O čemu govori premijer?

Povezani članci

• Čudesna istorija Srba
• SKUP SRAMOTE!
• Još jedna analiza opozicije
• Nerzuk Ćurak: Razarajući predrasude
• Euro Tesla
• Čija je Crna Gora?

U ovom tekstu bavićemo se tumačenjem izjava premijera Aleksandra Vučića. Postoji verovatnoća da se premijerove izjave ne tumače u dovoljnoj meri.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

On iza sebe ima stranku ljudi koji mu se “fizički i mentalno dive” tako da od njih ne treba očekivati neko nezavisno tumačenje. Ima i barem dva medija koja ga otvoreno podržavaju pa i od njih ne treba očekivati puno. Sigurno ima i onih koji ga apriori (bez tumačenja) tumače kao Vučića radikala zbog njegove prošlosti. On sam kaže da se promenio, tako da i od njega samog ne možemo očekivati pouzdanije tumačenje. Ali, i pored svega toga, ima smisla baviti se tumačenjem, jer je tumačenje uvek i istraživanje, posao koji je veoma sličan istraživanju drugih fenomena.

Počećemo od ove izjave:

S tim u vezi je spomenuo kneza Mihaila, ukazujući da je nekima smetalo što je izgradio Narodno pozorište, što je doprineo evropeizaciji Srbije, oslobađao i štitio gradove od Turaka: „Prvo smo ga ubili, a posle smo ga proglasili za ’konja’, pa sam na lecima za nedavni miting video da piše: ’Nalazimo se kod konja u pet’. Da li će Hrvati nekada reći da se nalaze na placu kod konja ili kod bana Jelačića, Albanci na trgu kod konja ili Skenderbega, Rusi na Trgu kod konja ili spomeniku Petru Prvom. Njima Petar Prvi nije konj, samo ga deo nas umesto Mihailo naziva konj”, zaključio je Vučić.

Ovde premijer govori o nekoliko toposa karakterističnih za nacionalističku ideologiju. Najpre je tu negativna generalizacija vlastitog naroda. Predrasuda je da nacionalisti samo uzdižu vlastiti narod iznad drugih. Pošto se i taj vlastiti narod sastoji od pojedinaca u odnosu na koje se treba uzdići, uvek dobro dođe i negativna generalizacija. Vučić kaže “prvo smo ga ubili” – dakle SVI mi bez razlike smo ubice, onda smo ga vredjali, pa smo to vređanje nastavili do dana današnjeg. Međutim, kada je već uspostavljen NIŽI moralni status SVIH, izdvaja se govornik koji kaže da samo DEO NAS ima taj stav, a ne i on, koji izmiče ovom nižem moralnom statusu. Naravno, na nižem moralnom statusu je njegova opozicija, ali i, u principu, svi drugi. Ovu istu razliku imamo u pojmu HEROJA koji je omiljeni deo nacionalističkog mišljenja. HEROJ se razlikuje od većine, po izuzetnoj hrabrosti, sposobnostima i moralu.

Kod nas je herojstva izuzetno malo, ali kod Hrvata, Albanaca i Rusa ga ima mnogo više. Ukazujući na Hrvate i Albance kao na uzor ponašanja, premijer ponavlja topos o većem nacionalizmu Hrvata i Albanaca u toku devedesetih i danas. Ovo divljenje za jasne nacionaliste Hrvate Vučić je u istom obliku ponavljao i dok je bio u radikalima. Njihovi primeri pokazuju kako izgleda ideal nacionalizma, uzdizanje SVOG i govor pun poštovanja o SVOM – uvek “Ban Jelaćić” nikad “konj”. “Hrvati” su ovde samo hrvatski nacionalisti pošto su samo oni vredni pomena.

Ipak, ceo smisao koji premijer prenosi je iskonstruisan. Nigde nema bilo kakve mogućnosti da se proveri da li ljudi koji govore da se nalaze “kod konja” time podrazumevaju nešto negativno, posprdno ili unižavajuće. Ovaj njihov greh u potpunosti je UČITAN, jednako kao što je iz činjenice da se sam premijer distancira od tog jezika UČITANA njegova moralna superiornost u odnosu na njih kojima je UČITANA moralna inferirornost samo zbog upotrebe jezika, bez ikakvih daljih istraživanja i potvrda.

I tu je naša prva poenta: SMISAO govora premijera najčešće nije opis realnosti, već opis jednog izmišljenog sveta, u kome se akteri prvenstveno razlikuju po moralnim bojama. Pozitivnim bojama slika se sam premijer, negativnim njegovi protivnici, a kao razlog se nude pozitivnim bojama obojene NACIONALISTIČKE osobine, dok se negativnim bojama slika njihovo navodno odsustvo.

Vlastita promena o kojoj premijer priča je promena od AKTIVNOG do PASIVNOG nacionaliste. Vučić zna da sada nije vreme, pa čak koketira sa tim i da možda nikad nije dobro AKTIVNO se svetiti susednim nacijama ili se boriti sa njima za granice. Ali, zato možete negovati PASIVNO svu ideologiju koja je ranija pratila nacionalističku aktivnost.

Zbog toga PROMENJENI Vučić uživa podršku pasivnih, ali ipak otvorenih nacionalista. Oni BI, ali znaju da sada nije vreme, da treba sačekati promenu okolnosti, da se treba žrtvovati da nam ne bi bilo još gore, i zato su sada pasivni. Ne-vučićevski nacionalisti bi da se deluje odmah i u sadašnjim uslovima. Najpre, da se zaustavi kretanje ka EU i priključi “geopolitički” Rusiji.

Nema više mogućnosti za vojnu aktivnost, ali im je vojska još uvek draga.

Ono što je nama ovde bitno je da je ono što premijer govori, u stvari, crtanje jednog izmišljenog sveta. Likovi u tom svetu razlikuju se prema proizvoljno pripisanim osobinama.

Ova crta se ponavlja u premijerovim izjavama.

“Veliki gradovi i velike zemlje izgrađeni su na velikim snovima čija je veličina deo ljudi zastrašivala. Zahvaljujući projektu Beograd na vodi uposlićemo desetine hiljada ljudi, obezbediti rast građevine i tercijalnog sektora, ovo će biti najlepši deo grada i Srbije i time ćemo se svi ponositi„, poručio je Vučić u pisanoj izjavi nakon potpisivanja Ugovora za projekat Beograd na vodi.

U ovoj izjavi Vučić na protivnike projekta “Beograda na vodi”, između ostalog i povodom protesta ispred zgrade Geozavoda u danu kada je potpisan ugovor, referira kao na ljude koji su “zastrašeni velikim snovima”. Ova izjava je istovremeno i ocena njihovih motiva i argumenata koja se sastoji u implicitnoj tvrdnji da argumenata PROTIV nema, i da onda ostaju samo IRACIONALNI razlozi kakav je strah. Ovde je opet zanimljivo da se obe strane ovih tvrdnji NEZAVISNO ne proveravaju. Najpre, izjava krivo prikazuje stvarnost jer argumenti protiv Beograda na vodi faktički postoje, tačnije ima ih veoma puno pošto je ovaj projekat POSEBAN skoro u svakom pogledu. Dakle, izjava zavodi da se pomisli da je već nezavisno utvrđeno da argumenata nema, ali pored toga ona govori o strahu od velikiih snova, a da niko nije pitao aktere ili pokušao da nezavisno utvdi da li taj strah postoji. STRAH je ponovo učitan, da bi se napravila fiktivna raspodela kao u prošlim izjavama: premijer koji sanja VELIKE snove, i protivnici ZASTRAŠENI velikiim snovima, faktički KUKAVICE.
Izjava se ponovo kreće u izmišljenom svetu iste strukture.

Slično je i sa sledećim izjavama o zaštitiniku građana Saši Jankoviću.

„On slobodno neka nastavi da radi, kao što mislim da je dobro da imate tu vrstu političkog protivnika kao korektivni faktor kroz te institucije. To je velika vrednost za Srbiju i uveren sam da to razvija naše demokratske kapacitete i to ću punim srcem podržati. Ideje u mojoj stranci da se smeni Janković, što može da se završi za 24 sata, nikada neću da podržim„, poručio je on gostujući na RTS-u.

Vučić verovatno zna da je zaštitniku građana zabranjeno da se politički aktivira i da vodi političku kampanju u svoju ili u korist neke političke partije. Time što ga proglašava za “političkog protivnika” on ga već diskvalifikuje. Međutim, pošto zaštitnik građana treba da kontroliše izvršnu vlast on može izricati ocene i postavljati pitanja ili kritikovati izvršnu vlast a da to ne bude politička kampanja. Kada ga naziva “političkim protivnikom”, Vučić implicira da je rasprava o tome da li zaštitnik građana kritikuje vlast u okviru svojih nadležnosti ili se bavi politikom na neki način vođena i završena, iako to nije slučaj. Na ovaj način premijer se stavlja u poziciju iz koje može da proizvoljno određuje šta je istina šta nije, tako što koristi termine koji impliciraju završetak neke rasprave, a da nigde ne referira na njeno postojanje ili njen tok. Ova mogućnost da se na PRIVATAN način, izvan rasprave, odredi šta je istina i ponovo raspodele moralne uloge tako da su protivnici diskvalifikovani, takođe vodi ka izmišljenom svetu.

Slična po smislu je i druga izjava o Saši Jankoviću, koja odgovara na novinarsko pitanje da li će ga zaštititi:
„Od čega? Ko ga napada? Nemamo problem sa njim. Čovek izlazi sa drugačijim političkim stavovima, mi to poštujemo.”
S tim da svemu dodaje i momenat protivrečnosti: ako bi Janković stvarno izlazio sa političkim stavovima, to je upravo ono što ne bi trebalo poštovati.

Međutim, sa napadima na Jankovića stvar stoji potpuno suprotno, on je napadnut sa nekoliko strana da je ubio svog prijatelja pre 22 godine, odnosno, da je umešan u to ubistvo. U napadima učestvuju tabloidi i televizije, za koje sam premijer kaže da ga podržavaju, ministar policije i sam premijer. Premijer zbog toga što otvoreno izražava rezervu prima ličnosti zaštitinika i pita se šta vlada ima sa “time što je neko nekoga ubio pre 22 godine” iako dobro zna da je, prema važećoj istrazi, reč o samoubistvu.

U ovim izjavama ponavlja se jedna temeljna struktura da se RASPRAVA sa nečijim stavovima počinje sa DISKVALIFIKACIJOM sagovornika. U slučaju zaštitinika građana on je sinhronizovanom kampanjom premijera, policije i tabloida optužen za ubistvo, a da svi akteri optužbe znaju da tu optužbu ne mogu dokazati, niti pokazuju nameru da to učine. SVE o čemu se radi je kampanja diskvalifikacije.

Još zanimljiviji slučaj diskvalifikacije je kada se neko OPTUŽUJE i DISKVALIFIKUJE na osnovu tvrdnje o njegovim UNUTRAŠNJIM stanjima, kakva je tvrdnja o zastrašenosti sa početka teksta. Na tu tvrdnju se jedino može odgovoriti prostom negacijom, ali pošto je tvrdnja NEOPOVRGLJIVA, ništa se dalje ne može. Može se jedino konstatovati da sama tvrdnja nije uvod u raspravu, pošto 1) govori o nečemu što je nedostupno, i 2) govori o nečemu što unapred diskvalifikuje sagovornika. Tvrdnja opet nije o realnom svetu, već isključivo o imaginarnom svetu u kome se raspodeljuju uloge prema nečijoj PRIVATNOJ volji.
Kada premijer govori o “zastrašenosti velikim snovima” ono na šta on referira je u realnom smislu NIŠTA, ono čemu odgovara optužba o ubistvu je NIŠTA, sugerisanje da je neka rasprava završena takođe se odnosi na NIŠTA, maketa “Beograda na vodi” bukvalno ne odgovara NIĆEMU što sada postoji ili što će postojati na tom prostoru.

Da je premijer recimo govorio o patuljcima, jednorozima i trolovima ta priča bi imala JEDNAKU saznajnu vrednost koju imaju gore analizirane izjave. I na priču o trolovima mogu se primeniti rečenice koje smo slušali ovih dana: “Ja ne znam da li trolovi postoje ili ne”, “Zašto bi se neko plašio priče o trolovima”, “Neki ljudi se plaše priča o trolovima” ili “za 30 godina pored nas će biti stecište trolova”. U SAZNAJNOM pogledu dobili bismo jednako vredne informacije.

Pozitivisti bi zaključili da je onda ovaj JEZIK besmislen, međutim, saznajna funkcija nije jedina funkcija jezika. TROLOVI bi nas možda zabavili, a jezik naše politike služi političkoj MANIPULACIJI. On stvara balone smisla u kojima NEMA saznajnog dela, ali dela koji služi diskvalifikaciji i kreiranju izmišljenog sveta u kome postoji poželjna raspoedela DOBROG i LOŠEG itekako ima.

A naše razumevanje jezika je takvo da nam IZMIŠLJENE priče mogu biti jednako zanimljive kao priče o stvarnosti.

Inače, ne bi GAME of THRONES bila toliko popularna serija.