Svetislav Basara: Reciklaža
Povezani članci
- Sam protiv njih ili kvarna pašteta protiv crnog čartera
- Kraj početka pregovora
- Tadić i Josipović destabiliziraju Bosnu i Hercegovinu
- Ivica Dačić: Ja sam novi direktor Nacionalne biblioteke
- Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – OTMICA
- Danilo Kiš u ključu pseudo-feminističke razgradnje: MITOMAHIJA S PREDUMIŠLJAJEM
Možda mi se nacizam najednom čini tako nedavnim zbog njegove blizine u budućem, ne u prošlom vremenu.
Ovih dana se – kako to novindžije vole da kažu – „obeležava“ osamdeseta godišnjica Hitlerovog dolaska na vlast. Za ovu priču važno je podsetiti cenjeni publikum da se firer dokopao vlasti na najlegalniji mogući način, dakle na „poštenim i fer“ izborima.
Što će reći da je fašizam samo jedna od prividnog bezbroja mogućnosti takozvane demokratije. Novinčine su, kako i dolikuje, prepune visokoparnih antifašističkih tekstova, a za očekivati je i poplavu istih takvih feljtona. Ali mene nešto drugo muči. Ne znam, naime, zašto mi je fašizam izgledao davniji pre recimo trideset godina nego sada. Ono, fakat, i istorijskim razmerama on i nije tako davna prošlost. Još uvek je u životu popriličan broj (vremešnih doduše) dama i gospode koja se, samo li napregnu sećanje, mogu setiti vesti o Hitlerovom dolasku na vlast.
S druge strane, nacionalizmu (koji se očas posla premetne u nacizam) kao da nikada nije bolje išlo. Popriličan broj država u Evropi, a posebno na Balkanu, sve opasnije liči na vajmarsku Nemačku. Lebensraum, krv, tlo i ostale naci trice i kučine – sve je to ponovo u opticaju. Možda mi se nacizam najednom čini tako nedavnim zbog njegove blizine u budućem, ne u prošlom vremenu. Ko će mu ga znati! Hegel je davno rekao da istorija nikoga ničemu nije naučila.
Ja sam, opet, svojevremeno (istina u jednom romanu) izneo tezu da je fašizam iz Drugog svetskog rata izašao kao pobednik. Uprkos fikcionalnosti teze, time sam navukao gnev salonski antifašista. Dobro, de, nisam u fantaziranju otišao tako daleko da tvrdim da je fašizam pobedio na bojnom polju – to jok, tu je poražen – ali sam ukazao da poraz na bojnom uopšte ne znači i poraz na ideološkom i kulturnom polju. Znate onu palamudnjavu o tome kako je Rim oružjem pokorio Grčku, a potpao pod uticaj njene kulture. Ali da malo skratim. Tvrdio sam – misleći da preterujem i fantaziram – da je u Drugom svetskom ratu pobedu izvojevala svetska malograđanština koja se konačno izborila za pravo na paranoju, histeriju i zatucanost. A to su, dame i gospodo, tri zla koja danas vladaju svetom. Šta je drugo turistička najezda – takvo sam pitanje postavljao vaktile – nego fašistička invazija, istina bez tenkova i pušaka? Ima li, takođe sam pitao, suštinske razlike između transa cenjenog publikuma na Hitlerovim mitinzima i istog takvog transa na koncertima Bitlsa? Ti mešaš babe i žabe, govorili su mi dobronamerni kritičari. Ali izgleda da ih nisam mešao. Nacionalizam i – posledično – nacizam nisu politika nego strast i najbolje utočište za sve strasti. A došlo je, cenjeni publikume, vreme najgorih strasti.