Vesna Pešić: Srpska nacionalistička politika je propala

Povezani članci

• GENERALI MRTVE VOJSKE: OD KOČE DO DIVJAKA
• Pančić: Snegovi i tragovi
• Nerzuk Ćurak: Razarajući predrasude
• Dodik: RS će preko Rusije reagovati oko rezolucije o Srebrenici
• Slobodan Dukić: Duh i telo-čir
• Odlazak Vučića – nada za Srbiju

Milošević je bio glavni nosilac velikosrpske nacionalističke politike, ali nije bio i mentalni nacionalista, za razliku od Šešelja koji je i jedno i drugo.

Već mesecima, vlast nas priprema za dogovor sa Kosovom kojim treba priznati njegovu faktičku nezavisnost. Jer tamo gde Srbija odavno nema nikakvu vlast, i pod pritiskom SAD i EU, sada treba dogovoriti položaj srpske manjine i druge elemente odnosa između Srbije i Kosova, kao što su carine, granice, telekomunikacije, tj. sve što spada u život i realnost dve države i ljudi u njima. Iako još uvek nedovoljno hrabra da otvori pitanje priznanja Kosova u bliskoj budućnosti, današnja politika realnih odnosa sa Kosovom očekuje datum pregovora sa EU, pod uslovom da taj dogovor bude ispisan na papiru ili izgovoren pred kamerama, da bi zatim bio realizovan u praksi.

Iako vlast zna šta treba učiniti u ovoj fazi rešavanja kosovskog pitanja, a očito je rešena da određene korake preduzme, ona preteranim dramljenjem koje se pretvorilo u melodramu odaje utisak kao da sama sebi ne veruje, ili da je neko teško ometa, ali se ne zna ko je to. Ovaj performans za publiku koja se očigledno nimalo ne potresa, sem u uobičajenim patriotskim gnezdima, prepun je kontradiktornih nizova: nikada nećemo, ali ćemo dati sve od sebe, nećemo dozvoliti poniženje, ali ne prekidamo dijalog, kompromis je na pomolu, ali biće 11 dana pakla. I sve tako u krug već danima, iako se stiče utisak da građani jedva čekaju da se od tog večitog i grandioznog nacionalnog problema što pre oslobode, da se od njega što više odvali i reši, pa da se već jednom pređe na neke druge teme koje su urgentnije i na koje se čeka možda jednako dugo kao na rešenje famoznog kosovskog pitanja. Dodatno pojačanje ovom nesporazumu između vlasti i građana daju mediji, koji se od dugog vremena i sopstvene praznine utrkuju u naivnoj i beslovesnoj priči o „neslaganju“ i „nejedinstvu“ vlasti, koji se odigravaju – te između premijera i prvog potpredsednika vlade, onda između predsednika i premijera, pa između predsednika i prvog potpredsednika vlade. Sve su to tobože nekakve zjapeće rupe, koje se moraju krpiti mračnim pričama o vanrednim izborima. A niko ne zna kome ti izbori zapravo treba da služe, ko ih u stvari traži, sem što se vickasti analitičari dosećaju da se rejting SNS-a mora što pre inkasirati, dok ne bude kasno.

Nepotrebna je ovolika priprema javnosti za učinak koji se očekuje u dobro poznatoj (izgubljenoj) poziciji u kojoj se Srbija nalazi. Nju je savršeno opisao Corax: očajni Dačić, u čijoj se pozadini nižu Ranković, Ćosić, Milošević, Šešelj i Koštunica, sedi sav zarozan nad izgubljenom partijom šaha, u kojoj su od njegovih crnih figura ostali samo kraj i pešak; na suprotnoj strani likuje raspoloženi Tači sa punom tablom belih figura, dok u sredini sedi baronica Ešton koja strogo gleda Dačića čekajući da on povuče potez koga više nema. Sve što sada treba prihvatiti u Briselu dobro je poznato i ovde i u inostranstvu, pa utoliko više pada u oči nepotrebna melodrama vlasti i neverica da je srpska nacionalistička politika propala. Neprekidno se očekuje da se ta novost očas pretvori u ono staro. A to se više ne može dogoditi, jer su neki procesi nepovratno završeni, a i svest o propaloj politici prošlosti postala je gotovo opšte mesto. I sama sam svesna kraja tih procesa, pa zato povlačim reč sa poslednje tribine Peščanika. Jeste, tačno je da je završena jedna epoha; završena je epoha nacionalističke politike koja je u Srbiji vođena punih 25 godina (sa manjim prekidima). Tu ubitačnu politiku treba razlikovati od mentalnog nacionalizma, koga ima na pretek i on je tu da ostane, na manjoj ili većoj margini. Ali više neće biti te politike. Razlika o kojoj govorim je više nego jasna: Milošević je bio glavni nosilac velikosrpske nacionalističke politike, ali nije bio i mentalni nacionalista, za razliku od Šešelja koji je i jedno i drugo.

Zanimljivo je da nisu nacionalisti ti koji se nadaju da će se Srbija vratiti velikosrpskoj i zavetnoj politici, već antinacionalisti, oni koji veruju da nas sadašnja vlast vara. Kao da to baš od nje zavisi, kao da Srbija nije došla do prosjačkog štapa, do samouništenja i jezivog siromaštva u svakom smislu; propala je i nema više kud nego da okrene drugi list. Upravo su nacionalisti u crnom očajanju, jer su potpuno svesni da su pukli. Ponašaju se kao da su izgubili svaku nadu, pa prete i proklinju na sav glas, kako to čini Amfilohije. Pečatovci, našisti, deesesovci, radikali i nspmovci su shvatili da od sada mogu sami za sebe da uživaju u sopstvenom srBstvu, kao ličnoj stvari, ali bez pretenzija na politiku smeštajući se tako u centar onoga što Basara naziva palanačkim provincijalizmom, opisujući ga kao „površno politizovanu zatucanost, malograđanštinu i prostakluk”. To je onaj identitet koji se kao otpor pojačava sa globalnim i uopštavajućim procesom evrointegracija, jer se procesi evropeizacije ne odvijaju istom brzinom.

Ovo što nam se sada predstavlja kao nekakva velika novost – odustajanje od nacionalističke politike – započelo je dosta davno, još devedesetih godina u opoziciji, skidanjem Miloševića sa vlasti i Đinđićevim naporima da ekspres promeni i modernizuje Srbiju. Ali znali smo da stari projekat nije bio odbačen, što je dokazalo ubistvo premijera, a zatim restauracija nacionalističke politike tokom Koštuničine vladavine, krunisane i zapečaćene „kosovskim“ Ustavom 2006. Trebalo je još mnogo vode da protekne, još mnogo samouništenja da se odigra, da bi se stiglo do tačke apsolutnog poraza i nužnog zaokreta. Cena te promene kojoj sada prisustvujemo je ogromna, pa satisfakcija zbog pobede građanske Srbije, a nekako smo oduvek znali da ćemo na kraju pobediti, ne izaziva pobednička osećanja. Više dominira iščekivanje da se mnoge stvari tek pokrenu u dobrom pravcu; ne samo da se dokine ubitačno nacionalno pitanje i Kosovo, nego da se pokrenu privreda, obrazovanje, institucionalizacija i društvena dinamika, pa i da se umesto starih i u biti kvazi-političkih podela na prvu i drugu Srbiju, građansku i nacionalističku, pojave nove političke podele, do kojih se stiže čim se zapliva vodama realnog života, u kojem više nema mesta za nacionalnu metafiziku i opsesije.

Peščanik.net