Pokretanje Srbije sa mrtve tačke

Povezani članci

• ON JE VEĆ DOKTOR!
• Samo sva sredstva Srbina spasavaju
• Krvave godišnjice i mitologije
• Daleko je mudrost a ne pomirenje
• Konferencija “Mesto levice u Evropi danas” 18. septembra u Domu omladine Beograda
• Džovica i Frenki – menadžeri Scorpionsa

Bio jednom takav čovek. Pogubili ga oni koji vole Srbiju u blatu, i onda i danas. Tu su još uvek, ne vidiš ih ali osećaš. Opijali se od radosti te noći i mnogih sledećih i oni koji su plakali farisejske suze i bili u crnini

“Dužni smo, mi koji smo danas ovde, dužni smo da uvedemo red i zakon u našu zemlju, ali red i zakon u najvišem smislu te reči, a to znači da stvari ponovo dođu na svoje mesto. Da se ponovo zna razlika između istine i laži, pravde i nepravde, poštenja i kriminala, žita i kukolja”.

Zašto kada god gledam i slušam Aleksandra Vučića, imam osećaj da je užasno sam. Znam da je predsednik po broju najveće stranke, da je pola Srbije za njega, a opet je sam.

U Subotici je otvorio neku malu fabriku. Tu je i njegov mađarski kolega Orban. Govori kao da mi izvlači reči i rečenice iz usta i glave.

“Biblijske istine mi treba da uvedemo i da vratimo u ovu zemlju. Da se zna ko je ubica, ko je lopov, ko je preljubnik. A da se zna ko je pošten, da se zna ko radi, da se zna ko zaslužuje platu. To je temelj našeg programa. To je možda najmanje naš politički program, više od toga je naš civilizacijski program, to je naša ljudska obaveza.

Bio jednom takav čovek. Pogubili ga oni koji vole Srbiju u blatu, i onda i danas.

Tu su još uvek, ne vidiš ih ali osećaš. Opijali se od radosti te noći i mnogih sledećih i oni koji su plakali farisejske suze i bili u crnini. Mogu opet.

Stranku kojoj je dao celog sebe, i život, posle nekoliko meseci, oni koji su nastavili da je vode, rastrgli je na komade, da bi danas, posle toliko godina, shvatili da je neko drugi nastavio tamo gde je Đinđić zaustavljen i da su izgubili svako pravo na “nasleđe”. Na silu hoće da vrate “dete” koje ih i ne pamti, koga su se odrekli, u koje nisu verovali i koji im je bio samo teret a koje je drugi usvojio, odgajao, prilagođavali se jedno drugom, menjali jedno drugo, prihvatio ga kao svoje i napravio od njega čoveka, kakvog je Đinđić želeo da bude.

“Sva velika obećanja u ovoj zemlji do sada su bila izneverena, pa ipak mi smo večeras ovde. Zašto? Niko nikom u ovoj zemlji više ne veruje. Pa ipak, mi smo večeras ovde da bismo od mnogih drugih koji nisu ovde tražili poverenje. S kojim pravom? Svi su digli ruke od ove zemlje, od Srbije. Zašto mi ne odustajemo? Zašto smo mi danas odlučniji, nego što smo ikada bili? Zato što smo mi snaga promena, zato što mi imamo jasnu viziju budućnosti, bolje budućnosti za ovu zemlju. Zato što je upravo nama, nama koji smo ovde i mnogima koji nisu ovde ali su svojim srcima sa nama, zato što je nama pripao veliki istorijski zadatak da objavimo kraj jedne nesrećne epohe, da zatvorimo Pandorinu kutiju poraza i zla u ovoj zemlji, da pokrenemo Srbiju sa mrtve tačke”.

Posle mnogo godina ima onih koji ne odustaju. Znamo da je prva tačka naših programskih ciljeva, nastavak ili početak, istinske demokratizacije društva, države i političkog sistema. Ali, na prvom mestu, otkrivanje političke pozadine ubistva premijera dr Zorana Đinđića.

Ima nas koji od toga ne odustajemo, po cenu našeg nestanka.

“Neka niko na ovaj poziv ne kaže da je umoran, ili da je razočaran, ili da više nema volju da nešto uradi da ima posla i privatnih briga. Niko ne sme da ostane po strani kada se radi o odbrani prava na život i budućnost jedne zemlje, jedne nacije”.

Mislio sam da neću sačekati dolazak nekog za koga ću imati slična osećanja, a on je bio tu, sa druge strane reke. Razumeo je i prihvatio ono što je Đinđić govorio i želeo. Veličina jednog čoveka i političara je u tome da shvati da put kojim ide vodi u bespuće i da postoji i drugi put, protiv koga je bio, ne pristajući i ne znajući da je on jedini i pravi. On neće slepo pratiti taj put. Ukoliko ga je prihvatio u srcu i glavi kao svoj, ukoliko je došlo do istinskog preobraženja, on će ga dopunjavati, kreirati, prilagoditi Srbiji u ovim novim, uvek teškim za nju, vremenima i moraće nas ubediti da i mi pođemo tim putem, koji je istina i život.

Ovi iz blata će ga saplitati i gađati kamenicama i želeće da i on nestane, kao Đinđić.

Zato, kada god gledam i slušam Aleksandra Vučića, imam osećaj da je užasno sam.

Dobro je videti da ideja nije ostavljena i zaboravljena, da nije mrtva. Da je neko, za koga smo mislili da će biti poslednji koji će je preuzeti i oživeti, to i učiniti.

“Hvala vam što se večeras došli, srećan put vama koji ste iz daleka došli, pozdravite Srbiju i poručite joj, Srbija se nije predala. Srbija je tek krenula da pobeđuje”!

*Svi tekstovi pod znacima navoda i u italiku, preuzeti su iz govora dr Zorana Đinđića na skupštini Demokratske stranke 17.08.1998, na izbornoj skupštini “Da i Srbiji krene“ nakon reizbora, Treća vanredna skupština Demokratske stranke

e-novine.com