Vladimir Pavićević: Tu quoque

Povezani članci

• Aida u zemlji magle
• Samoubistvo trudbenika u praskozorje Praznika rada
• KADA VLASTI TERAJU GRAĐANE DA LAŽU, ŠTA OČEKIVATI OD NJIH?
• Vladimir Milutinović: Hoću da ne znam
• GALEB I TITO
• Basara: Ko hoće privatnost, neka ide u ilegalu

Tu quoque

(Mala škola logike)

Tu quoque (lat.) – I ti si isto – Logička greška kojom se na argument odgovara ukazivanjem na nedoslednost kritičara, koji je i sam odgovoran za ono za šta zamera. Premda može biti tačna, ovakva argumentacija ne odgovara na kritiku.

***

Tema ovog teksta je analiza dela argumentacije koju u javnim nastupima koristi prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić kada pokušava da ospori legitimitet predstavnika Demokratske stranke koji su se „drznuli“ da kritikuju njegov rad.

Naime, pojedini članovi i funkcioneri Demokratske stranke, u predasima svojih frakcijskih borbi, povremeno nastupaju sa kritičkih pozicija prema sadašnjoj srpskoj Vladi. Njihova kritička reč uglavnom je usmerena ka slabim rezultatima u pogledu unutrašnjih reformi i pogoršanje situacije u ekonomskoj sferi. Poslednju takvu kritiku javno je uputio Dragan Đilas, predsednik Demokratske stranke, kada je uoči programske skupštine DS izjavio da su ekonomski rezultati rada Vlade veoma loši.

Dan ili dva kasnije, prvi potpredsednik Vlade je kao specijalni gost u jutarnjem programu na jednoj televiziji reagovao upravo na ovu primedbu. Njegova osnovna teza glasila je da su predstavnici Demokratske stranke pokazali šta umeju dok su bili na vlasti u periodu od 2008. do 2012. godine. Vučić je izjavio da su demokrate upropastili ne samo našu ekonomiju, nego i institucije i sve čega su se dotakli.

Saglasan sam s Vučićevom tezom o izrazito negativnim posledicama vladavine demokrata u prethodne četiri godine. Ipak, u Vučićevoj argumentaciji vidim i dva problema. Jedan problem se tiče toga da Vučićeva teza nije odgovor na saopštenu kritiku sadašnje Vlade u pogledu ekonomskih performansi. Takav nastup nam ne pomaže da saznamo koji su razlozi za neuspehe u unutrašnjim reformama ili u ovom konkretnom slučaju zašto i ova Vlada ne ostvaruje rezultate u pogledu poboljšanja uslova života građanki i građana Srbije.

Drugi problem je zanimljiviji, jer Vučića smešta u bezizlaznu poziciju. Ukoliko prihvatimo da je argument „minulog rada“ ključni za osporavanje onoga ko kritikuje, niko i ništa nam ne brani da ga primenimo na samog Vučića. Ako se setimo da se u njegov minuli rad knjiži, recimo, Zakon o informisanju, koji mu je pre petnaest godina servirao predsednik Vlade čiji je danas on član, to je već dovoljno da, služeći se takvim pristupom u raspravi, zauzmemo poziciju strašne rezerve prema svemu što taj čovek danas radi, a naročito u onom delu koji se tiče koordinacije rada službi bezbednosti.

U minuli rad Aleksandra Vučića spada i batinanje studentkinja i studenata Univerziteta u Beogradu, koji su, takođe, pre petnaest godina protestvovali zbog sadržine „Zakona o pokoravanju“, koji je iste godine kad i pomenuti Zakon o informisanju usvojila Vlada čiji je Vučić tada bio ministar informisanja. Ne bi bilo neutemeljeno tvrditi da su sadašnje razmere pravne, političke, obrazovne i ekonomske propasti naše zemlje upravo rezultat politike čiji je Vučić bio najvatreniji i dosledni zagovornik i promoter do pre nekoliko godina.

Moj zaključak je sledeći: argument minulog rada se javlja kao relevantan svaki put kada ne postoji dobar odgovor na upućenu, a utemeljenu kritiku ili pitanje. Tom izazovu ne odoleva ni Aleksandar Vučić. Moj je sud da svaki put kad upotrebi ovakav argument u raspravi, Vučić  najviše odmaže sebi i poslu koji danas obavlja u Vladi Srbije, jer je jasno da je upravo njegov minuli rad prebogat promašajima. Umesto takvog pristupa moja preporuka bi bila da, budući da obavlja odgovorni posao i da se bavi javnim poslovima, Aleksandar Vučić treba da zanemari ko je osoba koja postavlja pitanje ili upućuje kritiku, već da pokuša jasno i precizno da odgovori na primedbe.

To bi jednako trebalo da važi i u onda kada se suočava s kritikom Dragana Đilasa, Vladimira Goatija ili drugih osoba s kojima se verbalno obračunavao na način koji je nedostojan nosioca javne funkcije i javnih poslova, bez obzira šta činilo minuli rad onog ko se buni. Insistiranjem na tu quoque argumentu izbegava se suočavanje sa realnim problemima ove zemlje, a takođe se doprinosi daljem srozavanju političkog dijaloga i njegovih nosilaca. Dovoljno su srozani i ovako.

Dvogled.rs