Restart revealed

Povezani članci

• Srbija prvi put ne učestvuje na regionalnoj konferenciji tužilaca za ratne zločine
• Zamislite da ste čovjek
• Beograd: Smijenjen gradonačelnik Dragan Đilas
• Aleksandar Ilić: Misija umetnosti u vremenu otuđenosti i vladavine Zlatnog teleta
• Baletski Gala koncert 29. januara u Vuku
• SREĆOM (I PAMEĆU), VUČIĆEVA RUKA OSTAJE ISPRUŽENA KA BOŠNJACIMA

Udruženje „Dosta je bilo“ uspelo je da preda listu za ove izbore, što je dobro, makar iz dva razloga: radi se o novim akterima i ljudima koji nemaju stranačku mašineriju. No, ovaj najavljeni tekst o programu „Restart“ samo se slučajno poklapa sa ovim trenutkom, moglo se u bilo kom momentu pisati o tom programu, ali se nije stiglo. Kao što smo ranije rekli, u slučaju Saše Radulovića, radi se o „idealnoj“ ideologiji, dakle o ljudima koji veruju u program i spremni su da ga realizuju. To je u intelektualnom smislu bolja varijanta ideologije iz prostog razloga što se može analizirati pošto je, barem delimično, eksplicirana. Problem sa tim programom je u tome što on ima specifičnu strukturu koja je nastala na osnovu ideološke, a ne ekonomske matrice. U ovom tekstu ćemo analizirati tu strukturu.

Piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

Naime, ova struktura nije ništa novo i specifično, to je klasična neoliberalna struktura država minus, privatni kapital plus. Kriterijum za ovo vrednovanje nalazi se u pojmu „moralnog hazarda“: smatra se da je država institucija koja pruža oslobađanje od odgovornosti za posledice delovanja – zato ona proizvodi neefikasnost – dok su privatni kapital i tržište superiorni jer u njima uvek ima te odgovornosti: onaj ko radi loše propada jer ga niko ne štiti. Simbol za državu su „privilegije“ a za tržiše „rad“. I u programu „Dosta je bilo“ potpuno je konsekventno sprovedena ova struktura: program se zalaže za privatizaciju svega, osim „prirodnih monopola“, koji nisu navedeni, ali se podrazumeva da ih ima jako malo i da predstavljaju izuzetak, a ne posebnu klasu koja bi trebalo da narušava osnovnu strukturu.

To je zaista tako i jedan čisti neoliberal ne bi to ni sporio iz prostog razloga što je to ideologija koja ceni jednostavnost argumentacije i načela. Međutim, neoliberali o kojima sada govorimo su „levi“ neoliberali. Osim tržišta, u sistemu postoji i zaštita za one koji se na tržištu nisu snašli. Otuda „univerzalna zdravstvena zaštita“, „stipendiranje siromašnijih studenata“, minimalne penzije za sve: ovaj dodatak na tržište konsekventno je uveden u svaki segment programa i u stvari se on i sastoji samo od ova dva dela: tržište kao univerzalno pravilo + humanitarni dodatak za „manje sposobne“. To se naziva levi neoliberalizam, ali on zbog svog navodnog „levog“ predznaka nije manje neoliebralizam: humanitarni dodatak nije tu iz nekih principijelnih ili ekonomskih razloga, nego iz humanitarnih – on je kao milostinja, dobra volja sposobnih. Po svemu ostalom to je čisti neoliberalizam, dakle jedna krajnje desna „ekonomska“ ideologija.

Pošto je lako program „Restart“ svesti na logičku šemu koja njime rukovodi, vidi se da taj program nema puno veze sa ekonomijom ili analizom društva, on je zapravo posledica nekoliko logičko-moralnih aksioma. I zbog toga sa njim ima nekoliko problema. Osnovna ideja o eliminisanju „moralnog hazarda“ u realnosti ne funkcioniše na način koji je pretpostavljen u neoliberalizmu. Iz to iz tri razloga:

1) Najpre, privatizacija što više stvari, nužno vodi ka privatizaciji „strukturnih monopola“, kojih u realnosti uopšte nema malo, a kad im se pridruže i „karteli“ koji se teško dokazuju, sve pre predstavlja pravilo nego izuzetak. To znači da će zaštitu od odgovornosti pružiti monopolski položaj privatnika (npr. BusPlus).

2) Osim toga, pražnjenje države od legitimnosti, uz stalnu priču o korumpiranosti, partijskoj državi itd, dovešće do slabe države čiji zakoni mogu da budu podešeni u korist privatnih subjekata i tako ih štite od odgovornosti. Jaka država koja poštuje čak i neoliberalna pravila u suprotnosti je sa slikom države u kojoj se skupljaju neradnici koji nisu uspeli na tržištu.

3) I najzad, u realnosti će zaštita privatnog biznisa u slaboj državi biti sasvim konkretna: velike privatne banke i preduzeća neće biti pušteni da propadnu ma koliko bili privatni, za šta primera ima dovoljno i kod nas i u svetu.

Ukratko, privatizacija ne štiti od „moralnog hazarda“, nego ga ostavlja u sistemu. Neodgovornost se očigledno ne leči privatizacijom. Jedino što dosledna privatizacija radi je da strukturne monopole dodeljuje privatnicima.

To je problem sa neoliberalizmom u „Restartu“. Ali, njegova navodna „leva“ strana nije manje problematična. Dakle, program predviđa univerzalnu zaštitu za „manje sposobne“ – minimalne penzije za sve, zdravstvenu zaštitu za sve. Jedino što je prećutano je da je za sve ostale sve naplativo i privatizovano i to po svim linijama: i liniji školstva i zdravstva i socijalne zaštite. Program zamišlja da će liberalizacija ovih delatnosti automatski dovesti do privrednog buma jer će odjedanput nastati masovna potržanja za privatnim penzijama, lečenjima i školama, ali, kao što se danas vidi, ništa ne garantuje da će tzv. „srednja klasa“ imati dovoljno sredstava za sve ove stavke. Najverovatnije je da bi h plaćala novim kreditima, iako ni današnje ne može da vraća. Slična je situacija i danas u drugim sektorima. Na primer, mahom privatizovano i liberalizovano bankarsko tržište ima solidne profite u kontinuitetu, ali to nije dovelo do buma privrede. Tačnije, da nema novog zaduživanja, verovatno bi se i ti profiti istopili jer bi puno više srednje klase već danas postalo nelikvidno.

Osim ovih, ipak ekonomskih argumenata, postoje i važniji socijalni argumenti. Naime, na primer zdravstena zaštita za sve morala bi biti na osnovnom i niskom nivou. To prosto sledi iz činjenice da niko ne bi plaćao za uslugu koju jednako kvalitetnu može dobiti besplatno. Kao i sada, te bi se usluge razlikovale i to verovatno drastično. To znači da bi dosledno sproveden sistem usluga za „siromašne“ koji je alterniran uslugama za srednju klasu (mahom plaćenim iz kredita) i uslugama za platežne, vodio u društvo segregacije u kome ni škola ni bolnica za veći deo populacije ne bi bile iste. A kada se to spoji sa društvom monopola i neminovne političke korupcije (pošto je ona uslov neminovne privatizacije) dobili bi kompletnu sliku današnjih problema.

Neoliberalni „Restart“, po svoj prilici, samo bi zaoštrio probleme koje sada imamo.

Na ovom mestu se obično postavlja pitanje o alternativi. Ako ne restart, šta onda? Neoliberalni program rutinski se predstavlja kao „neminovan“, program kome je alternativa samo bankrot. Ali, to nije tako. Dosta je lako smisliti šemu koja je alternativna neoliberalnom modelu.

Umesto da država bude proskribovana humanitarna organizacija, ona bi mogla da svesno preuzme tri funkcije: 1) funkciju obezbeđivanja pravednosti, 2) funkciju izradnje infrastrukture koja koristi svima i funkciju regulisanja monopolskih delatnosti i 3) funkciju obezbeđivanja zajedničkih vrednosti koje nivelišu tradicionalne ili prirodne nejednakosti.

Dakle, najpre, država kao takva ne sme biti tretirana kao „nužno zlo“. Ona je potrebna baš kao država, jer su neke državne stvari po definiciji van „tržišta“. Na primer, pravda ne sme zavisiti od platežne moći klijenata, ona nije roba. Takođe, budžeti država su javna dobra, zajedno sa neminovnom državnom imovinom. Za sve ovo je potrebna država koja nije opisivana terminima „paraziti“, „partijski plen“ i sličnim terminima koji su namenjeni državi u neoliberalnoj ideologiji.

Druga stvar je da se država mora brinuti o regulisanju tržišta i zajedničkoj infrastrukturi. Neko je u komentarima na ovom sajtu pomenuo kako u novodno neoliberalnoj Norveškoj centralna banka ima kamatnu stopu 1,6% dok je kod nas ona oko 10%. Zašto baš 1,6%, što predstavlja nisku kamatnu stopu koja jednako koristi svima koji uzimaju kredite? Zašto Norvežani nisu privatizovali centralnu banku, a onda je pustili da podiže kamate sve dok to profit jednog privatnog vlasnika to zahteva, a „tržište“ može da trpi? Pa verovatno zbog toga što bi tako od svega imao koristi samo, po pretpostavci, jedan čovek, dok bi svi ostali imali štetu. Da ne pominjem moj omiljeni primer Telenora koji je, kada sam poslednji put gledao, bio kompanija u 57% vlasništvu države Norveške. Ukratko, neke stvari su u sistemu monopoli, a neke nisu. Čak i ako se i prve privatizuju, što je verovatno retko, one se ne smeju ponašati na neoliberalan način, maksimizujući profit, iz prostog razloga što se radi o monopolima.

Treći aspekt je možda najzanimljiviji. Zašto zdravlje i obrazovanje ne treba da budu prosto roba? Iz jednostavnog razloga: civilizacijski je zaključeno da te dve stvari, ako su obezbeđene u sličnom stepenu svima, pružaju maksimalnu kasniju društvenu pokretljivost i na najbolji način izvlače potencijale iz svih članova društva. Dete koje dobija isti kvalitet obrazovanja nezavisno od imovnog stanja njegovih roditelja, može znati da će biti prihvaćeno na svakom društvenom nivou. A to neće znati ako bude pohađalo školu za siromašne u kojoj je dobilo slabiji kvalitet obrazovanja. Ovo naravno nije nikakva socijalistička utopija. Finska, poznata po fenomenu svog školstva, ima skoro 100% državno školstvo razvijeno na modelu saradnje a ne kompetitivnosti (tržišta), u kome radi najplaćeniji i najobrazovaniji kadar.

Alternativa neoliberalizmu je dakle lako zamisliva i postojeća. Ništa u njemu nije ni „nužno“ ni „neminovno“. On je jednostavno nametnuta ideologija današnjice.

Neko je, takođe, rekao da je Švajcarska primer zemlje koja je niskim porezima privukla mnoge privatne kompanije, pa je ona primer uspešne države na navodnim neoliberalnim temeljima.

Ne znam tu sve detalje, ali znam jedan običaj u Švajcarskoj. Seljaci koji proizvode voće imaju običaj da ga samo ostave pored kapije dok kupci koji se zaustave uzmu voće i ostave novac, iako nikoga nema za „tezgom“. Smeće se u nekim gradovima iznosi samo određenim danima, dok nikome ne pada na pamet da bilo šta baca nekim drugim danom.

Teško je smisliti bolju ilustraciju činjenice da negde društvo, ipak, postoji.