Saopšenje za štampu porodica žrtava sa RTS-a

Povezani članci

• Slučaj koji ne zastarijeva: Lice i naličje Branimira Glavaša
• DINKO GRUHONJIĆ: Dan kada se slavi smrt
• Srbija: Pogan jezik na javnoj sceni
• Teofil Pančić: 1:0 za normalnost
• Kako sam postao Služba
• U užem izboru za NIN-ovu nagradu 17 romana

Američka TV mreža Si-En-En (CNN) prenela je 20. januara blog slavnog lingviste i intelektualca Noama Čomskog, u kojem je teroristički napad na redakciju satiričkog nedeljnika „Šarli Ebdo“ nesrećno uporedio sa natovskim bombardovanjem Televizije Srbije, aprila 1999., pokazujući da mu ključne činjenice o tom bombardovanju nisu poznate, počev od toga da u RTS-u nije poginuo nijedan novinar – svi su bili tehničko osoblje – pa do toga da je miloševićevska vrhuška, uključujući njegove generale, znajući danima unapred za predstojeći napad, ljude žrtvovala sa grotesknom idejom da se spase tako što će sebe pred svetom prikazati kao žrtvu terorističkog napada („Ja sam RTS“), bez obzira na teror koji je istovremeno sprovodila na Kosovu.

Čomski jednostavno tvrdi da oružani napad na bilo koju novinsku redakciju nije opravdan ni pod kakvim okolnostima, pa ni onda kad je ona glavni propagandi oslonac jednog zločinačkog režima, ni u uslovima ratnog stanja, uopšte nikad, jer je namerno gađanje civilnih ciljeva zabranjeno, a Televizija Srbije – urpkos svemu – bila je civilni cilj: nemojte posezati za terorom, ako i sami ne želite da postanete njegova žrtva, poručuje Čomski vladama Zapadnog sveta.

Tu njegovu jednostavnu poruku, domaći propagandisti poput Lijljane Smajlović, Slobodana Reljića, Nebojše Krstića i mnogih drugih, pokušavaju sada da iskoriste kao dokaz da su žrtve u Parizu i u Beogradu tobože iste, jer su – lažljivo tvrde oni – i u jednom i u drugom slučaju u pitanju novinari, to jest borci za istinu a protiv „jednoumlja“; i jedne i druge ubili su „teroristi“, a to onda znači da su Miloševićeva vlada, njegovi generali i njegovi akademici, svi bili nevini kao jaganjci Božji, ne samo za taj nego i za sve druge zločine („koji uostalom nisu ni dokazani“). Eto to – dok ostatak Srbije ćuti – tvrde miloševićevski propagandisti i nacionalni radnici, već 16 godina od kada su naši najmiliji hladnokrvno žrtvovani u ime sulude ideje da se zločinci predstave kao žrtve.

Sve dok se ne bude suočila sa vlastitim zločinima, uključujući i žrtvovanje šesnaestoro radnika RTS-a, Srbija će živeti pod staklenim zvonom, zločinci će biti zaštićeni, a ta zaštita obilno finansirana državnim novcem, novinari neće pisati o šesnaestoro ubijenih ljudi, neće žrtve uzeti u zaštitu (to niko u Srbiji danas ne čini), neće pisati o Generalštabu i Ministarstvu odbrane koji odbijaju da izruče konkretno označene dokumente da su tehničari RTS-a ostavljeni da poginu, niti o tužilaštvu koje odbija da razmotri podnete dokaze o smišljenom ubistvu tih ljudi, nego će, bez ikakvog stida, učestvovati u plaćenim kampanjama, praveći od naših mrtvih alibi za iste te zločince koji su ih i žrtvovali, a tiražne novine davaće ogroman publicitet neposrednom ubici naših najmilijih, koji danas na sav glas viče da je nevin, da je on žrtva („kažu Čomski i Handke“) i zahteva „svoja prava“.

Budući da je raspisan novi konkurs za direktora RTS-a, mi se uopšte ne bismo začudili kad bi se ubica kandidovao i bio ponovo izabran, ni kad bi mu država isplatila milionsku odštetu za pretrpljene duševne boli, kao što je to, u sličnim slučajevima, već činila.

U Srbiji, zemlji pokornih, u kojoj vlada zlo, sve je danas moguće.

U ime porodica žrtava,

Žanka Stojanović,
učiteljica u penziji