Dijalog na periferiji grada: Jovan Divjak – OFICIR S RUŽOM

Izdvajamo

• Potpuno sam ubeđen da će doći neka druga vremena i neki “novi klinci” koji će izbrisati etničke i druge podele među građanima ove zemlje. Sve drugo je neprirodno, jer BiH kakva je bila pre rata je budućnost sveta

Povezani članci

• Sizifov efekt
• SADA JE, STVARNO, KRAJ!
• Marijan Vogrinec: Hrvatska hipoteka u „bosanskom loncu“
• ANNE
• Grad na vodi, kad sve spava
• Klauški: Gestapo u Čačićevoj glavi

Foto: Radiosarajevo.ba

Nikom ni dva prsta obraza!
J. Divjak

Jovan, sin Emilije i Dušana Divjak. Igrom slučaja rođen u Beogradu, profesionalni vojnik po obrazovanju, brigadni general Armije RBiH po zasluzi. Dobri duh odbrane Sarajeva, beskrajno voljen. Patriota i humanista. Erudita i džentlmen. Vizionar. Osnivač i pokretačka snaga Udruženja građana “Obrazovanje gradi BiH”.

Gospodine generale, komandante, dragi “čika Jovo”. Prije svega hvala na spremnosti da ispričate ponešto iz svog života u kome se toliko toga desilo. Vi ste jedan od onih koji su “dobrom” obilježili svoje vrijeme. Ponekad mi se čini niko kao Vi.

Hvala tebi na rečima koje si izrekao. Možda i koju previše.

Za početak recite mi iskreno, kako ste, kako zdravlje? Jeste li usamljeni? U januaru ove godine Vas je zauvijek napustila gospođa Vera, vaša životna saputnica. Nakon nešto više od 57 godina braka?

Nažalost, tako je. Vera je bila tipična supruga vojnika, oficira. Nikada ništa nije tražila za sebe. Bilo je dovoljno da smo zajedno, da i kada ćutimo osećamo duboku pripadnost jedno drugom. Naravno da mi nedostaje, mnogo. Zdravlje me dobro služi, hvala. Uzgred, u martu sam napunio osamdeset. Da napomenem i ovo, nemam šanse da budem usamljen. Imam porodicu, unuke, prijatelje. Sve je to stvar ličnog izbora. Uostalom u kontaktu sam, čini mi se, sa stotinom mladih ljudi koji su na različite načine povezani sa Udruženjem. Šta bi čovek više poželeo?

I u stanju pune “borbene gotovosti”. Telefon neprestano zvoni, mnogi ulaze, pitaju, grle, zahvaljuju…

I sam si video. Potrebe su velike, želje još veće a realnost nešto sasvim drugo. Ovde je uvek živo. Ponekad i slavimo; diplome, rođenje deteta, venčanje. Poneko samo navrati, onako, da se vidimo. Kao u svakoj porodici.

Photo: M. Maslic: Izvršni direktor Udruženja građana “Obrazovanje gradi BiH”

Čini se da je o Vašem životu već sve rečeno i napisano. Usponi i padovi, trenuci euforije i razočarenja. Sudila vam JNA 1991, hapsili “saborci” po brdima oko Konjica 1992, austrijska policija, po potjernici Interpola na zahtjev Srbije, “lišila slobode” na bečkom aerodromu 2011. Ima li tome uopšte kraja?

Mislim da nema. Naše prve komšije, agresori na Bosnu i Hercegovinu, uporno pokušavaju da redefinišu istoriju, da ravnomerno rasporede krivicu. Tu se ne biraju sredstva. A ima li bolje mete od Jovana Divjaka, Bosanca, koji se ne uklapa ni u kakve šablone. Sećaš se kako je onomad masa klicala: Jovo Srbine, čaršija je uz tebe! Uostalom nisi spomenuo novu optužnicu iz Trebinja. Jednu
spremaju i u Hrvatskoj. To je sve što znam o tome.

Pa kako to podnosite?

Ignorišem ih koliko god je moguće. Ona koju je to užasavalo počiva sada u miru sarajevskog groblja “Bare”. Naročito teško je podnela moju “bečku sagu”. S te strane sam sada potpuno miran. A nemam se čega stideti. Dok su mnogi genarali komandovali “Pali!”, ja sam 3. maja 1992. u Dobrovoljačkoj ulici, sa transportera UNPROFOR-a vikao ”Ne pucaj!”. Sve je to dokumentvano i već
bezbroj puta ponovljeno. Sud BiH me je 2012-te oslobodio svih optužbi, ali oni u Srbiji i RS-u to ne priznaju. Naravno, nisam samo ja u pitanju.

Utiče li to na posao koji obavljate?

Kako da ne. Značajan dio novca Udruženja potiče od donacija, pri čemu su lični kontakti od krucijalnog značaja. Poziva ima, dolaze od naših ljudi sa svih strana sveta. Ali pravne sigurnosti nema, nas po svetskim aerodromima love kao teroriste. Samo zato što smo branili svoju zemlju. Naša država, ovakva kakva jeste, očito nema snage da zaštiti svoje građane.

Vaše hapšenje i petomjesečni prinudni boravak u Beču su izazvali pravi cunami protesta koji se po masovnosti mogu porediti samo sa antiratnim mitinzima devedesetih. Prednjačili su građani Sarajeva, naročito mladi. Podrška je, međutim, stizala i sa drugih strana; iz više gradova u Švedskoj, iz Barcelone, Beča… Od članica “Žene u crnom” i “Helsinškog odbora Sonje Biserko” iz Beograda. Svoj glas su digli mnogi eminentni evropski umjetnici, kulturni i javni radnici, prijatelji Bosne. Francuske intelektualce je, po ko zna koji put, predvodio Bernard-Henry Lévy. Filozof, pisac i Počasni građanin Sarajeva. Od kada datira ta Vaša “francuska veza”?

Od samih početaka opsade grada, kroz prve kontakte na francuskom jeziku. Henry Lévy se u to vreme isticao svojim jasnim političkim stavovima vezanim za ratove u bivšoj Jugoslaviji. Sjajnim tekstovima, publikovanim prvenstveno u pariskom magazinu Le Point, ali i drugim oblicima antiratnog angažmana u velikoj meri je doprineo da se sazna puna istina o agresiji na BiH. U toku 1994. Levy je sa Alain-om Ferrari-em snimio dokumentarni film “Bosna”- unikatno, autentično svedočenje o našoj herojskoj odbrani i civilizacijskoj sramoti tzv. slobodnog “Sveta”. U pisanje scenarija je bio uključen Gilles Hertzog francuski autor i publicista iz poznate izdavačke kuće “Librairie Plon”. Film se još uvek može naći na YouTube.

Vidio sam ga više puta. Nestvarno izgledaju oni Vaši snimci sa prvih linija odbrane na Grdonju i Sedam šuma. Borci su, bukvalno, svojim tijelima odbranili grad. Sjećam se i prvih press-konferencija s početka rata. Šarmantni, dostojanstveni oficir Armije RBiH, na korektnom francuskom objašnjava situaciju na ratištu. “Oficir s ružom”. Bili smo ponosni na Vas u tom trenutku, svjetski a naš. Ponosni smo i danas, iz mnoštva razloga. Otkuda dolazi Vaš francuski?

Uglavnom iz redovnog školovanja. Čitao sam godinama sve do čega se moglo doći. Konverzaciju sam značajnije poboljšao tokom jednogodišnje specijalizacije u Štabnoj Školi Francuske Vojske, L’école D’état-Major à Paris (EEM). U opkoljenom Sarajevu pojedini strani novinari i međunarodni zvaničnici su bili prijatno iznenađeni. Imali su na raspolaganju sagovornika kome nije trebao prevodilac.

Photo: Arhiva J. Divjak – “Oficir s ružom”

Rat Vas je, sa činom pukovnika, zatekao na poziciji zamjenika komandanta Teritorijalne Odbrane BiH. Sredinom aprila 1992. uz Stjepana Šibera ste imenovani za pomoćnika komandanta Glavnog štaba Armije Republike Bosne i Hercegovine. Generalski čin Vam je dodijeljen decembra 1993, da bi Vas tri godine kasnije naprasno penzionisali. Čin ste, u znak građanskog protesta, simbolično vratili decembra 1997. Prilično turbulentna vojna karijera, zar ne?

Bila su to turbulentna vremena. Spomenuću samo jedan događaj koji to ilustruje. Moj stariji sin, prvoborac, je početkom maja 1992. tokom bizarnog “friendly fire”- incidenta ranjen u obe noge. Rezultat neukusne šale s jedne i bezumne bahatosti s druge strane. Nakon prvog šoka, brige pa i osećaja krivnje, najvažnije pitanje je bilo kako to saopštiti i objasniti majci? Biti ranjen od “svojih” i to namerno! Šta mi ovde uopšte radimo? Pismenu ostavku predsedniku Aliji Izetbegoviću sam podneo sledećeg jutra. Nije je prihvatio, zamolio me je da je u interesu odbrane zemlje ponovo razmotrim. Bilo je potrebno mnogo snage da se emocije stišaju i nastavi dalje. Ostavku sam povukao.

Mada visoko pozicioniran u vojnoj hijerarhiji, čini se da je uvijek postojala neka skrivena sumnja, neko tajanstveno “ali” na kraju svake priče o Jovanu Divjaku. Kao da se očekivalo da stalno, iznova dokazujete svoju lojalnost. Ipak i u vrijeme najvećih izazova veoma otvoreno i kritički ste govorili o društvu, vojsci, politici. Gledano sa strane, bilo je to prilično neobično zar ne?

Kad god sam bio u prilici, dizao sam svoj glas protiv krađe, terora nad civilima i zarobljenicima, a naročito zločina koji su se mada sporadično ipak dešavali. Šta se drugo moglo očekivati od profesionalnog vojnika pod zakletvom? Branio sam čast naše Armije, jedine legalne vojne sile na teritoriji BiH. I ma šta ko mislio i govorio, oslobodilačke i multietnične vojske. Međutim, još u toku rata sam sklonjen daleko od mesta na kome su se donosile odluke. I ne samo ja. Sredinom 1994. mi je nuđen odlazak u penziju i neka druga alternativna rešenja. Ni jedno nisam prihvatio. Imao sam jasnu viziju šta želim da radim do kraja života.

Simboličnim vraćanjem čina brigadnog generala i formalno ste završili dugogodišnju karijeru “vojnika od zanata”. Da li ste ikada zažalili zbog te odluke?  Pretpostavljavam da vam nije bilo lako.

I nije. To je nedeljivi deo moga života. Prošao sam sve faze obrazovnog i stručnog usavršavanja u JNA, koja je kasnije s pravom označena kao “zločinačka”. Od prvog dana sam bio uključen u odbranu i imao izuzetnu čast da učestvujem u formiranju Armije Republike Bosne i Hercegovine. I uvek s ponosom ističem da su “ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života”. Voleo sam iznad svega rad sa mladim ljudima. Međutim već u toku rata, Armija je bila izložena političkim i religijskim mešetarenjima, koja su nastavljena i u miru. To se kosilo sa mojim
životnim shvatanjima i principima. Kap koja je prelila čašu bila je dodela generalskih činova uz svesno ignorisanje opšteprihvaćenih kriterijuma. Za tu časnu poziciju zahtevaju se vrhunske vojno-stručne karakteristike, moralne i ljudske. Ili ih imaš, ili nemaš. Nisam želeo da budem u istom društvu sa nekolicinom novopečenih generala. Smatrao sam potpuno normalnim da svoj čin
vratim onome koji mi ga je dodelio. Nikada se zbog toga nisam pokajao.

Treća ratna godina, 1994. Za mene najteža, opšte beznađe. Vi sa puno optimizma krećete u najvažniju bitku svoga života – formiranje fondacije “Obrazovanje gradi BiH”. Uz moto: “Djeca žrtava rata – naša trajna briga”. Čitam Zapisnik sa Osnivačke skupštine: ”Jednoglasno je zaključeno da se za prvog predsjednika Fondacije predloži brigadni general Armije Bosne i Hercegovine Jovan Divjak, aktivni učesnik rata u stroju njenih branitelja i istaknutih patriota…” Tu ste i danas, u istom patriotskom stroju, ali nekako uvijek korak ispred ostalih. Kako je, u uslovima “dan-za dan” preživljavanja, bilo uopšte moguće razmišljati o budućnosti, mladima i obrazovanju?

Nije to došlo preko noći, ideja je dugo sazrevala. Rat u Bosni je bio rat protiv civila koji je razorio mnoge porodice, hiljade dece ostavio bez roditelja. Setio sam se i nemaštine nakon završetka Drugog svetskog rata, koja je obeležila moje detinjstvo u Zrenjaninu. Toliko smo se radovali malim, običnim stvarima. Prošle su godine dok se nije moglo koliko-toliko pristojno živeti. Bilo bi dobro da deci bez roditelja pomognemo da preskoče bar taj kritični period.

Tokom 23 godine postojanja Udruženja, djeci u nevolji ste pružali ne samo materijalnu, finansijsku pomoć nego i prijateljstvo kao najbolji vid psiho-socijalne rehabilitacije. Brojke su neumoljive, govore same za sebe. A svaki broj je jedna teška, potresna dječija sudbina.

Upoznat sam sa svakom od njih ponaosob. U naš program su uključena deca i mladi žrtve rata, invalidna, talentovana, deca i mladi romske nacionalne manjine i deca i mladi u socijalnoj potrebi. Ukupno 56.473 dece, mladih i njihovih porodica koristilo je usluge Udruženja u vrednosti od približno deset miliona eura. Taj iznos se menja, svakog dana povećava. Odnosi se na stipendije, opremanje škola, nabavku knjiga i školskog pribora, različite razvojne projekte, letovanja i zimovanja i sl. Nije bilo lako prikupiti sav taj novac. I još nešto, ne manje važno. Možemo dokumentovati i opravdati svaki utrošeni fening.

U to nema nikakve sumnje. Nije me mnogo iznenadio komentar taksiste dok me vozio u vaš čardak na periferiji, sa divnim pogledom na grad: “Udruženje generala Divjaka je jedino mjesto u BiH u kome nema korupcije”.

Ovde je ne može biti. A korupcija se zaista uvukla u sve pore društva i lagano ga razara iznutra. Teško je to sada zaustaviti.

Na zidu iza Vašeg pisaćeg stola nalazi se uvećana fotografija na kojoj se vidi, kako uz široki osmijeh, držite u naručju dječaka Muhammeda Bojadžija kome su tada bile tri i po godine. Ista slika je i na naslovnoj strani Vaše knjige “Sarajevo mon amour” (Sarajevo moja ljubav), napisane na francuskom i prezentirane kroz razgovore sa novinarkom Florence La Bruyère 2004. godine. Slika vam očito znači mnogo, jer kako kažete simbolizuje svu tragiku Bosne i iskonsku snagu njenih ljudi. Možete li se, molim Vas, prisjetiti događaja koji su se desili tog juna 1992. kada započinje ova čudesna priča?

Sa zadovoljstvom. Ja o tome rado govorim, ne dam da se zaboravi. Rat je započeo sistematskim, svakodnevnim i celodnevnim granatiranjima. Posebno je bilo teško u mahalama na padinskim delovima grada. Sama reč “mahala” asocira na uske, krivudave uličice i orjentalne jednospratne kuće sa dvorištem i baštom. Način gradnje, često i starost objekata, nisu dozvoljavali izradu iole efikasnog skloništa i agresorske granate su lako pronalazile svoj cilj. Tog jutra, devetog juna, tokom redovnog obilaska linija odbrane, obavešten sam da je u neposrednoj blizini, na Sedreniku, pala granata i usmrtila vojnika i troje dece iz iste porodice. Dva brata i njihovu rodicu. Pitaju mogu li ući i izjaviti saučešće, bio bi red. Šta uraditi? Potrebno je razumeti čitav kontekst i dinamiku događaja. Granata je ispaljena sa četničkih položaja, ni prva ni poslednja. Ja, “Srbin”, ni tada, a ni dugo posle toga mi se nije potpuno verovalo. A tek moja ekavica! Šta reći majci, pripadnici Armije, koja je par sati ranije izgubila dva sina? Starijem je bilo nepunih 17, a mlađem tek nešto više od 13 godina. Zastanem na vratima improviziranog skloništa, polumrak, podrumska prostorija puna dima, tihi razgovor. Majka Halida je ustala, raširila ruke u zagrljaj i prozborila: “Evo našeg komandanta”. Pili smo kafu, dugo razgovarali i plakali, svi odreda. Eto to je Bosna!

Molim Vas nastavite!

Tragedija nas je zauvek zbližila. Viđali smo se sporadično, kad su nam to ratni uslovi dozvoljavali. Vreme je prolazilo, Halida Bojadži je još uvek bila relativno mlada, tako je i izgledala. Govorio sam joj nenametljivo, kao u šali, da bi bilo dobro da ponovo rodi. Sa smehom je odmahivala rukom: “Stara sam ja komandante”. Silno me obradovala, kad mi je nešto kasnije, saopštila da je trudna i da nosi dvojke. Zamolila me da im budem kum. I pored trudnoće je odlazila na prvu liniju i nažalost, nesretnim slučajem izgubila jednu od nerođenih beba. Nedeljama se oporavljala u bolnici i desilo se čudo. Život je pobedio. Donela je na svet zdravog dečaka, Muhammeda, u svojoj 45-toj godini. Kum ga je dočekao pred porodilištem kako i dolikuje. To je priča o snazi sarajevske žene, jedne od hiljade znanih i neznanih heroina koje su život u opkoljenom gradu učinile mogućim. Mnoge su izgubile svoju decu, ali su odlučile da ih ponovo rađaju. Za to je potrebna velika
hrabrost. Kroz Udruženje smo pokrenuli inicijativu za izradu spomenika “Ženi Sarajeva”, u znak zahvalnosti svim onim majkama, suprugama i sestrama koje su spasile ovaj grad.

A Muhammed?

Izrastao je u krasnog mladića, dvadeset i dve su mu godine. Upisao čevrtu godinu prava, tečno govori engleski, svira klavir. Naravno, korisnik je usluga Udruženja. Njegova pisma podrške su mi u Beču puno značila…

Photo: Arhiva J. Divjak – Sa kumčetom i porodicom 1995.

Od brojnih domaćih i internacionalnih nagrada i priznanja izdvajate ličnu (2005.) i kolektivnu (2016.) Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva koje su isključivo vezane za rad Udruženja. S ponosom pominjete i Orden Legije Časti (L‘Ordre Légion D’honneur Française) koji Vam je, u prisustvu tadašnjeg ambasadora Francuske u BiH Bernard Bajolet-a i divizijskog generala Roger Duburg-a uručen 2001. To najveće francusko, civilno i vojno odlikovanje, Vam je dodjeljeno pored ostalog zbog ”poštivanja prava građana, odbijanja predrasuda i etničke diskriminacije”. Naglašeno je, takođe, da su “Vaši ideali i ideali Republike Francuske”. Tim povodom u “Le Mond”-u je osvanuo članak sa naslovom: “Le general des orphelins” (“General siročadi”), u kome je u dvije riječi sažet čitav Vaš život; profesionalna vojna titula i životna misija – obrazovanje djece bez roditelja. Iznenađuje, međutim, da nemate ni jedno domaće priznanje za ulogu u odbrani zemlje. O tome govorite mirno, ne izgledate ni uvrijeđeni, ni ljuti. Izgleda da ste se pomirili s tim?

A šta sam mogao da uradim? Bolelo je to, moram priznati. Ali imam punu satisfakciju na drugoj strani. Borci i građani, svih životnih doba, to svakodnevno pokazuju.

Photo: Arhiva J. Divjak –Merci la France!

Širok je opseg vašeg interesovanja, od sporta, slikarstva – umjetnosti uopšte, do književnosti. Pišete, imate nekoliko objavljenih knjiga, pripremate novu. Nedjelja je
uveče. Često provjeravate rezultat na Koševu, FK Sarajevo začudo vodi. Znam da, kao i većina vojnih lica koje sam poznavao, volite šah. Uzgred, kako prođoste na onoj
ratnoj simultanci 1994. sa Garijem Kasparovim u Sarajevu? Koliko se sjećam, samo je Marko Vešović remizirao, izvukao pola poena?

Tačno. Što se mene tiče, budi bez brige. Nisam se predao bez borbe. Poražen sam u 45. potezu, što nije beznačajno.

Photo: Arhiva J. Divjak – Sa simultanke Garija Kasparova 1994.

Obojica smo bili prijatelji Izeta Sarajlića. Ponekad smo se viđali na njegovim ratnim “susretima sa pjesnikom” na kojima je govorio svoje stihove i odgovarao na svako postavljeno pitanje. Bio je duhovit, ugodan sagovornik. Veoma Vas je cijenio. Pjesma “Posljednji tango u Sarajevu” je posvećena proslavi 8. marta 1994. u legendarnoj “Slozi” i Mikicinom plesu sa “generalom koji je upravo došao sa prve linije”. I da nije rečeno, znalo bi se da ste Vi taj general. Da li Vam je još u sjećanju taj posljednji tango?

Kako da ne. Sećam se svega do najsitnijih detalja, ko je gde sedeo, šta se pilo. Da simbolika bude potpuna plesali smo uz zvuke besmrtne balade Joe Dassin-a “Les Champs-Élysées” (Jelisejska polja). Bila je to retka mogućnost da se bar na kratko otrgnemo od užasa granata i snajpera i vratimo u normalnost prošlih vremena. Svojim talentom i urođenim smislom za dramatiku Kiko je jedan običan ples u neobičnom vremenu učinio nestvarnim i čarobnim. Hvala mu na tome.

POSLJEDNJI TANGO U SARAJEVU (29. februar, Sarajevo, 1998)

Devedeset četvrta, 8. mart.
Ljubavno Sarajevo se ne predaje.
Na stolu pozivnica za plesni matine u Slozi.
Naravno, idemo!
Pantalone su mi prilično ofucane,
a ni tvoja suknja nije za Via Veneto.
Ali mi nismo u Rimu,
mi smo u ratu.
Evo i Jovana Divjaka. Po čizmama mu se vidi
da je došao pravo s prve linije.
Dok te moli za ples, ti si malčice zbunjena.
Prvi put plesaćeš s jednim generalom.
General i ne zna kakvu ti je čast učinio,
a, bogami, i ti generalu.
Plesao je s najopjevanijom damom Sarajeva.
Ali ovaj tango – on je samo naš!
Od iscrpljenosti malo nam se vrti u glavama.
Mila, prođe i naš život veličanstveni.
Plači, samo plači, nismo na Via Veneto
a ovo je možda i naš posljednji ples.

Sarajevo, 1995.

Photo: Arhiva J. Divjak – Hvala Kiko…

Sarajevo se, mada sporo i bolno, ipak oporavlja od rata. Priroda je učinila svoje. Ne vide se više ožiljci od rovova, zemunica i tranšea na nekadašnjim “linijama razdvajanja”. A nije bilo tako davno, hiljade boraca su svojim tijelima sprječavali da “linije” budu pomjerane unutra, prema gradu. Poslije svega, nevidljive barijere i teška sjećanja ostaju kao opomena onima koji dolaze. Zauvijek ostaje i legenda o časnom generalu Jovanu Divjaku, čije se ime spominje s poštovanjem i osmijehom na licu. Gospodine komandante, hvala na divnom druženju i sretan Vam praznik, Dan državnosti Bosne i Hercegovine!

Sretan i tebi. Da dodam još samo ovo. Potpuno sam ubeđen da će doći neka druga vremena i neki “novi klinci” koji će izbrisati etničke i druge podele među građanima ove zemlje. Sve drugo je neprirodno, jer BiH kakva je bila pre rata je budućnost sveta. Hvala i tebi, na svemu. Sretan put tamo gde kažeš da si našao svoj mir!

Uz dozvolu autora tekst prenosimo iz Oslobođenja