Program za javni sektor u 7 tačaka

Povezani članci

• Šokantno otkriće: Unutar SPC deluje opasna satanistička sekta!
• Tribina o Žarku Zrenjaninu
• Najbogatiji čovjek na svijetu je… australijska željezna lady
• Slobodan Dukić: Ivicino novo ruho
• U Kini jača netrpeljivost prema strancima
• #nezavisnost

Svi znaju da je trenutno glavni problem zaposlenima u javnom sektoru to što je rad u javnom sektoru postao potcenjen. Godine priče o tome kako je država neefikasna, a privatni sektor preopterećen došle su po svoje. U budućnosti može biti samo još gore. Ukoliko se ovaj pravac razvoja društva nastavi, ono što nas očekuje je sve veći prodor privatnog sektora u javne servise što će dovesti do povećanja cena javnih usluga i do velikih razlika u nivou usluga koju dobijaju različite kategorije stanovništva. Iako je trenutna mantra da ovaj ulazak privatnog u javno može biti dobar za sve, u stvari je to dobro samo za manjinu.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Zbog svega toga danas nije dovoljno izboriti se da vam plate, ako radite u javnom sektoru, ne budu manje nego ranije. Javni sektor se potcenjuje u skladu sa logikom sistema, tako da će pritisak na javni sektor biti konstantan, a u sličnom položaju ćete biti i ako radite kao zaposleni u privatnom sektoru, jer u oba slučaja niste privatni vlasnik. Da bi bilo bolje, mora se uraditi nešto radikalnije od zahtevanja statusa kvo u pogledu zarada – mora se raditi na promeni sistema. Postojeći sistem se neće zadovoljiti statusom kvo nego će želeti da što više javnog prebaci u privatne ruke.
Šta onda da se radi?

Osloboditi se trenutne ideologije – Najpre bi trebalo shvatiti da ne postoji bilo kakva ideološka prednost sadašnjeg sistema. To nije ni najracionalniji ni najpravedniji ni najdemokratskiji sistem. Prema tome, trebalo bi da je lako smisliti alternative tom sistemu. Treba početi od toga da nije tačno da je javni sektor teret koga društvo treba da se oslobodi. Javni sektor je vitalno važan i potpuno samostalan deo društva. Idealno društvo (najbolja moguća društvena opcija) je kombinacija javnih stvari, koje su predmet strukturnih monopola i javno dobro, i privatnih stvari koje postoje u odnosima konkurencije. Javni sektor treba da insistira na svojoj funkciji bez ikakvog kompleksa.

Braniti javna dobra – Drugo, ako je javni sektor tu da brine o zajedničkim stvarima, onda bi morao da se jasno suprotstavi njihovom devastiranju. Iako bi to trebalo da bude zadatak svih, briga o javnom je u neku ruku u većoj meri na samom javnom sektoru. To znači da danas nije dovoljno raditi u javnom sektoru, nego se on mora i braniti. Javna dobra nisu zaštićena po automatizmu, nego ih neko aktivno mora štititi. Ovde nije važno da li će to raditi pojedinac, sindikat, politička stranka ili udruženje građana, neko javno dobro mora štititi. Javna dobra su budžeti, javni mediji, opšti zdravstveni i obrazovni sistem, parkovi itd.

Insistirati na javnosti zajedničkih poslova – U javnom sektoru radi nešto preko 400.000 ljudi. Tu su profesori, lekari, pravnici – svi oni bi morali da se potrude da javni (zajednički) poslovi budu potpuno javni – transparentni. Dakle, treba tražiti da svaka institucija ili javno preduzeće koje koristi zajednička sredstva, mora biti potpuno transparentna u svom radu. Trebalo bi da se u svakom trenutku znaju plate zaposlenih u njima, njihovi ukupni troškovi, ugovori, poslovi, krediti, sve to u jasnim tabelama i grafikonima koje može razumeti običan građanin. Trebalo bi da u svakom trenutku znamo koliko zaposlenih ima neka javna ustanova, kako se njihov broj menjao i na kojim mestima, kako ona troši svoja sredstva. Svaki građanin države, a posebno oni koji rade u javnom sektoru, morali bi da prate ova kretanja. Svi ugovori (osim u delu biznis plana) i sve obaveze koje preuzima država moraju biti javni.

Tražiti slododu medija – Svi građani, a posebno oni koji rade u javnom sektoru, morali bi tražiti da mediji budu slobodni. Slobodni pre svega u tome da mogu da profesionalno i bez pritisaka istražuju stanje zajedničkih poslova. Dostupnost podataka medijima morala bi se podrazumevati, ne da bude predmet višemesečnih natezanja u kojima na kraju postupa Poverenik za zaštitu prava na javne informacije. To je primarna sloboda medija. Sekundarna je sloboda da javna rasprava bude verno i dovoljno zastupljena u javnim medijima, a da građani budu zaštićeni od širenja lažnih vesti. Cilj mora biti da svaki građanin, a posebno predstavnici raznih udruženja, sindikata i medija mogu lako i brzo da dođu do javnih podataka, da ih slobodno analiziraju i o njima raspravljaju. Ako su trenutni državni i privatni mediji blokirani, internet (još) nije. Građani moraju staviti do znanja da su spremni da koriste ili stvaraju alternativne medije.

Znati kako bi društvo trebalo da izgleda – Kada se traže platni razredi ili negoduje zbog cenzure u medijima nije dovoljno negodovati zbog trenutnog stanja i tražiti njegovu promenu, već je potrebno imati jasan predlog šta da se uradi povodom ovih pitanja. Jer političarima, kojima su ovi zahtevi upučeni, s jedne strane odgovara trenutno stanje, a sa druge strane oni i ne znaju kako bi ono moglo da se promeni. Da bi kritika bila efikasna ona ne sme da govori samo šta nije dobro, nego mora imati i detaljan plan i sliku onoga što je dobro.

Ukloniti barijeru između društva i političkog sistema – U autoritarnom sistemu koji sada imamo, mi u stvari biramo vođu ili vođe, a oni onda odlučuju šta će da se uradi. Budući da nemamo poverenje u trenutne političare mi se onda povlačimo u apstinenciju. Ovaj odnos bi trebalo obrnuti – mi ne treba da biramo ko će smišljati politički program, već bi trebalo da sami smislimo politički program, a onda da biramo političare koji će žele da ga podrže i ostvaruju. Naravno, da se tu postavlja pitanje verodostojnosti, ali je kontekst drugačiji – sada biramo samo onoga ko će izvršavati i zastupati već utvrđen program. To je vrsta ugovora, a ne blanko-ugovora u kojoj se radi samo o kvalitetima ličnosti. Ukratko, svaka stranka ili političar koji verodostojno žele da ostvaruju javno utvrđen detaljan program time stiču veliki kredit.

Ukinuti antagonizam između javnog i privatnog sektora – Predstava o tome da privatni sektor finansira ili izdržava javni, da je javni sektor teret koji ne da privatnom da se razmahne, izmišljena je u okviru neoliberalne ideologije. U stvari javni i privatni sektor su u takvom međusobnom odnosu da je jedan pretpostavka za drugi, i da bi zaposleni u privatnom sektoru, kao i vlasnici kapitala, mogli da se sa jednakim žarom zalažu za kvalitetan javni sektor, kao i oni koji rade u javnom sektoru. Bez ove saradnje na istom javnom cilju, ne može se zamisliti stvaranje skladnijeg i uspešnijeg društva od današnjeg. Međutim, trenutni odnos antagonizma odgovara onom delu privatnog sektora koji parazitira na strukturnim monopolima društva, rentirajući taj položaj na račun građana i ostatka privatnog sektora. Program za javni sektor mora biti i program za privatni sektor, jedino ne za onaj privatni sektor koji želi da parazitira na strukturnim monopolima i budžetu.