Siromaštvo u Srbiji: Stomak krči, a ti trpiš

Povezani članci

• LGBT zajednica u društvu (ne)jednakosti
• Moja drugarica iz Jugoslavije
• Drama kod Viteza: Intervenisali specijalci i na silu rastjerali demonstrante
• Fizički napad i maltretiranje novinarki i snimatelja N1 i FTV od pripadnika Ravnogorskog pokreta tim je strašniji jer se radi o napadu baziranom na nacionalnoj mržnji i netrpeljivosti
• Tomislav Marković: Ustanovimo kulturu sećanja, izvinimo se i to je garancija da se zlo više nikad neće ponoviti
• Uručene nagrade “Srđan Aleksić” Tamari Skrozzi, Viktoru Ivančiću i portalu KRIK

Piše: Miloš Teodorović RSE

Svaki četvrti građanin Srbije živi na ivici siromaštva. Kombinacija različitih statističkih anketa, pokazala je takve, krajnje poražavajuće rezultate. Stopa siromaštva je 24,6 odsto, utvrdio je Republički zavod za statistiku, što ovu državu stavlja na prvo mesto među siromašnjim zemljama Evrope. Da je reč o podacima u koje ne bi trebalo sumnjati, uverićete se i sami ako se makar prošetate jednom od centralnih beogradskih ulica, onom sa imenom Cara Dušana. Zateći ćete tu jednu narodnu kuhinju, pijacu na čijim tezgama Beograđani donese tešku odluku za šta izdvojiti, a bez čega se može, te mnogobrojne prodavce koji po trotoarima rasprostiru polovne stvari i prodaju ih u bescenje.

Ovde se koplja lome oko jednog polovnog, izguljenog, ali ne i zarđalog ekspres lonca. Bračni par razgleda najatraktivniju ponudu koju je ovog jutra iznela Bojana Jablan. Oni su spremni da izdvoje 200 dinara, a prodavačica insitira da zaradi makar 20 više. U jeku bitke oko ni dva evra, Bojana nam kaže:

„Ovo je beda! Pogledajte šta prodajem. Prodajem grafiku, flašu maslinovog ulja, prodajem kabal, sve iz kuće samo da bih imala da jedem. Ja i moj sin. Struju nisam platili i isključili su je. Kivna sam, na sve sam kivna …“, pa i na neodlučne kupce, jer ekspres lonac, barem dok smo mi na licu mesta bili, nije prodat.

Prva državna strategija za smanjenje siromaštva primenjivana je u Srbiji od 2003. do 2009. godine. Prema rečima Mirjane Maksimović, iz Tima za inkluziju i smanjenje siromaštva Vlade Srbije, broj siromašnih je u tom periodu prepolovljen. Pokazatelji su, međutim, pred kraj pogoršani:

„Broj siromašnjih o kojem govorimo sada je došao kao posledica ekonomske krize“, naglašava Mirjana Maksimović.

Podsetimo, svega 200.000 ljudi manje od puna dva miliona. Lako bi oni mogli da budu ta snaga koja bi čak i zapretila društvenoj stabilnosti, upozorava sociološkinja Zagorka Golubović. S tim što napominje, da je jako teško proceniti koliko je moguće da se tako nešto i dogodi:

„Kada smo radili istraživanja, ispitanici odgovaraju da su nezadovoljni ovim ili onim. Kada smo pitali zašto se nisu udružili pa izrazili taj bunt, odgovaraju ’pa niko nas nije zvao’. Znate, kod našeg naroda još uvek ne postoji taj impuls da stvarno nešto zajednički urade. Nema shvatanja da je to naše ljudsko pravo“, konstatuje Zagorka Golubović.

Svakoga dana 1.200 od onih iz kolone polugladnih iz ulice Cara Dušana, prolaze blagom uzbrdicom u Francusku broj 31. Toliko se obroka pripremi i podeli u tu smeštenoj narodnoj kuhinja Srpske pravoslavne crkve.

Od majskih poplava, kaže nam jedna od kuvarica, broj korisnika je značajno uvećan. Saša Imerović i od ranije je redovno na ovoj adresi. Nekadašnji sportista, danas u invalidskoj penziji:

„Ta invalidska penzija je 13.000 dinara. To je ništa, nije dovoljno ni za račune. Inače, ja sam u bivšoj Jugoslaviji nosio i Titovu štafetu mladosti. I šta je od svega toga ostalo? Ništa, šta ćeš. Ali dobro je što nam i ovo daju“, kaže Imerović.

Po zvaničnim podacima više od 700.000 ljudi u Srbiji na različitim oblicma je pomoći i socijalnih davanja. Najugroženije kategorije lako je uočiti, podvlači Mirjana Maksimović:

„Na prvom mestu su deca. Najugroženije porodice su one višečlane, dakle sa više od šestoro članova domaćinstva. Ono što podaci pokazuju je i da su žene, posebno žene koje dolaze iz osetljivih grupa, ugrožena kategorija. Kada govorimo o ljudskim pravima tu se po više indikatora pojavljuje romska nacionalna manjina kao jedna od najsiromašnjih i najugroženijih. To su prve tri najugroženije kategorije stanovništva.“

Bajlonijeva, jedna je od pijaca sa najprepoznatljivijim imenom u Beogradu. Na njoj razgovaramo sa Anđelijom Petrović, penzionerkom, koja kako bi se u godinama njenog života očekivalo, ne odmara:

„Prodajem čarape za decu. Ne ide nikako. Ljudi kupuju po jedan par, iako je cena 50 dinara. Nije skupo. Ja sam penzioner, dobijam 14.000 po pola, znači po 7.000 dinara. Platim komunalije, i to je to. Da mi nije ovog posla, crkla bih gladna“, priča Anđelija Petrović.

Kako se očekuje, novu strategiju za borbu protiv siromaštva, pod nazivom „Evropski program reformi u oblasti zapošljavanja i socijalne politike“, Vlada Srbije bi trebalo da usvoji početkom 2015. godine. Njome se predviđaju koraci za period do 2020. godine u oblasti zapošljavanja i socijalne politike. Mirjana Maksimović će podvući:

„Dobra stvar je što je to obaveza koja proističe iz pristupanja Srbije Evropskoj uniji. To će značiti da će Evropska komisija vršiti monitoring nad strategijom, što je još jedan plus kada govorimo o njenoj implementaciji.“

Sa pomenutom stopom siromaštva od 24,6 odsto, Srbija je iza sebe ostavlja Rumuniju koja beleži dva procenta nižu vrednost, kao i Bugarsku u kojoj taj procenat iznosi 21,2 odsto. Ukoliko bi se tražio zajednički imenitelj on je svakako u tome što se radi o masama onih koji su potisnuti dovoljno duboko na socijlanu margini, da je mogućnost usmeravanja njihovog nezadovoljstva praktično teško i zamisliti. Navodi to i Zagorka Golubović:

Narodna kuhinja

„Stvar i jeste u tome da smo došli dotle da je ovoliki broj ljudi i nezaposlen i gladan i da je ovoliki broj fabrika uništen. Ta nezaposlenost i ta izgladnelost dovela ih je do stanja kada psihički ne mogu da reaguju na pravi način.“

Mirjana Dukić je penzionerka, nekadašnja konobarica u ugostiteljkom preduzeću „Stari grad“. Ovim rečima opisuje siromaštvo:

„To vam je kada u kući nemate ništa. Nemaš sredstva za higijenu, nemaš hranu, poljulja vam se bračni život, poljuljaju se odnosi sa decom. Sve to utiče na čoveka. To su sve veliki stresovi.“

Vratili smo se u narodnu kuhinju u Francuskoj ulici. To je jedno od mesta gde tumačenja stavljaju u drugi plan, a kao jedino pitanje na mestu čini se ovo: Da li ste nekada gladni?

“Bila sam. Sada, zahvaljujući ovoj kuhinji, nisam. Kako je to biti gladan? Šta ćeš, trpiš, a stomak krči. Nemaš mira. Jednostavno samom sebi pružaš otpor kako bi to savladao, ali …. organizam radi svoje”, odgovara Mirjana Dukić.