalno pojačavanju jezika mržnje. U nevolji će uvek pobeći u svoju sigurnu nacionalističku zonu. O normalizaciji odnosa Srbije sa susedima možemo govoriti tek nakon odlaska Vučića sa funkcije.

Šta biste vi kao predsednica uradili da bi se odnosi u regionu poboljšali, kakva bi vaša politika bila prema Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, državama čija nezavisnost smeta mnogima u Srbiji?

Za početak je važno racionalno i politički prihvatiti nezavisnost ovih država i to više ne dovoditi u pitanje. Stalno vraćanje u teme iz devedesetih jeste način da se podgrevaju nacionalističke tenzije, što mnogima u regionu, uključujući Vučića, odgovara za održavanje na vlasti. Dodatno, konstantno aktiviranje pitanja nezavisnosti predstavlja i način da se uloga Srbije na Balkanu zadržava u fokusu, ali ne kao konstruktivnog političkog elementa, već kao neprekidne pretnje po stabilnost Balkana. Dužnost predsednika Srbije morala bi biti potpuno obrnuta – otvorenost i iskrenost u radu na stabilnosti. Spoljna politika svake države mora se zasnivati na svom osnovnom stubu dobrosusedskih odnosa. Država je jaka koliko su jake njene veze sa susedima. Tokom devedesetih godina, ovu činjenicu uspeli smo da zaboravimo. Zadatak predsednika jeste da brine o ljudskim pravima svojih državljana ili pripadnika svog naroda u susednim zemljama. Specijalne veze Srbije sa Republikom Srpskom, koje nisu u suprotnosti sa Dejtonskim sporazumom, svakako ne podrazumeva mešanje u politička dešavanja ili političke izbore u susednoj zemlji. Dodatno, pitanja koja spadaju u domen crkvenih odnosa ne mogu spadati u domen političkog delovanja predsednika.

U kojoj meri biste se zalagali za istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda?

Ne postoji način da rešimo odnose na Balkanu bez pomirenja između srpskog i albanskog naroda. Delili smo decenije zajedničke istorije u istoj državi, imamo mnogo zajedničkih tačaka koje smo potpuno zaboravili. Pokušaje u kulturnoj i poljoprivrednoj saradnji Kosova i Srbije, kao i organizovane dijaloge između mladih ljudi, svakako treba stimulisati i pojačavati. Neću reći ništa novo u tvrdnji da se iza političke nestabilnosti krije odlična saradnja kriminalnih grupa u švercerskim poslovima. Mislim da prvi korak u raspetljavanju zamršenog čvora konstruisane mržnje predstavlja prekid kriminalnih delatnosti.

Mnogi u Srbiji bi voleli da se devedesete i ratni zločini zaborave. Ili bi da predstave Srbe kao dominantnu žrtvu. Da li smemo da zaboravimo devedesete?

Suočavanje sa prošlošću važan je deo društvene katarze. Podgrevanje nacionalističkih tenzija biće moguće sve dok se izbegava istina o ratnim devedesetim i hororu koji je zahvatio ceo naš region. Ponekad mislim da lideri bivših jugoslovenskih republika, koji su u velikom broju bili aktivni političari i u vreme užasnih sukoba ili su njihovi neposredni naslednici, jesu najbolji drugari koji jedni drugima čine usluge u predizbornim kampanjama inicirajući nove nacionalističke reakcije, i da upravo oni održavaju istorijsku maglu nad istinom. Ja bih mnogo događaja mogla da navedem kao zločine nad srpskim narodom, ali smatram da je naš zadatak da prvo otvorimo sopstvene oči pred delima koja su činjena u naše ime. Kao antiratna aktivistkinja, ja sam upoznala mnoge žrtve tih ratova. Najviše poznajem žene koje su ostale bez svojih muževa i sinova, na svakoj strani u ratovima. Njihove priče vas ostavljaju bez daha. Pored Srebrenice, kao najtragičnijeg genocidnog događaja, mene posebno rastužuje ubijanje muškaraca, i tinejdžera, u većinski muslimanskom selu Đulići u današnjoj Republici Srpskoj. Dobro poznajem Fahru iz Đulića, kojoj je bila potrebna čitava decenija da se usudi na dolazak u Srbiju. Tek u razgovoru sa njom shvatite da je njena trauma tolika da je teško mogla poverovati da u Srbiji ne žive isključivo ratni zločinci. Tek vam njena priča eksplicitno može pokazati koliko su neki ljudi, ubijajući u ime Srbije, upropastili ugled čitavog naroda, tj. svih ljudi koji u Srbiji žive. Ja ne mogu a da ne budem besna na takve egzemplare najgore neljudskosti koji onda bivaju poistovećeni sa celim jednim narodom. Ne pristajem da svačije lice nosi krvave mrlje i crvene besne oči. Da bismo sa sebe skinuli ljagu tih zločina, moramo se sa njima suočiti. Fahra je žena koja je savladala svoj strah i u Srbiji pronašla divne ljude i prijatelje, među kojima sam i ja. Želim da svi ljudi, kako iz Srbije tako i iz celog regiona, slede njen primer i upoznaju „one druge“ među kojima se nalazi normalna i humana većina.

Na kraju, kakav je vaš stav prema istopolnim zajednicama i legalizaciji marihuane? I o tim, u svetu veoma aktuelnim pitanjima nije bilo previše reči u ovoj izbornoj kampanji u Srbiji.

Osnovni princip kojim se rukovodim u procenjivanju društvenih odnosa jeste poštovanje ljudskih prava – prava na dostojanstven rad, socijalnu pravdu, zdravlje, zdravu životnu sredinu, na sreću i ljubav. Jednom kada vam ljudska prava postanu osnovni okvir za razumevanje čovečanstva ili putokaz u promišljanju srećnog društva, svaka dilema nestaje i stičete vrlo jednostavno uputstvo za život. Odatle možete naslutiti da ja u potpunosti podržavam ozakonjenje istopolnih zajednica. Sve što ljude čini srećnima, a druge ne ugrožava, mora biti dozvoljeno. Lažne dileme o homoseksualnosti nisu ni moralne ni dobrodošle u srećnim društvenim konstruktima. Zavirivanje u tuđe spavaće sobe pokazuje suštinsko nerazumevanje značaja zajednica između ljudi koje nije vezano samo za seks, već pre svega za emocije i podršku koju partneri bilo kog pola pružaju jedni drugima. Važno je voleti i biti voljen; sve drugo je sasvim nevažno.

Mislim da je sa aspekta ljudske sreće o kojoj sam govorila, sasvim jasan i moj pozitivan stav prema legalizaciji marihuane. Način na koji bi se to pravno rešilo, a da se preduprede moguće zloupotrebe, zaista ne znam i očekujem od pravnika da se time pozabave, a već postoje iskustva iz zemalja koje su taj proces već obavile.