Pivo, čips, prosvetari i lekari

Povezani članci

• Saopštenje Moskve je i lična prijetnja Đukanoviću
• Koreografija Katarine Ilijašević na FAKI Festivalu
• Zaraza zla i mržnje
• Weber: Tajnost dijaloga Srbije i Kosova izaziva nove krize
• Srbija se izvukla, i ostavila RS da bude sama genocidna
• Država je jaka koliko su jake njene veze sa susedima

Piše: Vladimir Milutinović

Iza ovog primamljivog naslova zapravo se krije rasprava o jednom pitanju: da li je tačno da privatni sektor izdržava ili finansira javni sektor? Možda ste primetili da se ova tvrdnja uzima kao samorazumljiva. Privatni sektor se obično izjednačava sa realnim sektorom, koji se opet uparuje sa javnim sektorom, pa dobijamo opoziciju javni i realni sektor. Tako ispada da je javni sektor izdžavan od strane privatnog, kao što, na primer, roditelji izdržavaju svoje dete studenta dok ne radi. Dakle, ovo je terminologija koja se koristi u našoj javnosti:

Sada ostaje da vidimo da li ova predstava odgovara realnosti. Ima tu dosta argumenata, a počećemo sa slučajem javnog preduzeća koje ima profit i nalazi se na tržištu (trenutno je nevažno u kolikoj meri ima monopolsku poziciju). Primeri za ovakvo preduzeće mogu biti Telekom ili Pošte Srbije. Ova preduzeća i zaposleni u njima svrstavaju se u javni sektor – sećate se, kada su brojani zaposleni u javnom sektoru, bilo ih je navodno više od 700.000 i ubrojani su zaposleni u ovim preduzećima. Međutim, zašto bismo smatrali da ova preduzeća finansira privatni sektor? Kao što rekosmo, ona nisu na budžetu, zarađuju pojedinačnom kupovinom njihovih usluga i roba, kao i sva druga preduzeća. Drugim rečima, ona su po svemu JEDNAKO realna kao i bilo koje privatno preduzeće. Pa ipak, u našoj šemi i njih „izdržava“ privatni sektor

Drugi primer mogu biti profesori ili lekari koji rade u državnim školama i bolnicama. Tu sad imamo dve škole mišljenja. Jedna kaže da su oni izdržavani od strane privatnog sektora, a druga – kod nas skoro nepostojeća – da oni zarađuju svoje plate svojim radom. Po prvom mišljenju, rad nastavnika i lekara zapravo ne vredi sam po sebi – novac za njihove plate najpre mora da zaradi neko ko se bavi nečim „realnim“ i radi u privatnom sektoru i onda se preko budžeta taj novac daje njima. Primetite da ova šema ima neke apsurdne posledice. Na primer, u socijalističkoj privredi, u kojoj nema privatnika, sve plate koji se dobijaju bile bi nemoguće budući da je samo novac koji potiče od privatnika „realan“, a mi znamo da su bile moguće oko 50 godina.

Ali, drugi argument je još važniji. Ako novac odgovara ukupnoj količini roba i usluga koje postoje u jednom društvu – po meni je još bolje reći ukupnoj količini uloženog rada u nekoj jedinici vremena – kako to da uslugama i robi koju proizvode zaposleni u javnom sektoru ne odgovara nikakav novac? Kako je moguće da samo rad u privatnom sektoru zahteva pokriće u novcu, ali ako se isti taj rad ostvari u javnom sektoru tom radu ili robi ne odgovara nikakav novac ili vrednost? Sva je prilika da je ovo apsurdno i da svakom jednakom radu odgovara jednaka količina novca.

Vratićemo se na ovaj argument kasnije, a sada da obradimo još jedan. Ako privatni sektor finansira javni sektor preko poreza koji idu u budžet, kako to da taj budžet pune i drugi subjekti? Tačnije, veći deo budžeta, preko akciza, PDV-a i doprinosa koji se oduzimaju od njihovih bruto plata, pune građani, deo pune i velika javna preduzeća (pomenuti Telekom, Pošta, EPS itd), deo pune prihodi od carina, a deo zaista pune i privatna preduzeća preko poreza na dobit, doprinosa na plate na teret poslodavca, poreza na plate vlasnika itd. Međutim, to je upadljivo manji deo budžeta u odnosu na ove delove koji pripadaju građanima.

Ova tri argumenta možda su bila dovoljna da vidimo da je tvrdnja „privatni sektor finansira javni sektor“ makar problematična. Ako tome dodamo i činjenicu da javni sektor često finansira privatni preko subvencija ili preko neformalnih oblika finansiranja (krediti Fonda za razvoj koji se ne vraćaju), sve postaje još spornije.

Ali, jedna metafora će nam pomoći da jasnije sagledamo ovu situaciju. Recimo da 10 prijatelja hoće da odu na izlet i provedu se u prirodi uz pivo (biće i čipsa). Dvojica od njih su privatnici i oni su rekli da će dati po 1500 dinara, 4-orica će dati po 1000 (srednja klasa), a dvojica su u finasijskim problemima i daće po 500. Skupili su dakle, za sad 8000 dinara, a slučaj je hteo da preostala dvojica proizvode pivo u kućnoj pivari, pa pošto im je svejedno od koga će pivo kupiti, rešili su da kupe od njih. Njih dvojica „pivara“ odlučili su da deo zarađenih para ipak odvoje za izlet i kupili su čips za 2000 din.

Otišli na izlet i poneli jela i pića za 10.000 dinara.

Dan kasnije, međutim, čuju da se dvojica privatnika hvale da su oni „finansirali“ ceo izlet, dodajući da su uz to počeli da „izdržavaju“ i ona dva parazita pivara. Ne treba napominjati da ovo hvalisanje nije naišlo na dobar prijem među ostalim izletnicima. Svi znaju da su zajednički platili izlet i da su se ranije dogovorili da je pivo zajedničko i da ga svi koriste u jednakoj meri, bez obzira na početne razlike u plaćanju. Tako je lepše i korisnije jer se svi bolje osećaju. Pri tom, sasvim je nevažno što su dva pivara zaradili na izletu. Ostali su zaradili negde drugde i deo su odvojili za izlet, oni su zaradili povodom izleta i opet su deo te zarade odvojili za izlet. Zajednički budžet potrošili su zajedno.

Ono što je ovde zanimljivo je da su zaposleni u javnom sektoru u JEDNAKOJ poziciji, u odnosu na društvo, u kojoj su naša dva pivara, u odnosu na ostale izletnike. Pa ipak, iako niko ne bi rekao da ostali izletnici „fnansiraju“ ili „izdržavaju“ pivare, a pogotovo ne da ih finansiraju samo dvojica privatnika, mnogi od nas bi se složili sa tvrdnjom da privatni sektor izdržava javni.

U stvari, jedina razlika je u tome da umesto da prodaju pivo, nastavnici i lekari predaju studentima ili đacima ili leče pacijente. Njihove delatnosti, ukoliko rade u državnom sektoru, društvo finansira preko zajedničkog fonda (budžeta) iz istih razloga zbog kojih su naši izletnici odlučili da naprave zajednički fond. Cena piva i cena usluga nastavnika ili lekara zbog toga se uopšte ne menjaju, jedino što je to u slučaju usluga, kao i kod svih usluga, teže egzaktno utvrditi. Sve u svemu, nastavnici i lekari iz javnog sektora jedako su REALNI i jednako doprinose društvu koliko i bilo koji drugi nastavnici ili lekari ili pivari ili pekari iili radnici u državnoj upravi ili bilo koji drugi radno aktivni građani.

Pa ipak, tako je samo u realnosti. Kada iz nje izađemo i pređemo u matriks aktuelne ekonomske teorije, ono što je malopre bilo realno namah postaje nerealno. Oni koji su zarađivali svoje plate odjednom postaju „izdržavana lica“ i „paraziti“. I to uredno ponavljaju svi ekonomisti i ekonomski novinari (ne baš svi, moram se zahvaliti H. Hazlitu, bez obzira što čovek nije više živ, što sam kao neekonomista uopšte došao na ideju da smišljam ovakve primere – uostalom i on je bio novinar).

Svejedno, sigurno je da je kod nas priča o izdržavanom i parazitskom javnom sektoru veoma raširena. Ja znam barem trojicu ljudi koje sam čuo da tvrde da privatni sektor izdržava javni – premijera, ministra finansija i ministra privrede. Ali mislim da ih ima još puno.
Pokušajte da izguglate, ovaj argument obično ide posle tvrdnje da su plate u javnom sektoru veće nego u prvatnom za 30%, što je neodrživo jer…

dvogled.rs