Čudesna priča o čovjeku koji se suprotstavio zlu rasizma: Dobio priznanje mrtav i nakon 50 godina

Povezani članci

• Odbijanjem da sjeverinskim žrtvama prizna status civilnih žrtava rata Srbija krši međunarodno pravo
• Uz Istanbulsku konvenciju servirana nam je transfobija i homofobija: Uklonite interpretativnu izjavu i usvojite tekst Konvencije kakav je i potpisan!
• NAKON UREDNIKA VUKELIĆA: Novinarka CAPITAL-a saslušana zbog Umičevićevog vrijeđanja
• Nasilje je ovdje vaspitna mjera i ništa ne radimo da se to promijeni
• Dubravko Lovrenović: Trilogija zla (II) – („Proglašenje porodičnog nasilja“)
• Dan bijelih traka – sjećanje na užasne zločine nad nesrbima u Prijedoru

“Verujte svojim očima”, čuvena je rečenica kojom će vas mnogi učiti kako treba da se živi. Međutim, ono što vidimo može i da obmane. Nekada se ta obmana desi sa nečijom namerom, nekada slučajno nešto previdimo. Zato bi valjalo, uvek i u svemu, tragati za suštinom. Divan primer za to je jedna od najčuvenijih sportskih fotografija svih vremena.

Meksiko siti. Godina 1968. Olimpijske igre. Na podijumu, posle finala na 200 metara, trojica takmičara. Dvojica su Amerikanci. Zlatni Tomi Smit i bronzani Džon Karlos popeli su se tamo bez obuće. A onda su, primivši medalje, podigli stisnute pesnice. Na njima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima, na koje je crno stanovništvo Sjedinjenih Američkih Država izuzetno apelovalo u toj crnoj 1968, u kojoj su u SAD već bili ubijeni i Martin Luter King i Bobi Kenedi, senator koji se zalagao za njihova prava i želeo da postane predsednik poput starijeg brata Džona, takođe ubijenog.

Ono što su Karlos i Smit uradili bilo je izuzetno hrabro, jer ih je po povratku maltene čekao linč, a svakako kazne. Dizanje glasa protiv represije, na jednom takvom, svetskom događaju, nije moglo da prođe bez posledica. Ali, na toj fotografiji je još neko. Neki belac. “Taj se, sigurno, nije slagao sa njima”, pomisli čovek. Logika mu to nalaže. Vidi se, uostalom, da ne radi isto što i oni, zar ne?

Ali, taj čovek je, u tom trenutku, i posledicama koje su zbog tog trenutka usledile, bio i ostao veći heroj od Džona Karlosa i Tomija Smita.

Zove se Piter Norman. Australijanac je. U to vreme, u Australiji su postojali oštri aparthejd-zakoni, nalik onim u Južnoj Africi. I tamo je bilo raznih protesta, zbog zabrane dolaska emigranata koji nisu belci, te strašne diskiminacije lokalnog, aboridžinskog stanovništva, kojima su čak i pojedinu decu oduzimali da bi ih odgajali u belim porodicama. “Aha, Piter Norman ne samo da nije uzeo učešće u protestu dvojice kolega, već je bio i protiv toga!”, nekome će se, kao logičan, nametnuti taj zaključak. Još jedan pogrešan zaključak.

Norman je mnoge iznenadio u polufinalu. Istrčao je 200 metara za 20,22 sekunde. Samo su Smit i Karlos bili bolji. U finalu je, ipak, smatran autsajderom. Međutim, čudesno je istrčao, naročito završnih 100 metara. Prestigao je Karlosa, osvojio srebro, a rezultat od 20,06 sekundi i dan danas je, 50 godina kasnije, nacionalni rekord Australije. Zlati Tomi Smit je sa 19,83 postavio novi svetski rekord.

Niski momak, od samo 168 cm, pred odlazak na podijum razgovorao je sa američkim sprinterima, koji su bili skoro po 190 visoki i pritom zadivljeni Australijancem koji ih je sprečio da osvoje prva dva mesta.

“Veruješ li ti u ljudska prava?”, upitali su ga.

“Verujem”.

“A u Boga?”

“Veoma”.

“Ono što ćemo uraditi…”, rekoše mu, pa objasniše svoj plan za protest: “… više je od bilo kog atletskog dostignuća”.

“Uz vas sam”, rekao im je omaleni Australijanac.

To ih je skroz zbunilo.

“Sećam se, očekivao sam da ću u njegovim očima videti strah, a umesto toga video sam – ljubav”, prisećao se šampion Tomi Smit.

Američki sprinteri su isprva rešili da na trenerke okače bedž “Olimpijski projekat za ljudska prava”, bedž koji je označavao pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi, kako bi simbolizovali siromaštvo crnačke populacije. Onda su se setili i crnih rukavica, još jednog rasprostranjenog simbola, koji je u SAD uvela partija “Crni panteri”. Međutim, imali su samo jedan par.

“Neka svako od vas uzme po jednu”, ponudio im je rešenje Piter Norman.

Radosno su ga poslušali, ali on je tada imao i zahtev.

“Ja verujem u ono u šta i vi verujete. Imate li još jedan takav bedž, za mene? Tako bih i ja mogao da vam pružim podršku”

Bedž su pronašli kod jednog trećeg američkog olimpijca, Pola Hofmana.

“Kada su mi rekli šta im je Norman tražio, pomislio sam ‘E, ako mi belac iz Australije traži bedž onda će, Bože zdravlja, odmah i da dobije. Dao sam mu jedini koji sam imao. Svoj”, prisetio se Pol Hofman.

Piter Norman nije mogao da na podijumu vidi ono što su uradili Amerikanci iza njegovih leđa. On je stajao ponosno, sa bedžom. Ali, znao je šta se dešava.

“Sve mi je bilo jasno, iz razgovora sa njima, iz njihovih planova. A jasno mi je bilo i da su te planove sproveli u delo kada je glas koji je pevao američku himnu počeo da nestaje. Utišao se. I nestao. Ceo stadion je ćutao”.

Smit i Karlos su odmah suspendovani iz američke olimpijske ekipe, izbačeni su i iz olimpijskog sela, a veslač Hofman je optužen za saradnju. Kada su sprinteri stigli nazad u SAD, dobili su veliki broj pretnji smrću, a sačekale su ih i ozbiljne posledice.

Oni su se, međutim, oslonili na podršku sebi sličnih. Pregurali su taj strašan period. Postali su heroji, sa pravom. Čak im je ispred Univerziteta San Hoze Stejt podignuta zajednička statua. Samo, na toj statui nema Pitera Normana. On ne postoji. Čak i u Australiji je bio “obrisan”. Naprasno zaboravljen. Aparthejd nije praštao onima koji su digli svoj glas protiv njega.

Iako je bio vlasnik nacionalnog rekorda, nisu hteli da ga povedu na sledeće Olimpijske igre 1972. u Minhenu. Nisu ga poveli, iako je oborio kvalifikacionu olimpijsku normu za trku na 200 metara čak 13 puta, a onu za trku od 100 metara – u pet navrata.

Razočaran, napustio je takmičarsko bavljenje atletikom, posvetivši se samo ameterskom. Samo, i pored toga, nailazio je na odbacivanje. Familija ga se odrekla. Timske kolege takođe. Isto i u Savezu. Usled jedne povrede koju je zadobio radeći kao mesar, dobio je i gangrenu, što je dovelo do depresije, na momente i alkoholizma.

“Dok smo mi dobijali sve veću podršku, Piter je stajao sam naspram čitave države. Patio je sam”, prisetio se Karlos.

Piteru Normanu su iz Olimpijskog komiteta Australije ponudili posao, baš u komitetu, pod uslovom da osudi potez njegovih kolega, Džona Karlosa i Tomija Smita.

Nije na to pristao.

Zato je cenu plaćao godinama. Decenijama.

Iako je bio i ostao državni rekorder, cenu je platio i 2000, kada uopšte nije pozvan na Olimpijske igre čiji je Sidnej bio domaćin. Poziv za Sidnej je dobio od legendarnog američkog sprintera Majkla Džonsona, olimpijskog šampiona koji je Pitera Normana smatrao uzorom i herojem, a kog je pozvao na svoj rođendan, dva dana pred početak Igara.

“On je celog života plaćao cenu svog izbora”, rekao je Tomi Smit. “Nije to bio samo jedan običan gest kojim nam je pružio podršku, to je bila njegova borba. Njegova. On je bio belac, beli Australijanac, koji je sa dva crna čoveka zajedno stajao u tom pobedničkom momentu. Sva trojica zajedno, u ime istog cilja”.

Šest godina posle sidnejskih igara, 2006, Piter Norman je preminuo usled srčanog udara. Nije dočekao da mu se država izvini za tretman kroz koji je prošao. To je učinjeno 2012. u australijskom parlamentu.

Na sahrani, skromnoj za heroja njegove veličine, kovčeg su nosila dva čoveka koje mnogi koji su se tu zatekli nisu prepoznali. Pitera Normana su na svojim ramenima nosili – Tomi Smit i Džon Karlos.

A onda je Olimpijski komitet Australije Piteru Normanu dodelio najveće odlikovanje, “Za zasluge sportu”. Pedeset godina nakon što ga se odrekao.

Pogledajte sada ponovo jednu od najčuvenijih fotografija svih vremena. Na prvi pogled moćna, ali na isti taj prvi pogled – zaista skriva punoću istine. A istina je lepa. Važna. U njoj je suština.

Tragajte zato za suštinom, ne samo za onim što se vidi. Tako se i postaje heroj.

Primer Pitera Normana će od sada biti vaš podsetnik na to.

Blic.rs