Tomislav Marković: Tuzlansku kapiju je režirao Milošević po tekstu SANU

Izdvajamo

• Uostalom, zatvori su prepuni osuđenih ubica i lopova koji ubeđuju druge u svoju nevinost. Lakše je naći na slobodi ljude koji se osećaju krivim, iako ništa nisu uradili, nego u kazamatu, među okorelim kriminalcima koji gule treću robiju po redu. Zamislite da je Al Kapone napisao knjigu “Čista nameštaljka” u kojoj tvrdi da su Lakiju Lučanu sve podmetnuli i osudili ga na pravdi Boga, ili da je Adolf Ajhman napisao knjigu “Aušvic – režirana tragedija” u kojoj opravdava Rudolfa Hesa – i shvatićete koliko je stvarnost u Srbiji pomerena, naherena i iščašena. Ali šta drugo očekivati od post-genocidne zemlje u kojoj su ponovo na vlasti učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, a većina onih koji su bili u opoziciji su se intimno slagali sa njihovim krvoločnim ciljevima? Mrka kapa i duplo golo.

Povezani članci

• Svetislav Basara: Reciklaža
• Što se ne vijori BiH zastava nisi Ti kriv nego mi!
• Odbijen zahtjev za rehabilitaciju Milana Nedića
• Prijedlog selektora za nagradu Meša Selimović 2015.
• Predstavljen izveštaj: Pravni i institucionalni okvir u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata
• Vesna Rajnović: Muzej udruženog zločinačkog poduhvata

Većinska Srbija će pre poverovati svakom okorelom lažovčini, masovnom ubici i osuđenom ratnom zločincu nego žrtvama. Tačnije, žrtve ih uopšte ne zanimaju, njihov glas se gotovo nikada ne čuje, kao da ne postoje. Koga briga za onih 200 i kusur svedoka na suđenju Đukiću i njihove iskaze, koga briga za očevice koji su eksploziju granate videli svojim očima, koga briga za ranjene i preživele i za ono što oni imaju da kažu? Ignorisanje žrtava je neophodno, jer omogućava ljudima da se ne suočavaju sa sopstvenom odgovornošću za zlo koje je srpski režim počinio. A tih zlodela ne bi bilo bez podrške Miloševiću i ostalim nacionalistima na biralištima.

Piše: Tomislav Marković

Pod rukovodstvom starog JUL-ovca Aleksandra Vulina, Ministarstvo odbrane Republike Srbije transformisalo se u Ministarstvo odbrane ratnih zločinaca. U sklopu te odbranaške akcije Vulinovo ministarstvo razvilo je širok spektar falsifikatorskih aktivnosti kako bi opralo zločinačku prošlost Srbije u veš mašini marke „Zaborav & poricanje“. Gro negatorskih delatnosti odlazi na izdavaštvo, za šta je zadužen odsek pod kodnim imenom Medija centar „Odbrana“ koji vodi iskusni kadar Miroslav Toholj. Njega je za uredničko mesto preporučila funkcija Karadžićevog ministra informisanja (srpski: ratne propagande) koju je obavljao za vreme rata, a iskustvo širenja laži, obmana i neistina iz tog perioda dobro mu je poslužilo i na novom nameštenju.

U okviru izdavačke delatnosti, Toholj je pokrenuo ediciju „Ratnik“ u kojoj objavljuje memoare i dnevnike osuđenih ratnih zločinaca kao što su Nebojša Pavković ili Vladimir Lazarević, e da bi ih proglasio herojima i omogućio im da svoje masne laži prikažu kao jedinu i neupitnu istinu. Pored izdavaštva, Ministarstvo odbrane ima čitav niz drugih aktivnosti na brisanju zločinačke prošlosti kao što je promovisanje izdanja drugih izdavačkih kuća u kojima se negiraju zločini i izvrće sudski utvrđena istina.

Ministarstvo odbrane Novaka Đukića

Tako je u utorak, 6. novembra, došlo do promocije knjige Ilije Brankovića „Tuzlanska kapija – režirana tragedija“ u Centralnom domu vojske u Beogradu, na kojoj su učestvovali Dževad Galijašević, Milorad Kostadinović i Petar Škrbić koji su udruženim snagama nastojali da ubede javnost kako granata koja je pobila tuzlansku mladost nije ispaljena sa srpskih položaja na Ozrenu. Knjigu su objavila tri izdavača, što će reći da se radi o udruženom zločinačkom poduhvatu – Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica; Fondacija “Pravda za generala Novaka Đukića” i “Filip Višnjić”.

Brankovićeva knjiga je samo deo višegodišnjih nastojanja da se negira krivica generala Vojske Republike Srpske Novaka Đukića za masakr na Tuzlanskoj kapiji od 25. maja 1995. godine kada je general naredio granatiranje u kom je ubijena 71 osoba, a 180 ih je ranjeno. Za zločin protiv civilnog stanovništva Đukića je Sud Bosne i Hercegovine 2014. godine osudio na 20 godina zatvora. Međutim, Đukić se dokopao Srbije, sigurne kuće za ratne zločince, gde se otada krije od zakona, a država i razne druge strukture mu pružaju logističku podršku za negiranje zločina i presude sa bezbedne distance. Pravosuđe BiH zatražilo je od srpskih vlasti da Đukića izruče Bosni ili da osuđeni zločinac služi kaznu u Srbiji, tako da se pred Višim sudom u Beogradu već godina vodi postupak o preuzimanju služenja kazne, ali bez ikakvog uspeha. Taj proces je sprdnja i oteže se unedogled, u čemu osuđenom zločincu pomaže još jedna vojna institucija – Vojno-medicinska akademija koja svaki put kad sud zakaže ročište Đukiću izda potvrdu da se leči kod njih, pa suđenje biva odloženo.

Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije pomažu Đukiću i na druge načine. Tako su njegovom timu odbrane ustupili vojni poligon u Nikincima kako bi tamo raznorazni eksperti za dokazivanje nevinosti srpskih ubica vršili nekakve opite i utvrdili ono što znaju i bez ikakvih eksperimenata i istraživanja – da Đukić nije naredio ispaljivanje granate, da granata nije ni stigla sa Ozrena, da su za masakr krivi svi drugi osim Đukića – Armija BiH, islamski teroristi, vanzemaljci, bubamare, mahovine i lišajevi. Pri svemu tome, ovo nije čak ni prva Brankovićeva knjiga na temu igranja na grobovima pobijene tuzlanske dece. Pre par godina on je objavio knjigu “Diverzija na tuzlanskom Trgu kapija” u kojoj takođe tvrdi da je Đukić nevinašce, a da sud pojma nema, što je već postao tradicionalni stav u zvaničnoj Srbiji. Ovde se svaka sudska odluka dovodi u pitanje, pogotovo ako je presuda zasnovana na činjenicama i čvrstim dokazima, jer su to najveći neprijatelji svakog poštenog velikosrpskog nacionaliste koji živi u snovima o stvaranju Velike Srbije, a na realnost gleda zakrvavljenim očima, sa nožem u zubima, kao na najveću pošast.

Sveopšta strategija poricanja zločina

Poricanje krivice za masakr na Tuzlanskoj kapiji je samo mali deo sveopšte strategije poricanja svih zločina srpskog režima tokom devedesetih godina. To poricanje traje sve vreme, sa malim izuzetkom Đinđićeve vlade kad se stidljivo započelo sa procesom suočavanja s prošlošću, ali su te iste zločinačke snage ubile srpskog premijera, pa je zvanična Srbija nastavila da se valja u krvavoj kaljugi. Ne poriče se samo Tuzlanska kapija, već i Markale, non-stop se provlače iste sumanute teze kako su Bošnjaci sami sebe granatirali, po srpskoj verziji istine ispada da su Bošnjaci neprestano granatirali i snajperisali sami sebe, a Mladić i Karadžić su ih povremeno prekidali u tom samoubilačkom pohodu, da se ne bi baš poptuno istrebili. Negira se i agresija na BiH, ovde univerzitetski profesori mirno propovedaju da nije bilo opsade Sarajeva, već su se Sarajlije međusobno tukle, da nije bilo ni belih traka, da je sve to gola izmišljotina. Poriču se logori u Bosni, satiranje Vukovara, granatiranje Dubrovnika, genocid u Srebrenici, masovna silovanja, hladnjače, masovne grobnice: sve što se dogodilo – nije se dogodilo.

Priče koje lansiraju razni političari, nazovi eksperti, profesori, intelektualci, novinari i ostali ljubitelji masovnih ubica i njihovih zlodela toliko su besmislene, glupe i sumanute da u to ni najnaivnija osoba ne bi poverovala. To se pokazuje i u slučaju Novaka Đukića i Tuzlanske kapije. Prvo – na sudu je nepobitno dokazano da je granata ispaljena sa srpskih položaja na Ozrenu, a na karti koju su pronašli istražitelji jasno se vide artiljerijska oružja, definisani ciljevi za gađanje u Tuzli, a među tim ciljevima je i Tuzlanska kapija. Ako već želiš da dokazuješ svoju nevinost posle zločina, bar uništi dokaze, generalski idiote!

Kad Adolf Ajhman brani Rudolfa Hesa

Drugo, autor inkriminisane knjige Ilija Branković takođe je osuđeni ratni zločinac nedostupan nadležnim organima. On je član grupe Momčila Perišića koja je 1997. godine na sudu u Zadru osuđena na dugogodišnje zatvorske kazne. Tada su Momčilo Perišić, Milić Potpara, Ilija Branković, Stojan Vučković, Nikola Germanac i Spasoje Čojić osuđeni na kazne zatvora od po 20 godina. Dakle, jedan osuđeni ratni zločinac i begunac od pravde piše knjige u kojima opravdava drugog osuđenog ratnog zločinca i begunca od pravde. Deluje dosta očigledno, ali nije zgoreg podsetiti – osuđeni kriminalci u bekstvu od zakona nisu baš najpouzdanije osobe, nisu poznati kao ljubitelji istine i ljudi od poverenja. Mnogo je uobičajenije da takvi tipovi lažu čim zinu kako bi opravdali sebe.

Uostalom, zatvori su prepuni osuđenih ubica i lopova koji ubeđuju druge u svoju nevinost. Lakše je naći na slobodi ljude koji se osećaju krivim, iako ništa nisu uradili, nego u kazamatu, među okorelim kriminalcima koji gule treću robiju po redu. Zamislite da je Al Kapone napisao knjigu “Čista nameštaljka” u kojoj tvrdi da su Lakiju Lučanu sve podmetnuli i osudili ga na pravdi Boga, ili da je Adolf Ajhman napisao knjigu “Aušvic – režirana tragedija” u kojoj opravdava Rudolfa Hesa – i shvatićete koliko je stvarnost u Srbiji pomerena, naherena i iščašena. Ali šta drugo očekivati od post-genocidne zemlje u kojoj su ponovo na vlasti učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, a većina onih koji su bili u opoziciji su se intimno slagali sa njihovim krvoločnim ciljevima? Mrka kapa i duplo golo.

Odbrana posle suđenja

Većinska Srbija će pre poverovati svakom okorelom lažovčini, masovnom ubici i osuđenom ratnom zločincu nego žrtvama. Tačnije, žrtve ih uopšte ne zanimaju, njihov glas se gotovo nikada ne čuje, kao da ne postoje. Koga briga za onih 200 i kusur svedoka na suđenju Đukiću i njihove iskaze, koga briga za očevice koji su eksploziju granate videli svojim očima, koga briga za ranjene i preživele i za ono što oni imaju da kažu? Ignorisanje žrtava je neophodno, jer omogućava ljudima da se ne suočavaju sa sopstvenom odgovornošću za zlo koje je srpski režim počinio. A tih zlodela ne bi bilo bez podrške Miloševiću i ostalim nacionalistima na biralištima.

Treće, u neprestanoj propagandi koja brani Đukića, njegov tim odbrane tvrdi kako je teza o tome da je nemoguće da granata bude ispaljena sa srpskih položaja rezultat upornog rada stručnjaka koji “od 2014. godine radili na analizi terorističkog napada na Tuzlanskoj kapiji”. A zašto baš od 2014. godine? Pa zato što je te godine Đukić pravosnažno osuđen za masakr na Tuzlanskoj kapiji. Pa zar nije logično da se Đukićev tim odbrane pozabavio nalaženjem dokaza za svoju tezu tokom sudskog procesa? Zar nije posao advokata, eksperata i veštaka da brane optuženog dok suđenje traje? Pa jeste, kad bi imali čime da ga brane. Problem je u tome što je posao suda da utvrdi istinu, a na razne fikcije, laži, falsifikate i ostala opravdavanja ne daje ni pet para. Svi tzv. argumenti koje već pet godina potežu Đukićevi branitelji – na sudu ne vrede ništa. Ali su zato odlična municija za besomučnu propagandu.

Presna laž unapređena u alternativnu istinu

Ministarstvo odbrane se nije zaustavilo na promociji knjige, već je reagovalo i na mnogobrojne kritike koje su usledile, a pogotovo na ono što je rekla komesarka Saveta Evrope za ljudska prava Dunja Mijatović – da se u knjizi Ilije Brankovića “Tuzlanska kapija – režirana tragedija” falsifikuju činjenice o zločinu koji se 1995. dogodio u BiH. Ministarstvo odbrane saopštilo je da se “u Srbiji knjige ne zabranjuju”, i dodalo: “Umesto da traga za istinom, Dunja Mijatović napada Ministarstvo odbrane zato što se u Domu Vojske raspravljalo o knjizi koju nije izdalo Ministarstvo odbrane. Svaki pokušaj drugačijeg viđenja građanskog rata u BiH je veliki zločin ako dolazi od Srba. Ministarstvo odbrane na to neće pristati i zato je omogućilo da autor knjige i ljudi koji su učestvovali u istraživanju čitavog slučaja iznesu svoj stav”. Vidi, vidi, baš zanimljivo. Laži, falsifikati i poricanje zločina se u Vulinovom vokabularu zovu “pokušaj drugačijeg viđenja građanskog rata u BiH”. Pa jeste, u ovo doba post-istine svaka presna laž unapređena je u alternativnu istinu. Onda bi ministar Vulin i njegovo osoblje trebalo da podrže i svaki pokušaj drugačijeg viđenja Drugog svetskog rata u Hrvatskoj.

Na primer, kad god se pojavi neka revizionistička kupusara u kojoj se tvrdi da u Jasenovcu nije počinjen genocid nad Srbima, Jevrejima, Romima i Hrvatima antifašistima, ili da Jasenovac uopšte nije bio konc-logor nego mirno mesto za odmor – ministar Vulin bi takvo izdanje trebalo da pozdravi kao “pokušaj drugačijeg viđenja rata”, te da organizuje ljubiteljima ustaša promociju u Domu vojske, e da bi “autor knjige i ljudi koji su učestvovali u istraživanju čitavog slučaja izneli svoj stav”. Ali, takva doslednost je strana potrčku Mire Marković. Ne zato što je njemu stalo do srpskih žrtava, baš njega briga za nevino stradale, on je na njima karijeru napravio, njega mrtvi zanimaju samo kao pogonsko gorivo za uspinjanje na društvenoj lestvici. Razlog njegovom dvostrukom aršinu upravo leži u manipulaciji mrtvima – za Vulina samo Srbi mogu da budu žrtve, a svim drugima namenjena je uloga zločinaca. Odatle sledi i da Vulin nije odgovoran ni za šta, a pogotovo za to što je bio portparol zločinačkog JUL-a.

Na daskama koje više ništa ne znače

Na kraju, treba biti pošten i priznati da je zločinac u bekstvu Ilija Branković ipak napisao jednu tačnu stvar – a to je naslov knjige. Jer, Tuzlanska kapija zaista jeste bila režirana tragedija. I ne samo taj masakr, već i masakri na Markalama, granatiranje i snajperisanje Sarajlija, masovno streljanje na Korićanskim stijenama, logori u okolini Prijedora, etnička čišćenja u Podrinju, spaljivanje sela, uništavanje gradova, pljačka i proterivanje, masovna silovanja u hotelu “Vilina vlas”, ubijanje i bacanje Bošnjaka sa Višegradskog mosta, rušenje džamija, genocid u Srebrenici i stotine drugih zločina.

Sve je to bilo režirano po jednom savremenom dramskom tekstu koji su pisali umnici iz Srpske akademije nauka i umetnosti, Udruženja književnika Srbije, Srpske pravoslavne crkve, uz kreativnu pomoć kolega iz političkih krugova, kako pozicionih tako i opozicionih. Glavni reditelj Slobodan Milošević uzeo je gotov komad od intelektualne elite i postavio krvavu predstavu na scenama diljem Jugoslavije, u kojoj su glavne uloge igrali krvnici poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića, a većini stanovništva bila je namenjena uloga statista i topovskog mesa. U tom ubilačkom teatru svoje male role odigrali su i Novak Đukić i Ilija Branković, a i danas se nalaze na daskama koje više ništa ne znače i glume nešto malo drugačije – nevinost. Samo što publika u regionu, a i širom civilizovanog sveta – njihovoj šmiri ne veruje ni reč. Njihovo glumatanje uživa popularnost samo u Srbiji, zemlji u kojoj – kako bi rekao Breht – “urla laž, a istina mora da ćuti”.