PONOSAN, JAK, VIDLJIV!

Povezani članci

• NE DAJ SE HADŽIHAFIZBEGOVIĆU
• Gradonačelnik zabranio sahranu male Romkinje
• Dragan Markovina: Riječko-kninski incidenti i shvaćanje demokracije
• SREBRENICE, IMAL’ KRAJA?
• Teza, antiteza, friteza
• Nole Nacionale

Piše: Ivan Novković

U jesen 2001. godine u „talk show“ emisiji Peta noć nekadašnje TV 5 u Nišu, urednik i voditelj, gospodin Miroslav Ćosić, pitao me je da li sebe sanjam kako hodam. Odgovorio sam da sebe nikada ne sanjam kako hodam, već samo u situaciji u kojoj jesam. Tada nisam razmišljao koliko će to pitanje imati uticaja na moje buduće angažovanje u društvu. Postavljeno pitanje sam tada okarakterisao jednom rečju – „genijalno“. Četrnaest godina kasnije, siguran sam da sam tada odabrao pravi put, ne samo zato što tako piše u međunarodnim dokumentima usvojenim u najvećim svetskim institucijama kao što su Ujedinjene nacije, već zbog toga što sam siguran da je za svaku osobu sa invaliditetom i društvo u celini najbolje živeti na način koji vam je dat, bez želje da ustajete i hodate kako biste bili deo većine. Sa izjednačavanjem mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom, imali bismo priliku da živimo kao svi ostali, a ličnim angažovanjem i radom na sebi u sferama života koje su naše uže interesovanje sebi ćemo omogućiti ravnopravnost u društvu. Zato smatram da je svaki pokušaj da progledaju oni koji ne vide, da čuju oni koji ne čuju, da prohodaju oni koji ne hodaju, samo gubljenje vremena za osobu koja bi na kraju neuspešne misije bila izgubljena za sebe, porodicu i društvo. Nasuprot želje pojedinih struktura i pojedinih struka da menjaju osobe sa invaliditetom, stoji mogućnost da se osobe sa invaliditetom osnažuju da na ličnom i profesionalnom planu pronađu sebe i daju doprinos društvu, ali i rad zajednice na pristupačnosti sredine i izvora informacija.

Mislim da je upornost u radu i ogroman uspeh koji postižu neki ljudi sa invaliditetom u oblasti nauke, kulture, sporta i drugo, želja za dokazivanjem postavljena na zdrave osnove.  Jasno se sećam da me je još u ranom detinjstvu, pre polaska u školu, napustila želja da prohodam. To je bio period kada sam u potpunosti postao svestan situacije i postao ponosan na različitost mog u odnosu na iskustvo većine u okruženju. Potpuno sam siguran da se Ivan Novković bez invaliditeta, za razliku od istinitog Ivana Novkovića, ne bi bavio ni neformalnim obrazovanjem ni probijanjem kroz život. Takođe sam siguran da Ivan Novković koji bi mogao da se uspravi i stane na noge ne bi proživeo i doživeo toliku količinu zanimljivih iskustava i poznanstava kao ovaj istiniti. Onaj Ivan Novković bio bi prosečan građanin, verovatno istog političkog opredeljenja, ali ne bi odabrao pravi životni put i ne bi video sve što i Pravi Ja, jednostavno zato što to ne možeš tek tako postići. Ako si prosečan građanin koji hoda, ne možeš stići u Njujork, Bangkok, Oslo i gde sve ne. Navodim samo najfascinantnije gradove u koje se stiže određenim radom ako vam roditelji nisu dobrostojeći već samo deo čestitog radničkog sveta. O koncu, Ivan Novković – Hodajući bio bi lišen istraživanja u raznim životnim poljima, tako da bi mu verovatno u Srbiji život postao rutina, a depresija bi bila i njegova saputnica kao i većini u društvu koje ona drma, a da je i ne primećuju.

                PONOSAN, JAK, VIDLJIV (STOLT, STERK, SYNLIG!) parola je norveške organizacije za samostalni život ULOBA iz Osla, koja svake druge godine organizuje Paradu ponosa za osobe sa invaliditetom. DA, ima nas mnogo koji smo ponosni na to što jesmo, koji smo ponos naših porodica i naše zajednice, ima mnogo nas koji želimo da pošaljemo poruku da je invaliditet bogatstvo različitosti i da društva u kojima se krećemo i radimo treba da nam omoguće jednake uslove za kretanje i obavljanje svakodnevnih poslova kako bi i mi društvu pružili doprinos, a ne teret.