Tomislav Marković: Zašto se Hrvatska i Srbija ponose svojim zločincima?

Izdvajamo

• Redovni obredi klanjanja zaslužnim koljačima čuvaju nacionalne identitete koji su nastali na zločinu. Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Slobodan Praljak, Dario Kordić svojom su ubilačkom praksom stvorili današnje nacionalne identitete Hrvata i Srba. Ti nacionalni identiteti do kojih toliko drže naši samozvani proroci hrvatstva i srpstva zasnovani su na ekskluzivitetu, na isključivanju svega drugog i drugačijeg, na antagonizmu sa svim onim što se definiše kao ne-srpsko i ne-hrvatsko. U krajnjoj liniji zločin je samo dosledna i logična posledica ovako nakardno shvaćenog identiteta.

Povezani članci

• Nacionalno pozorište Priština otkazalo nastup u Beogradu
• “ThisCasting” – Mostarska liska 2015
• ZVONIMIR NIKOLIĆ: STARA MAJKA I SIN IZ DIJASPORE
• Nerzuk Ćurak: Kako se ovoga nismo sjetili?
• Kako je Banja Luka po drugi put ubila svoje oslobodioce
• Izbačeni dijelovi ministarskih biografija: Korupcija, nepotizam, pronevjere, poslovni gubici…

Srpski i hrvatski političari ipak veruju u ono što govore, a njihovo veličanje osuđenih ratnih zločinaca je jedan od standardnih rituala njihove političke religije – ubilačkog nacionalizma. Kad Kolinda Grabar Kitarović stavi Praljkovu sliku na svoj zvanični predsednički FB profil, kad kaže da se Praljak “borio za prava hrvatskoga naroda” i da je njegov doprinos “obrani opstojnosti hrvatskog naroda na njegovim povijesnim prostorima tijekom Domovinskoga rata od velike važnosti” – ona zapravo poručuje da podržava etničko čišćenje i stvaranje Herceg-Bosne, da se zalaže za proširenje hrvatske teritorije na račun BiH, da je mučenje i ubijanje zarobljenika u logorima bilo opravdano i poželjno, da je trebalo podeliti Mostar i da rušenje Starog mosta nije zločin, već herojsko delo. 

Piše: Tomislav Marković

“Teško je razumeti mentalitet za koji su (Vladimir) Lazarević ili (Dario) Kordić heroji, jer časni vojnici ne napadaju civile, ne pale njihove kuće i zbog njih stotine hiljada ljudi ne beži u strahu”, izjavio je pre par godina glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc. Dođe čoveku žao belgijskog juriste, celog veka se bakće sa našim ratnim zločincima, a još nije shvatio s kim ima posla, niti kakva su društva koja su proizvela toliku količinu masovnih ubica.

Pre samo par dana, govoreći o zemljama bivše Jugoslavije na sednici Saveta bezbednosti UN, Bramerc je rekao da je širom Balkana prisutno negiranje zločina i veličanje ratnih zločinaca, te da se dubina tog problema može videti kroz akcije političara: “Oni ne traže glasove obećavajući pomirenje ili gradeći mostove ka drugim zajednicama. Umesto toga, političari veruju da dobijaju izbore negiranjem zločina i veličanjem odgovornih. Neki promovišu revizionističke istorije, dok drugi pokušavaju da dobiju glasove komemoracijama ratnim zločincima, umesto osudama”.

Slobodan Praljak, Kolindina lična ikona

Pod “komemoracijom ratnim zločincima” Bramerc najverovatnije misli na umetničku instalaciju predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović koja je na svom Facebook profilu obeležila godišnjicu tragične pogibije Slobodana Praljka od zločinačke ruke tako što je postavila sliku svog voljenog heroja, sa pratećim ornamentima u vidu hrvatske zastave i belog krsta. Predsednica nije bila mnogo rečita kad je trebalo da objasni svoj postupak u intervjuu za Media servis. “In memoriam jednom hrvatskom generalu i neću dalje objašnjavati”, lakonski je odgovorila Grabar Kitarović. Na podsećanje novinarke da je Praljak “osuđeni ratni zločinac”, hrvatska predsednica je kazala: “Neću dalje objašnjavati. On se borio za prava hrvatskoga naroda, odslužio je ono za što je osuđen. Dogodilo se što se dogodilo. Veliki propust Haškoga suda. Neću to dalje komentirati”.

Pre nešto više od dve godine, dok je čekala da hrvatska šestorka bude oslobođena u Hagu, Grabar Kitarović je bila nešto opširnija. U poruci povodom promocije knjige “General Praljak” predsednica je rekla: “Doprinos generala Slobodana Praljka obrani Hrvatske i Bosne i Hercegovine od velikosrpske agresije te obrani opstojnosti hrvatskog naroda na njegovim povijesnim prostorima tijekom Domovinskoga rata od velike je važnosti”. Čekanje se nije isplatilo, šestorka je osuđena za teške ratne zločine, među ostalima i za udruženi zločinački poduhvat radi stvaranja etnički čiste „Hrvatske republike Herceg-Bosne”.

Srpsko-hrvatska ljubav prema zločincima

Kolinda nije usamljena u veličanju osuđenih ubica, nakon Praljkovog samoubistva u sudnici, premijer Andrej Plenković je izjavio: “Njegov čin, kojem smo, nažalost, svi svjedočili danas, koji je za vrijeme izricanja presude Žalbenoga vijeća oduzeo sam sebi život, najviše govori o dubokoj, moralnoj nepravdi prema šestorici Hrvata iz Bosne i Hercegovine i hrvatskom narodu”. Takvo mišljenje nije karakteristično samo za HDZ i desničarski deo hrvatske političke scene, podrška je došla i sleva, od Zorana Milanovića: “Nikakav tu zločinački pothvat za okupaciju i porobljenje susjedne države nije postojao. Ono što je zahtijevalo prisutnost HV-a u susjednoj državi bilo je egzistencijalne prirode”. Dario Kordić, Mirko Norac, Tomislav Merčep, Jadranko Prlić, Slobodan Praljak i ostali osuđeni ratni zločinci uživaju nepomućen ugled u očima hrvatske političke elite. Primera radi, na inauguraciju Kolinde Grabar Kitarović uredno je bio pozvan Tomislav Merčep, a Dario Kordić je sa predsednicom prisustvovao otvaranju Caritasove Kuće za mlade.

Nije ni državni i politički vrh Hrvatske usamljen u svojoj ljubavi prema koljačima i organizatorima konc-logora. Srpska državna i politička vrhuška ima iste ljubavne sklonosti, samo je ispoljava prema svojim ratnim zločincima. Srpski i hrvatski nacionalisti se najviše razlikuju po tome što su slični kao jaje jajetu. Ili kao ubica ubici. Predsednik Srbije je čovek koji je svojevremeno govorio “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana”, proglasio Skupštinu Srbije “sigurnom kućom za Ratka Mladića” i prelepljivao table na Bulevaru Zorana Đinđića plakatima sa natpisom “Bulevar Ratka Mladića”. U međuvremenu se malo toga promenilo. Nakon presude Ratku Mladiću Vučić je izvoleo izjaviti: “Ovo je težak dan, ali, molim građane Srbije da podignu glavu i nastave da žive ponosno u suverenoj zemlji Srbiji, koja nikome neće dozvoliti da je ponizi”.

Vreme gromoglasnog ponosa na ubice

Srpske ratne zločince u Hag je ispraćao patrijarh, a sa odsluženja kazne dočekivali su ih državni zvaničnici. Nikola Šainović je odmah po povratku u Srbiju postao član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, Vladimir Lazarević drži predavanja na Vojnoj akademiji (o sopstvenom ratnom, dakle zločinačkom iskustvu), Ministarstvo odbrane Aleksandra Vulina štampa memoare ratnim zločincima, osuđeni koljači učestvuju u “unutrašnjem dijalogu o Kosovu”, gostuju po televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a Vojislav Šešelj vodi i dalje svoju Srpsku radikalnu stranku i sedi u parlamentu. Ratko Mladić i Radovan Karadžić su neupitne ikone srpstva, narodni heroji, branitelji naroda i idoli mladih pokolenja.

Što reče Vulin, prošlo je vreme stida, sad je nastupilo vreme tihog ponosa. Taj ponos nije nimalo tih, već je gromoglasan, državni vrh nam gotovo svakodnevno probija uši besramnim slavljenjem masovnih ubica koji su navodno branili srpski narod i srpske nacionalne interese. A ni najveći deo opozicije nije ništa bolji, oni se zalažu za zamrznuti konflikt sa Kosovom i čekaju bolje dane da počiste Albance sa svete srpske zemlje i malo prošire teritoriju. Republiku Srpsku i jedni i drugi doživljavaju u duhu Dobrice Ćosića, kao najveću pobedu srpskog naroda u ratovima devedesetih.

Nema odustajanja od podele Bosne

Kada Bramerc kaže kako “političari veruju da dobijaju izbore negiranjem zločina i veličanjem odgovornih”, ispada pomalo naivan, i to dvostruko. Političari zaista i dobijaju izbore promovišući zločinačku agendu. Oni koji su uporno tvrdili da su Mladić i Karadžić zločinci, a ne heroji – nikad nisu osvojili više od pet procenata glasova. Iz Bramercove izjave moglo bi se zaključiti da balkanski političari veličaju ubice samo da bi se dodvorili glasačima. Ima u tome istine, ali to nije jedini razlog. Da žele, političari bi lako mogli da preokrenu stavove javnog mnjenja, pošto u rukama drže sve poluge moći, uključujući i medije. Nisu naša društva sačinjena od samosvesnih građana čvrstih uverenja, već od oportunista koji se povijaju kako politički vetar duva. Građani su kod nas ugrožena vrsta, a većina ipak spada u sortu podanika, što nije lako sebi priznati, ali ne mogu se oči zatvarati pred činjenicama koje su se toliko puta potvrdile u praksi.

Srpski i hrvatski političari ipak veruju u ono što govore, a njihovo veličanje osuđenih ratnih zločinaca je jedan od standardnih rituala njihove političke religije – ubilačkog nacionalizma. Kad Kolinda Grabar Kitarović stavi Praljkovu sliku na svoj zvanični predsednički FB profil, kad kaže da se Praljak “borio za prava hrvatskoga naroda” i da je njegov doprinos “obrani opstojnosti hrvatskog naroda na njegovim povijesnim prostorima tijekom Domovinskoga rata od velike važnosti” – ona zapravo poručuje da podržava etničko čišćenje i stvaranje Herceg-Bosne, da se zalaže za proširenje hrvatske teritorije na račun BiH, da je mučenje i ubijanje zarobljenika u logorima bilo opravdano i poželjno, da je trebalo podeliti Mostar i da rušenje Starog mosta nije zločin, već herojsko delo.

Kad Vučić i njegovi doglavnici slavoslove Mladića i Karadžića i tvrde kako su oni “branili srpske nacionalne interese”, oni poručuju da polovinu Bosne i Hercegovine treba pripojiti Srbiji, te da je svaki čin koji vodi do stvaranja etnički homogene teritorije opravdan i herojski. Za njih opsada Sarajeva, pokolji po istočnoj Bosni, desetine i desetine logora, genocid u Srebrenici – nisu zločini, već herojska dela. I jedni i drugi poručuju da nisu odustali od podele Bosne i teritorijalnog proširenja Hrvatske i Srbije na račun susedne države. A takav plan je nemoguće ispuniti bez masovnog ubijanja Bošnjaka, bez proterivanja, etničkog čišćenja i otimanja njihove imovine. Budući da su zločini nad nehrvatima i nesrbima jedini put za ostvarenje vlažnih nacionalnih snova, u nacionalističkom sistemu mišljenja zločin prestaje da bude nešto loše i postaje dobro delo koje treba veličati.

Evo zore, evo danka, evo Praljka i Jadranka

To što hrvatski i srpski ljubitelji osuđenih ubica nisu potpuno eksplicitni u svom obožavanju tuđe smrti, ubijanja pripadnika drugih naroda, pa neće baš otvoreno da kažu kako su konc-logori za inoverne odlična ideja i kako je ubijanje civila, žena, dece, staraca – nešto poželjno, da je to zapravo ono što podrazumevaju pod nacionalnim interesom – to ima isključivo geografsko-juridičke motive. Ipak se nalaze u Evropi, Hrvatska je čak i članica Evropske unije, Srbija je bar zvanično na evropskom putu, pa nije zgodno biti previše iskren u takvom, suštinski neprijateljskom okruženju. Kad bi mogli da se opuste i da govore ono što stvarno misle, uhvatili bi se u kolo, pa bi složno zapevali, iz dubine raspale duše. Jedni bi pevali “Oj, Sjenice, nova Srebrenice, a Pazaru – novi Vukovaru” i “Nož-žica-Srebrenica, drma mi se kabanica”, a drugi “Bjež’te psine preko Drine”, “Evo zore, evo danka, evo Praljka i Jadranka” i “Heliodrom i Gabela stara, to je kuća Praljkovih mesara”.

Da ne žive u Evropi, već, na primer, u Indoneziji, van fokusa Evrope i Zapada, daleko od haške jurisdikcije, drugu bi pesmu pevali. To jest, pesme koje smo upravo naveli. Nije ni nacionalno onesvešćenim političarima lako. Ni krivi ni dužni zatekli su se na kontinentu čije su im vrednosti duboko strane, a moraju da rade i žive tu gde su. Rođeni su da postanu Pinoče, Suharto, Pol Pot ili neki sličan krvolok, a moraju da glume demokrate i civilizovane ljude. Srećom, povremeno se i u Evropi nađe neki njihov istomišljenik, pa im zaleči duševne rane. Javi se Emanule Makron pa kaže da je Bosna “tempirana bomba koja kuca uz Hrvatsku” zbog povratka džihadista, a Kolindi toplo oko srca. Javi se Švedska akademija, pa dodeli Nobelovu nagradu za književnost Peteru Handkeu za negiranje genocida i relativizaciju zločina, a Vučić i hiljade srpskih nacionalista udare u slavlje i ispijanje rakije “Ćirilica” kao mere srpskog identiteta.

Ratni zločinci kao tvorci nacionalnih identiteta

Ne radi se ovde o tome da “svekoliku sramotu rata nadilazi sramota ljudi koji više ništa ne žele znati o njemu”, kako je pisao Karl Kraus u predgovoru za svoju grandioznu dramu “Poslednji dani čovečanstva”, niti o poricanju kao poslednjoj fazi genocida, već o nečemu mnogo gorem. Javno i neskriveno slavljenje osuđenih ratnih zločinaca je uvod u nove ratove, u nova etnička čišćenja i nove genocide. Glorifikacija masovnih ubica i njihovih zlodela služi tome da se stanovništvo drži u stanju stalne borbene gotovosti, da se sačuva plamsanje vatre nacionalizma u patriotskim srcima, da ideološka matrica koja je dovela do ratova ostane u životu. Jer, nikad se ne zna kad će se ponovo steći povoljni uslovi za pokretanje ratne mašinerije i dovršenje započetog državotvornog projekta.

Redovni obredi klanjanja zaslužnim koljačima čuvaju nacionalne identitete koji su nastali na zločinu. Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Slobodan Praljak, Dario Kordić svojom su ubilačkom praksom stvorili današnje nacionalne identitete Hrvata i Srba. Ti nacionalni identiteti do kojih toliko drže naši samozvani proroci hrvatstva i srpstva zasnovani su na ekskluzivitetu, na isključivanju svega drugog i drugačijeg, na antagonizmu sa svim onim što se definiše kao ne-srpsko i ne-hrvatsko. U krajnjoj liniji zločin je samo dosledna i logična posledica ovako nakardno shvaćenog identiteta.

Pokolj i genocid kao bogougodna dela

Da situacija bude još gora, zločincima ne daju legitimitet samo političari kao predstavnici zemaljskih vlasti, već i visoki funkcioneri duhovnih zajednica. Tako je, na primer, Vladimira Lazarevića na polasku u Ševeningen primio ondašnji patrijarh Pavle koji je rekao da “u našoj istoriji imamo primere časnih oficira koji su hrabro do kraja zastupali interese naroda i branili istinu” i poručio da “Srpska pravoslavna crkva poštuje i visoko ceni odluku generala Lazarevića da sledi ovaj težak put u interesu otadžbine”. Današnji patrijarh Irinej tvrdi da je presuda Ratku Mladiću „đavolje delo“, a da je Republika Srpska nastala „po Božjoj volji i promisli“.

Na dočeku Darija Kordića bilo je vidno prisustvo katoličkog klera, uključujući biskupa Vladu Košića koji veli: „Dario Kordić je zaslužio visoko mjesto u svijesti svih hrvatskih ljudi, ali i društvu“, dok je biskup Valentin Pozajić  u zagrebačkoj katedrali organizovao molitvu zahvale za Kordićev povratak. Za mnoge katoličke biskupe i pravoslavne vladike osuđeni zlikovci iz njihovog naroda nisu zločinci, već branitelji hrišćanstva i nacije, maltene sveti judi. Tačnije, zahvaljujući tome što su zločinci za ovlašćene tumače Božje volje oni postaju branitelji nacije i vere. Tako je zločin proglašen ne samo za nacionalni interes, već i za bogougodno delo; pored zemaljske legitimacije, dobio je i nebesku.

Na vlasti su ljudi opasni po okolinu

Svetovnu i duhovnu vlast u našim državama drže ljudi zlih namera, mrzitelji drugih nacija, ljubitelji masovnih ubica, poklonici zločina. Ukratko, ljudi koji su opasni po okolinu, kojima je opasno davati i najmanju moć, a kamoli vlast da odlučuju o sudbinama miliona ljudi. Svaka zajednica koja ima bar malo nagona za samoodržanjem, odavno bi ovakve sociopate svrgla s vlasti i smestila ih u ropotarnicu istorije. Međutim, nacionalistička ideologija nema za cilj dobrobit sopstvene nacije, već njeno uništenje.

Zato zvuči komično Bramercova vera “da u celoj bivšoj Jugoslaviji postoji tiha većina koju ne zanima slavljenje ratnih zločinaca i negiranje zločina. Tim ljudima je neprijatno kada vide studentski dom nazvan po Radovanu Karadžiću ili kada se Lazarević i Kordić dočekuju kao heroji”. Naravno da ima takvih ljudi, ali nisam siguran da su baš u većini. Ako jesu, zašto već jednom ne progovore? Decenijama čekam da ta navodna “tiha većina” najzad kaže šta misli, da se usprotivi zlikovcima, da glasa za nekog ko nije zločinac ili obožavalac ukoljica, ali džaba, tiha većina ni mukajet. Ćute kao zaliveni i redovno biraju barabe i zlikovce za svoje političke predstavnike. “Oni samo žele bezbednost i prosperitet”, kaže Bramerc. Jeste, druže Serž, zato su onomad između Ante Markovića, Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana izabrali potonju dvojicu. A ovog prvog koji je jedini nudio bezbednost, prosperitet, mir, blagostanje, slobodu i normalan život – odbacili su kao staru krpu. I narednih decenija uglavnom nastavili da potvrđuju taj prvobitni izbor. Bojim se da je stvarnost mnogo mračnija. Kad tiha većina jednom najzad progovori – plašim se da ćemo čuti samo onaj tihi ponos o kojem govori Vulin.