ENG
Zlatko Hasanbegović u ulozi fantoma
Autor/ica 👤tačno.net
Izdvajamo
- S jedne strane, tekst, koji je predmet ovog osvrta, mogao bi da se komentariše iz više aspekata zato što se u njemu prepliću više tema, što ga, osim ostalog, čini u izvesnoj meri i konfuznim. S druge strane, ovaj je komentar, može biti, i suvišan. Jer, osim da se komparacija nategne do granica apsurda, što je autor i učinio, ne mogu se porediti politički segmenti i politički procesi koji su se odvijali u Hrvatskoj devedesetih godina i političi segmenti i politički procesi u današnjoj Srbiji. Dovoljno je da se takvoj analogiji suprotstavi samo jedna jedina činjenica: u ono vreme u Hrvatskoj je govorilo oružje, a danas su i na Kosovu umukli topovi.
Povezani članci
Foto: D. Jelinek
Još jedan (jalov) prilog odbrani novoustoličenog hrvatskog ministra kulture
Ne znam s kakvim je motivima g. Bazdulj napisao rečeni tekst. Međutim, kakvi god da su motivi, držim da to novinsko štivo nije moglo imati pozitivnu rezonancu u odnosima (i to ne samo političkim) između Srbije i Hrvatske, niti se njime autor proslavio. A što se tiče g. Zlatka Hasanbegovića, on je stabilan u ministarskoj fotelji onoliko koliko je stabilan i nacionalistički vladajući vrh koji ga je instalirao na ministarsku poziciju.
Piše: STIPE SIKAVICA
Sa zakašnjenjem od nekih četiri-pet dana, i skoro sasvim slučajno, pročitao sam štivo g. Muharema Bazdulja, pisca i novinara (u daljem tekstu „pisac“, odnosno „autor“) u nedeljnoj kolumni beogradske „Politike“ od 7. februara ove godine, a pod naslovom „Od usta do usta“. Pročitavši tu spisateljsku tvorevinu za koju ne znam u koji bih je novinarski žanr svrstao (nešto između analitičkog članka i eseja, recimo), gotovo da sam se razočarao u njen konfuzni sadržaj i naročito u činjenicu da ta tvorevina predstavlja još jedan, najvećma jalov prilog odbrani aktuelnog hrvatskog ministra kulture. Bio je to i povod da napišem širi osvrt na taj tekst i da ga pošaljem na adresu glavne urednice „Politike“. Budući da je osvrt usledio sa neuobičajenim zakašnjenjem i da je kritički intoniran, verovatnoća da bude objavljen u „najstarijoj novini na Balkanu“ bila je svedena na minimum. No, red je bio da ga najpre ponudim redakciji toga dnevnog glasila. Posle nedelju dana iščekivanja, bilo mi je potpuno jasno da je osvrt neslavno završio jednim klikom kompjuterskog miša. Stoga sam, evo, ovom portalu ponudio ponešto skraćenu verziju osvrta, tek da nisam džabe krečio, što bi rekli oni subkulturni „umetnici“ koji ispisuju taj cinizam po fasadama beogradskih stambenih zgrada.
Paradoksalno, tek kada se čitalac počeo spuštati silaznim krakom putanje pomenutog štiva, štiva koje se prostrlo na gotovo dve trećine „Politikine“ stranice, pisac mu podvaljuje tako što ga usmerava na pogrešan zaključak o tome koju temu on razrađuje ispod navedenog, donekle intrigantnog naslova, a što je evidentno iz sledeće tri rečenice: „Prvoborci antimiloševićevskih protesta vole da kažu da ih današnja Srbija podseća na Srbiju devedesetih. Mislim da je paralela pogrešna. Današnja Srbija mnogo više podseća na Hrvatsku devedesetih…“ Autorova se podvala prepoznaje u činjenici da je „hrvatska paralela“ neuporedivo duža, da je ona i težište teme i da se iza nje Zlatko Hasanbegović (makar do sada) oseća sigurno i bezbrižno!
Dokaz br. 1: Pošto je u uvodu prepričao neku (stvarnu ili izmišljenu, svejedno) „kafansku debatu“ koja se vodila dve i četrnaeste u nekom „levo“ orijentisanom društvu od desetak osoba, autor piše: „Setio sam se ove pričice, ne toliko zbog činjenice da je vreme u Srbiji opet predizborno, nego zato što je vreme u Hrvatskoj postizborno. U tom kontekstu moram da priznam da me neobično zabavljaju žestoki napadi levičarske i građanske scene u Hrvatskoj na Zlatka Hasanbegovića, novog tamošnjeg ministra kulture. Hasanbegovića, naime, napadaju zbog ’filoustaških sentimenata’, zbog stava da je današnja Hrvatska proizvod diskontinuiteta s Jugoslavijom. Ta teza je, naravno, tačna… “
Komentar br. 1: Kao što se vidi, pisac je u pretposlednjoj rečenici zarezom odvojio (sic) svoje dve tvrdnje koje figuriraju kao glavni razlozi „napada na ministra kulture“, ali se samo na poslednju tvrdnju odnosi njegova potvrda da je „teza tačna“. Pa ako je tako, onda ispada da je „levičarska i građanska scena u Hrvatskoj“ šašava i nepoštena, jer „napada Hasanbegovića zbog“ nečega „što je tačno“. Mogu samo da pretpostavljam šta pisac podrazumeva pod „filoustaškim sentimentima“, ali je malo verovatno da su mu nepoznate činjenice koje zorno svedoče o tome da novog hrvatskog ministra kulture teško terete kabast proustaški prtljag i njegov veoma bogat ustašoidni spisateljski opus. A što se tiče „stava da je današnja Hrvatska proizvod diskontinuiteta s Jugoslavijom“ – on zaslužuje i malo teže atribute (ali ih se klonim), jer se iz tog „stava“ i zdravorazumski može zaključiti da je Hrvatska mogla steći samostalnost i ostati u kontinuitetu s Jugoslavijom! Odnosno, taj se iskaz može tumači i tako da su se ostale republike bivše Jugoslavije osamostalile ostajući u kontinuitetu s Jugoslavijom, što je, naravno, apsurd.
Dopuna dokaza broj 1: Nakon tih besmislica autor nije ostao u vremenu sadašnjem, što je bilo za očekivati, nego je iz čista mira napravio kopernikanski obrt tako što se vratio u četrdeset treću, odnosno četrdeset četvrtu, u Otočac, odnosno u Topusko, na Prvo, odnosno Drugo zasedanje ZAVNOH-a, i na Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, nastavivši tekst ovako: „Ima nečeg debelo lažnog u naslanjanju na ZAVNOH bez svesti da kontekst ZAVNOH-a podrazumeva širi kontekst AVNOJ-a…“
Dopuna komentara br 1: Šta je tu ne samo „lažno“, nego i „debelo lažno“; šta je „uži“ a šta „širi kontekst“ na relaciji ZAVNOH – AVNOJ – to samo autor zna, ali on to na tom mestu ne objašnjava. Ako se ne varam, tu bi mogla da se nasluti neka opaka autorova insinuacija. No, njegova se misao iz Otočca, Topuskog i Jajca vraća u devedesete i u vreme sadašnje – pa dalje teče ovako:
Dokaz br 2: „Dobar deo današnjih napada na Hasanbegovića rezultat su nečiste savesti, odnosno prešutne saglasnosti hrvatske javnosti s misijom Franje Tuđmana da Hrvatska stekne nezavisnost kao ’nacionalna država hrvatskog naroda’ (kao rezultat ’tisućljetne nacionalne samobitnosti i državne opstojnosti’), što je, u krajnjoj liniji, faktički uključivalo i proterivanje najvećeg dela srpskog stanovništva.“ Zatim se autor fokusirao na „Tuđmanov projekat“ čija je suština u „osamostaljenju Hrvatske“ i u „rešenju srpskog pitanja“, tj. izgonu Srba iz Hrvatske, pri čemu „Najveći deo hrvatske političke javnosti, počevši od Račanovog SDP-a, za koji je 1990. godine glasao lavovski deo Srba u Hrvatskoj, prešutno je Tuđmanu dao saglasnost za ostvarivanje tog projekta…“
Komentar br. 2: Svaki punoletni Hrvat (i Hrvatica, podrazumeva se, a nekako i prepoznatljivo tuđmanovski i zvuči: „Hrvati i Hrvatice“!) koji ima dva zrna soli u glavi i makar kvadratni centimetar poštenog obraza ne može a da se ne gnuša Tuđmanovog u suštini zločinačkog projekta ne samo prema Srbima u Hrvatskoj nego i prema njegovoj politici u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Ne mogu protusloviti piscu u odnosu na njegovu tvrdnju da je veliki deo (ne znam da li i „najveći deo“) „političke javnosti“ u Hrvatskoj „prešutno Tuđmanu dao saglasnost za ostvarivanje tog projekta.“ Licemerje je, i prema sudu pojedinih autoriteta znanosti, jedna od bitnih karakteristika (ne samo) hrvatske javnosti, ako javnost „na ovim našim prostorima“ i postoji u pravom značenju toga pojma. No, ta vrlo široka i razuđena tema, kojoj ne verujem da je dorastao i pisac, izvan je okvira ovih redaka. Ono što je ovde bitno, a evidentno je: pisac je i u ovom delu svog novinskog štiva zaklonio Hasanbegovića iza „nečiste savesti hrvatske javnosti“. Premda je u vreme realizacije „Tuđmanovog projekta“ Hasanbegović bio mlad, nema dokaza da se on ikada ogradio od tog „projekta“. Naprotiv.
Dokaz br. 3: Potom je pisac u svoj „žrvanj“ ubacio i Stipu Mesića, ustvrdivši da je pod njegovim „patronatom“, a posle Tuđmanove smrti, usledilo „friziranje (novije) istorije“ (sic). Spočitnivši mu da je njegova „životna misija, po sopstvenom priznanju, uništenje Jugoslavije“ i podatak da je „početkom devedesetih govorio kako je u Drugom svetskom ratu Hrvatska dvaput pobedila, između ostalog i 10. aprila 1941. godine“, autor je ustvrdio da je to „mnogo ’filoustaškije’ od većine stvari zbog kojih se na Hasanbegovića diže kuka i motika. Na tragu pomenute Mesićeve izjave i Tuđmanove fantazme o ’svenacionalnom pomirenju’ stvoren je prividni konsenzus kako je univerzalno prihvatljivo da su partizani, antifašizam i jugoslovenstvo bili embrion nezavisne Hrvatske bez Srba. Hasanbegović se tu pojavljuje kao neki fantom iz horora za koga su svi mislili da je mrtav. On izgovara zaboravljenu istinu: jedini način na koji je nezavisna Hrvatska mogla da nastane jeste kroz potpunu negaciju baštine na kojoj je bila utemeljena Jugoslavija. On podseća da nezavisna Hrvatska nije stvarana na ideji bratstva i jeidnstva…“
Komntar br. 3: Bogami, u gornjem pasusu ima svega i svačega. Hajde da vidimo šta je sa Mesićem. Pisac mu je natovario na leđa toliko toga da bi se pod tim proustaškim teretom povijali i sam Josip Klemm ili Đuro Glogoški, recimo, pa čak i gg. Merčep ili Glavaš. Svrstavati Mesića u ustaški tabor nije ni najmanje bezazlena poganština. Jer, ni po definiciji počasni predsednik Saveza antifašista Hrvatske (da ostale Mesićeve antifašističke kvalifikative preskočim) ne može imati ama baš nikakve veze sa ustaštvom! Što ne znači da Mesić nije izvalio one gluposti koje mu se često obijaju o glavu. Istina, on je u nekoliko navrata objašnjavao kontekst u kojima je davao nepromišljene izjave, ali one će ga pratiti i posle njegove smrti. Što se Hasanbegovića tiče, on je i tu, ubeđuje nas pisac, čist kao svetac. On samo „izgovara zaboravljenu istinu“ – da je „nezavisna Hrvatska (još samo fali veliko slovo „N“ i reč „Država“ ispred reči „Hrvatska“, pa bi naziv tačno odgovarao sadržaju!), dakle da je „nezavisna Hrvatska mogla da nastane kroz potpunu negaciju baštine na kojoj je utemeljena Jugoslavija“! Što će reći da je Hrvatska valjda isključivi krivac za raspad Jugoslavije jer su se ostale njene sastavnice osamostalile ne negirajući „ideju bratstva i jedinstva“ i ostale vrednosti koje tvore „baštinu Jugoslavije“. Takav se zaključak nameće iz navedene premise.
Konačno, u završnici teksta autor pokušava da eksplicira analogiju između Hrvatske iz devedesetih sa poglavnikom Tuđmanom na čelu i današnje Srbije sa presvučenim radikalom Aleksandrom Vučićem u glavnoj političkoj ulozi. „…Kao što je nezavisnoj Hrvatskoj ključni cilj bio da se utemelji kao što je moguće etnički čistija nacionalna država, te su stoga politička elita i javnost ’ovlastili’ Tuđmana da reši problem krajine i Srba, u sveže nezavisnoj Srbiji (Sveže nezavisna! Kao da se tek juče „otcepilo“ „drugo oko“ od inače slepe „skraćene Jugoslavije“!), elem, „u sveže nezavisnoj Srbiji cilj je da se postigne ista stvar, rešavanjem problema Kosova i Albanaca. Tuđman je uspeo da se reši Srba sačuvavši teritoriju. Pred Vučićem je mnogo nezahvalniji zadatak da faktički prizna kako se Srbija rešila Albanaca gubitkom teritorije. Nagrada će biti ulazak u Evropsku uniju. U oba slučaja, ona ’fina’, ’građanska, elita savršeno je svesna misije koju za njih obavlja ’mrski autokrata’. U oba slučaja oni odobravaju krajnji cilj, a gadljivo se mršte na modus operandi…“ I još samo piščevo objašnjenje zašto je tekst naslovio „Od usta do usta“. U oba slučaja pomenuta „fina gospoda“ sklona je da podvrgne ruglu svoje „mrske autokrate“: „U slučaju ismevanja Tuđmana i Včića postoji čak i bizarna anatomska podudarnost. Reč je o ustima… Tuđman je bio ’krivousti ljigavac’… a Vučić ’usnija’…što je aluzija na oblik njegovih usana…“
Završni komentar: S jedne strane, tekst, koji je predmet ovog osvrta, mogao bi da se komentariše iz više aspekata zato što se u njemu prepliću više tema, što ga, osim ostalog, čini u izvesnoj meri i konfuznim. S druge strane, ovaj je komentar, može biti, i suvišan. Jer, osim da se komparacija nategne do granica apsurda, što je autor i učinio, ne mogu se porediti politički segmenti i politički procesi koji su se odvijali u Hrvatskoj devedesetih godina i političi segmenti i politički procesi u današnjoj Srbiji. Dovoljno je da se takvoj analogiji suprotstavi samo jedna jedina činjenica: u ono vreme u Hrvatskoj je govorilo oružje, a danas su i na Kosovu umukli topovi. Ne znam s kakvim je motivima g. Bazdulj napisao rečeni tekst. Međutim, kakvi god da su motivi, držim da to novinsko štivo nije moglo imati pozitivnu rezonancu u odnosima (i to ne samo političkim) između Srbije i Hrvatske, niti se njime autor proslavio. A što se tiče g. Zlatka Hasanbegovića, on je stabilan u ministarskoj fotelji onoliko koliko je stabilan i nacionalistički vladajući vrh koji ga je instalirao na ministarsku poziciju. A možda i više od toga. Jer, ispostavilo se da ministar ume „debelo da laže“, da se poslužim piščevom sintagmom, kao što je slagao da na jednoj vrlo čistoj i jasnoj fotografiji On ispod ustaške kape – nije On!
Autor/ica 👤tačno.net
