Srđan M. Jovanović: Enciklopedijski primeri

Povezani članci

• Podijelite iskustvo: Alimentacija na Balkanu
• Predizborne uvrede i podmetanja
• Mario Kopić: Zamor duha
• „Građanska Jugoslavija“ i „građanska BiH“: pogrešna historijska analogija
• Licemerje ili Kako smo ostali bez konteksta
• Krvave lente II

„Naši”su objavili svoj „odgovor na skandaloznu kampanju koja se u Srbiji vodi sa ciljem da se pokojni premijer, dr Zoran Đinđić, u javnosti predstavi kao vizionar i političar kojeg generacije treba da slede”. Njihov „odgovor” je bio nazivanje Đinđića „stranim agentom, a ne državnim herojem”.

Ovakve besmislice možemo očekivati od pripadnika i vođa ovakvih „organizacija“. Najvažnije je, pak, reagovati.

Ranih tridesetih, kada se u Nemačkoj pojavila jedna nova javna figura, izvesni Adolf Hitler, njegovi politički neistomišljenici su ga često karakterisali u javnom diskursu kao „manijaka“, čoveka čije su „ideje stvar prošlosti“. Uostalom, ta besmislena ideja da treba Jevreje okriviti za Sve je stvarno izgledala neverovatna i u praksi: Jevreja je bilo svuda, među štamparima, trgovcima, zanatlijama, uglednim ljudima…kako bi, onda, mogla da uspe i kampanja protiv jednog tako velikog i značajnog, pa i uticajnog dela populacije?

Vrlo dobro znamo šta se ipak desilo.

Poenta je u sledećem: Naši i njima slične grupacije kao što su Dveri, Sveti Justin Filozof, Rasonalisti, Obraz, dodaj-po-želji-jer-ih-ima-odista-suviše su, prostim rečnikom iskazano, opasne. Čak i kada ih nema mnogo, a ima ih sve više i više. Demokratsko društvo – a pogotovu demokratska država – mora da stane u odbranu osnovnih demokratskih vrednosti i da ustane protiv ovakvog govora mržnje. Čuli smo, uostalom, mnogo puta kako je sve što je potrebno da zlo pobedi – da dobri ljudi ne urade ništa.

Pogledajte, uostalom, i sami šta su pisali o Đinđiću. Pomračenje uma.

„Став СНП НАШИ јесте да је Ђинђић енциклопедијски пример политике глупости и промашаја, пример велеиздајника и америчке марионете која је по класичном рецепту и системима индоктринације преварена, искориштена и одбачена, а што на крају и сам Ђинђић није могао да сакрије жалећи се јавно да га је Запад преварио за обећану финансијску помоћ и да Србији није дат обећани третман на међународном нивоу.

Подсећамо јавност да је Ђинђић све оне који су га упозоравали на злочиначке принципе којима се руководи Запад проглашавао ‘ретроградним снагама’, на исти начин као што његови наследници и блиски сарадници данас сваку патриотску мисао теже да прогласе такође назадном, фашистичком, екстремистичком…“

Nazvati nazadno – nazadnim, ekstremistički – ekstremističkim, pak, ne odgovara upravo nazadnim i ekstremnim. Uostalom, ni mnogi nacisti i fašisti tridesetih godina prošlog veka nisu  želeli da priznaju da su nacisti i fašisti. Par zanimljivih karikatura u Ošišanom ježu iz 1936. ih je izvrgavalo ruglu, da parafraziram: naši nacisti se stide što su nacisti, pa se pozdravljaju uzdignutom nogom umesto rukom. Nije ni to ništa novo, da su pripadnici ekstremističkih grupa svesni svog ekstremizma, te da u javnom diskursu pokušaju da se ratosiljaju ljage koje dotična oznaka nosi.

Zanimljivo je kako neko ko je toliko zabrazdio, kako intelektualno, tako i društveno, da sam sebe podvede pod okrilje jedne takve društveno-političke grupacije, ipak uspeva da identifikuje ono najbolje u društvu i da se protiv njega bori. Za isto se može reći i za Legiju i njegove nalogodavce – oni su marta 2003. sa uspehom identifikovali jedinog iole sposobnog, evropskog političara u Srbiji i ratosiljali ga se. Ma koliko nacionalizam bio na margini intelektualnog delanja, ipak je u stanju da identifikuje neprijatelja i da ga uništi.

Poenta svega ovoga je, pak, da ne smemo zatvarati oči ni pred manjim desničarskim grupacijama kao što su Njihovi (teško mi je da kažem „Naši“). I kad su mali, takvi su u stanju da naprave mnogo štete i društvu i državi. „Naši“ su Đinđića nazvali enciklopedijskim primerom politike gluposti i promašaja, no bilo bi bolje i tačnije da su istu etiketu nalepili sebi na čelo.

Dvogled.rs