Optimalno društveno uređenje izloženo geometrijskim redom

Povezani članci

• Manevri Tadićeve dijaspore
• Madlenianum Opera i teatar pred 800 gledalaca i podrška svojim sugrađanima
• Jovan Nikolaidis: NA BALKANU ŽIVOT NAŠ
• Balkanski put smrti
• Filip David: Ko je želio ubiti Mirka Kovača?
• Mali deo velike energetske šahovske partije

Piše: Vladimir Milutinović

DEFINICIJE

Da definišemo najpre neke pojmove:

Tržišna relacija je relacija u kojoj se razmenjuju usluge i novac pojedinca. Pojedinac daje novac i za to dobija uslugu. Samo onaj pojedinac koji ima novac može da dobije uslugu.

Tržište je sveukupnost tržišnih relacija u jednom društvu.

Optimalno tržište je tržište koje zadovoljava uslove:

a) Pojedinac može da ne izabere da kupi uslugu.
b) Na tržištu postoji dovoljno mnogo alternativinh sličnih usluga po slobodnoj ceni.
c) Uvek je moguće da se pojavi novi davalac usluge
d) Sve instance daju usluge pod istim dodatnim uslovima

(Primetite da postoji razlika između tržišta i optimalnog tržišta. Na primer, u najčešćem slučaju u zgradama u Beogradu postoji samo jedan kablovski operater, dakle, uslovi b i c nisu zadovoljeni. Isto je i sa BusPlusom.)

Davalac usluga na tržištu (ponuđač), koje nije optimalno, je u situaciji neke vrste monopola.

Tržišno finansiranje usluge je finansiranje (omogućavanje postojanja) putem tržišnih relacija.

Još pojmova:

Univerzalni zajednički fond (budžet) je količina novca koja se po utvrđenim pravilima skuplja od svih članova društva po sili zakona, a ne dobrovoljno.

Javni interes je usluga za koju smo demokratski odlučili da bi trebalo da potpuno ili delimično da bude finansirana iz univerzalnog zajedničkog fonda.

(Na primer, javna vlast je jedna takva usluga koja spada u javni interes. Ona se finansira iz zajedničkog fonda, a ne prodajom svojih (za sve obavezujućih) odluka pojedincima.)

Budžetsko finansiranje je finansiranje (delimično ili potpuno) iz budžeta. Ona je po smislu suprotno tržišnom finansiranju.
Usluge finansirane iz zajedničkog fonda mogu da dobiju svi pojedinci, ne ulazeći u tržišne relacije.

Univerzalna vrednost je vrednost koja je u osnovi razmišljanja o javnom interesu. Po sebi, ona je vrednost za koju pri sadašnjem stanju razvoja mišljenja možemo reći da nepristrasno i jednako koristi svima (ili to radi u većoj meri nego druge vrednosti).

Optimalna javna vlast je ona vlast koja ostvaruje javni interes (univerzalne vrednosti) i samo javni interes.
Javni servisi su preduzeća i institucije koje su neophodne za ostvarenje javnog interesa.

LEME

Lema 1. Univerzalne vrednosti postoje.

Lema 2. Sudovi i javna vlast ne bi mogli postojati bez univerzalnih vrednosti. (Sudovi koji ne bi sudili u odnosu na pravdu u stvari nisu sudovi).

Lema 3. Javna vlast služi tome da ostvaruje univerzalne vrednosti (u tumačenju koje može biti pod uticajem partikularnog interesa u skladu sa demokratskim procesom)

Lema 4. Javni interes formuliše se u odnosu na univerzalne vrednosti.

(Leme su zapravo posledica opštijih filozofskih stavova. U filozofiji praktično nema aksioma – sudova koji su samoevidentni i jasni – već samo mreže argumenata koja opisuje optimalan način mišljenja. Leme nećemo dokazivati jer rasprava o njima spada u užu filozofiju)

TEOREME

Teorema 1.

Društvo bez javne vlasti, javnog interesa i zajedničkog fonda raspalo bi se.

Dokaz: Društvo u kome bi postojale konkurentske policije, sudovi, poreznici, vlasti raspalo bi se jer ne bi postojala instanca koja bi mogla da presudi u njihovim sporovima. Sporovi bi se onda morali rešavati silom. Građanski rat je primer društva u kome nema javne vlasti, univerzalnih vrednosti i javnog interesa.

Teorema 2.

Javna vlast i sudovi ne mogu se tržišno finansirati.

Dokaz: Ako bi javna vlast svoje odluke prodavala na tržištu, onda bi onaj ko ima najviše novca kupovao odluku u svoju korist. To je suprotno sa Lemom 3, koja kaže da javna vlast mora da ostvaruje univerzalne vrenosti, odnosno javni, a ne privatni interes.

Teorema 3.

Stvari koje se mogu finansirati tržišno, ali za njih nije moguće iz bilo kog razloga uspostaviti optimalno tržište, mogu se finansirati budžetski i dobro je da budu finansirane budžetski.

Dokaz: Na primer, javni parkinzi u Beogradu. Bilo lokalno, bilo u celom gradu, javni parkinzi su jedinstvena površina za koju ne postoji alternativa (u okviru jednog načina ponašanja, korišćenja putničkih automobila u gradu). To znači da u slučaju ove usluge uslovi a, b, c za optimalno tržište ne postoje. Pošto uslovi za optimalno tržište ne postoje, postoji strukturni monopol, koji bi se mogao iskorišćavati ukoliko bi parkinzi bili privatizovani i ostavljeni tržištu.

Teorema 4.

Bolje je da monopol iskorišćava država, nego pojedinac.

Dokaz: Monopol na tržištu stvara ekstraprofite. U slučaju kada ti ekstraprofiti idu državi, ona može da smanji cene ili da profit raspodeli na javni interes (ulaganje u javna dobra). Na ovaj način ekstraprofit iz monopola se ili gubi ili se raspodeljuje nazad svima. Državni monopol ne stvara nejednakost. Privatni monopol, suprotno od toga, stvara nejednakost jer ekstraprofit ide samo jednoj osobi ili grupi osoba.

Teorema 5.

Ukoliko država preuzima uslugu koja bi mogla da se finansira tržišno iz razloga nemogućnosti optimalnog tržišta, ona sama ne sme da zloupotrebljava monopol (treba da teži što nižoj ceni).

Dokaz: Pošto su svi građani vlasnici u državnom vlasništvu, onda bi zloupotreba monopola vodila prekomernom uzimanju novca od građana samo da bi im se on kasnije mogao vratiti. Ukoliko nema korupcije, besmisleno je uzimati da bi se vratilo.

Teorema 6.

Javni interes je da se budžetski finansiraju usluge koje vode ka razvoju optimalnog tržišta.

Dokaz: Pošto optimalno tržište traži nove ponuđače i potrošače, dobro je da se pojava novih kvalitetnih ponuđača i sposobnih potrošača osigura tako što se kvalitet startne osnove za život svih poveća. Otud potreba za budžetskim finansiranjem kvalitetnog zdravstva i školstva. Isto važi i za ulaganja u nauku, infrastrukturu, saobraćaj i druga javna dobra koja se finansiraju budžetski i koriste se bez ulaženja u tržišne relacije.

Teorema 7.

Nije dobro da usluge koje spadaju u javni interes budu finansirane isključivo tržišno.

Ukoliko bi se zdravstvo i školstvo finansirali isključivo tržišno, onda bi neminovono moralo doći do nejednaksoti u tim uslugama. Najsiromašniji ih ne bi dobijali, siromašniji bi dobijali lošije usluge, bogatiji bolje. Na ovaj način bi se narušavali mnogi aspekti javnog interesa.

Teorema 8.

Usluge koje nisu na optimalnom tržištu, i koje su zbog tog u domenu države, mogu se finansirati i tržišno (a ne budžetski), ali na regulisanom tržištu.

Dokaz: Na primer, toplane u gradovima su obično jedinstveni sistemi i ne zadovoljavaju uslove za optimalno tržište. Međutim, one se ne moraju nužno finansirati iz budžeta, već se mogu finansirati i tržišnim relacijama. Jedino što to nije optimalno tržište (u stvari tržište) jer je cena kontrolisana i nema konkurencije. Ove usluge spadaju u javne servise koji moraju biti transparentni i po pretpostavci u sposobnom i demokratskom društvu ne mogu proizvoditi dodatne troškove za budžet. Iz budžeta se može ulagati u poboljšanje ovih servisa.

Teorema 9.

Finansiranje usluga koje nisu na optimalnom tržištu može biti podeljeno između budžeta i tržišnih relacija.

Dokaz: To je slučaj sa taksama u sudovima ili sa subvencijama javnom objedinjenom gradskom prevozu. Tu pojedinci plaćaju te usluge, ali su one i dotirane zbog toga što je njihovo postojanje ključno za razvoj društva i razvoj optimalnog tržišta. I pored toga što ovde imamo tržišne relacije, trebalo bi da postoje mehanizmi koji obezbeđuju da svako može da koristi ovakve usluge (individulne dotacije itd).
Slično je i sa plaćanjem školskog pribora i udžbenika, participacijama u zdravstvu itd. Mera ovog kombinovanja budžetskog i tržišnog je predmet demokratske odluke.

Teorema 10.

U mnogim sluačjevima kada ne postoje uslovi za optimalno tržište, bolje je imati budžetski finansiranu uslugu, nego tržišno finansiranu (ili budžetski/tržišno) uz dotacije za pojedince koje ne mogu da plate cenu usluge.

Dokaz: Tržišno finansirane usluge teže da stvaraju nejednakosti. Na primer, tržišno finansirano školstvo stvorilo bi škole različitog kvaliteta i različite cene, kao i decu koja ne bi pohađala školu (ukoliko zakon to dozvoli). Ako to ne smatramo optimalnim poretkom, mogli bismo imati budžetski/tržišno finansirane škole uz dotacije za one koji ne mogu da ih priušte. Međutim, to bi otvorilo mnoge probleme kvaliteta škola i administracije dotacija, problem granične visine primanja za doatciju itd. Većina sadašnjih društava procenila je da su troškovi i problemi ovog modela veći, a dobiti manje u odnosu na model kvalitetnog školstva koje je većim delom (ili potpuno) finansirano iz budžeta (15% dece u Evropi pohađa privatne škole).

Teorema 11.

Privatno vlasništvo može biti deo regulisanog tržišta (tržišta koje nije optimalno i u kome ulogu ima država), ali pod uslovima te vrste tržišta.

Dokaz: Na primer, privatne škole mogu biti deo sistema školstva i biti finansirane iz budžeta. Međutim, ako žele da to budu, one se moraju uklopiti u troškove koje imaju državne škole i moraju primati sve učenike po istim kriterijumima i pravilima za državne škole. To znači, da učenik koji nema sredstava da priušti školu, može ići u bilo koju privatnu školu u sistemu (zbog toga ovo privatno vlasništvo ne posluje na tržištu). Moguće je imati i dotaciju troškova u visini državnih škola za privatne škole, a da one traže dodatno plaćanje i samim tim selekcionišu učenike po tržišnom modelu. Ali, u tom slučaju ključno je da kvalitet državnog školstva bude visok i da mreža državnih škola ne bude narušena (privatizovana) kako bi se sprečilo da drugi razlozi (kao što je blizina škole) rade u korist škola koje se dodatno plaćaju.

Teorema 12.

Svako preduzeće ili institucija koja je u sistemu regulisanog tržišta ili je vlasništvu države mora biti potpuno transparentna u pogledu svojih troškova.

Dokaz: Ova teorema prosto sledi iz činjenice da su građani vlasnici ovih institucija i preduzeća ili ih finansiraju preko budžeta.

(Def: Regulisano tržište (tržište koje traži dodatnu regulaciju, mimo opštih pravila jednakosti na optimalnom tržištu) je svako tržište koje nije optimalno)

Teorema 13.

Društvo može da demokratski izabere veličinu zajedničkog fonda i da izabere način njegove raspodele.

Dokaz: Udeo državne potrošnje varira u raznim društvima, a društva koja se često navode ka uzor, po pravilu izdvajaju puno u zajednički fond (Skandinavske zemlje). Ovo međutim, može da varira. Za društvo je najbitnije da su univerazlne vrednosti ostvarene i da zbog toga postoje preduslovi za svačiju individualnu sreću. One mogu biti ostvarene dobrovoljnom akcijom, dobronamernošću građana itd. Društvo u kome, recimo, nema sporova i kriminala, malo će trošiti na sudove i policiju, a da zbog toga neće biti manje kvalitetno.

Društvo ima pravo da raspisuje poreze (stvara zajednički fond) u onoj meri u kojoj se preko zajedničkog fonda ostvaruje javni, a ne privatni interes. Na taj način se javno prikupljena sredstva vraćaju onima od kojih su uzeta, na način koji ne može biti u potpunosti kvantifikovan. Na primer, osećaj bezbednosti koji se ostvaruje preko finansiranja javne vlasti ne može se precizno pretvoriti u novac.

Teorema 14.

Optimalno društveno uređenje sastoji se iz optimalne javne vlasti, transparentnog optimalnog javnog servisa i optimalnog tržišta.

Dokaz: Optimalno društveno uređenje sastoji se iz javnih servisa (od kojih se ističe javna vlast) koje se finansiraju budžetski ili na regulisanom tržištu i od optimalnog slobodnog trišta (koje je regulisano samo opštim pravilima jednakosti, bez ograničenja u cenama itd.) Javni servisi omogućavaju infrastrukturu i nepristrasna pravila igre, a optimalno tržište konkurenciju i razvoj. Ovo je inače opšta šema optimalnih društvenih odnosa u bilo kojoj sferi društvenih relacija, čak i u fudbalu je tako, a slična šema važi i nauci (metodologija igra ulogu servisa, hipoteze i eksperimenti su na tržištu ideja), moral i preferencije su u istom odnosu. Tako da se za dokaz ove teoreme opet moramo vratiti filozofiji.

Dodatak:

POLITIČKO-EKONOMSKE DEFINICIJE

Levica je strana u politici koja smatra da postoji javni interes i da država (veličina zajedničkikog fonda) treba da bude optimalna (a ne minimalna).

Desnica je strana u politici koja teži manjem ili minimalnom zajedničkom fondu.

Krajnja desnica je strana u politici koja smatra da javni interes ne postoji.

Neoliberalizam je ideologija koja podupire privatizaciju javnih stvari i smanjivanje zajedničkog fonda.

Konsekventni neoliberalizam je politička ideologija koja smatra da univerzalne vrednosti ne postoje, kao ni javni interes i da sve treba da bude privatizovano.

Levi neoliberalizam je politička agenda koja polazi od neoliberalne ideologije ali je iz ovih ili onih razloga dopunjava nekim levim stavom, na primer transparentnošću javne vlasti.

Realni neoliberalizam je politička agenda koja polazi od neoliberalne ideologije ali smatra da iz ljudskih ili praktičnih ili političkih razloga još uvek nije moguće sprovesti dosledni neoliberalizam.

Ps.

POLITIČKA TEOREMA:

U društvu u kome preovlađuje neoliberalna ideologija koja negira postojanje javnog interesa ili ga zadržava kao nužno zlo, treba biti za levicu.

Dokaz teoreme je lak 🙂

Dvogled.rs