Ministarstvo jače od suda i zakona: porodice žrtava iz Sjeverina i dalje bez zakonskih prava

Povezani članci

• O zmijama i žabama
• Baletski Gala koncert Baleta mladih 27. novembra na Velikoj sceni Doma kulture studentski grad
• U SUSRET TERPSIHORI 2016.
• Igrale se delije…
• UMETNIK KAO PUBLIKA: RAZGOVORI MEĐU PUBLIKOM
• SLUČAJ KUSTURICA: MOZAK NA SLUŽBENOM PUTU

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je, nakon što je dobilo nalog Upravnog suda da iznova odluči po zahtevu Rasima Pecikoze, ponovo odbilo da mu prizna pravo na mesečno novčano primanje kao članu porodice civilne žrtve rata, uz obrazloženje da to pravo ne može biti priznato za žrtve stradale van teritorije Srbije. Fond za humanitarno pravo (FHP), koji zastupa Rasima Pecikozu, smatra da je Ministarstvo postupilo suprotno slovu zakona, kao i suprotno stavovima Upravnog i Ustavnog suda, te time sebe postavilo iznad sudskih institucija i potvrdilo raniju nameru da najvećem broju civilnih žrtava rata u Srbiji uskrati njihova zakonom zajemčena prava. FHP će i u ovom i u sličnim slučajevima u ime podnosilaca ponovo tražiti zaštitu pred Upravnim sudom.

Rasimov sin, Sead Pecikoza, stradao je kao civil nakon što je 22. oktobra 1992. godine, zajedno sa još 15 drugih osoba bošnjačke nacionalnosti, otet iz autobusa u blizini mesta Sjeverin kod Priboja i odveden od strane pripadnika srpske dobrovoljačke jedinice „Osvetnici” u pravcu Višegrada. Kako je utvrđeno u presudi Okružnog suda u Beogradu, brutalno je mučen i potom lišen života, a njegovo telo ni posle 24 godine nije pronađeno.

Postupak za sticanje statusa civilne žrtve

Seadov otac Rasim podneo je u julu 2012. godine zahtev za sticanje statusa člana porodice civilne žrtve rata, na osnovu Zakona o pravima civilnih invalida rata. Ovaj zakon tu mogućnost daje članovima uže porodice (roditeljima, bračnom drugu i deci) osobe koja je kao civil poginula ili umrla kao posledica delovanja neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili od neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija. Zahtev je, međutim, odbila opštinska uprava u Priboju, a zatim i pomenuto Ministarstvo po žalbi, uz obrazloženje da se Zakon ne može primeniti na slučajeve koji su se dogodili van teritorije Srbije – ova dva upravna organa pozvala su se na činjenicu da su meštani Sjeverina i okolnih sela presretnuti i oteti na manjem delu puta između Sjeverina i Priboja koji prelazi preko teritorije Bosne i Hercegovine (BiH).

Nakon što je odbijena i tužba za poništenje ovog upravnog akta, FHP je u ime Rasima Pecikoze podneo ustavnu žalbu. Ustavni sud je u avgustu prošle godine usvojio njegovu ustavnu žalbu i naložio da Upravni sud ponovo odluči po tužbi, što je ovaj i učinio vrativši predmet Ministarstvu na ponovno rešavanje. Ministarstvo je sa svoje strane donelo odluku identičnu prethodnoj i opet odbilo zahtev, sa suštinski istim obrazloženjem.

Promena u tumačenju zakona

U relevantnim odredbama čl. 2 i 3 Zakona o pravima civilnih invalida rata, ni na jednom mestu nije navedeno da se civilnom žrtvom rata može smatrati samo ono lice koje je poginulo na teritoriji Republike Srbije. Da mesto pogibije ne može biti odlučujuća činjenica za odbijanje zahteva bilo je potvrđeno i u sudskoj praksi, na osnovu čega je znatan broj žrtava izbeglih u Srbiju iz Hrvatske i BiH ostvario invalidnine i mesečna primanja po osnovu ranjavanja, odnosno pogibije člana porodice. Međutim, ta su im prava naknadno ukinuta. Do tog ukidanja upravo je i došlo kada je FHP podneo zahteve u ime članova porodica Bošnjaka ubijenih u Sjeverinu. Pošto su oni odbijeni od strane opštinskih organa, FHP je u žalbi ukazao da se u njihovoj situaciji radi o diskriminaciji. Ministarstvo je zatim, sa svoje strane, kako bi „izravnalo” sve podnosioce u pravima, umesto da usvoji zahteve za 15 porodica iz Sjeverina, rešilo da promeni svoje tumačenje Zakona i liši prava sve žrtve i njihove porodice poreklom iz Hrvatske i BiH (radi se mahom o žrtvama srpske nacionalnosti).

Princip „državnog suvereniteta” i „teritorijalnog važenja zakona”

Nažalost, ove poteze Ministarstva su u značajnoj meri sledili i sudovi u svojim odlukama, pozivajući se na „princip državnog suvereniteta” i „teritorijalnog važenja zakona”. Prema prvom, Zakon o pravima civilnih invalida rata se posmatra kao republički zakon Republike Srbije, jer je još u bivšoj Jugoslaviji u oblasti takozvane boračko-invalidske zaštite nadležnost bila podeljena između republika. Takvo razmatranje sa istorijske strane je danas izlišno, budući da su od 2003. godine i nekadašnji savezni propisi postali propisi Republike Srbije, a Zakon o pravima civilnih invalida rata je i od svog donošenja to nesporno bio. Međutim, ta činjenica ne može biti polazna premisa u određivanju dometa teritorijalnog važenja ovog zakona. Naime, zauzet je stav da bi se Zakon mogao primenjivati na slučajeve koji su se dogodili van teritorije Srbije samo ako bi to bilo izričito navedeno odredbom Zakona. Kako takve odredbe nema, nelogično je izvoditi zaključak da ona postoji. Čak i da je namera zakonodavca u SFRJ bila da se republički zakoni primenjuju isključivo na teritorijama tih republika, upravo takva odredba bila bi izričito propisana. Umesto toga, radilo se o propisima iz oblasti socijalne politike, a njihova partikularnost vezana je jedino za mesto prebivališta (i državljanstvo) korisnika prava, a ne i za druge okolnosti, kakva je uostalom i bila ranije utvrđena praksa.

Najzad, Zakon o pravima civilnih invalida rata Srbije donet je 1996. godine, neposredno nakon završetka oružanih sukoba u Hrvatskoj i BiH. Da je namera zakonodavca bila da isključi žrtve iz ovih sukoba koje žive u Srbiji, to bi jednostavno moralo biti izričito postavljeno u Zakonu.

Kršenje Ustavom garantovanih prava

U svakom slučaju, nagli preokret u pomenutoj praksi ne samo da nije bio opravdan, već nema svoje utemeljenje u zakonu i dovodi do povrede prava podnosilaca na pravično suđenje, odnosno razmatranje njihovih zakonskih prava, što je u slučaju Rasima Pecikoze i konstatovao Ustavni sud. Ovde nije reč o pravnoj praznini u zakonskom tekstu, već o kršenju prava velikom broju građana koji su ili imali razumno očekivanje da će im zahtev biti usvojen, ili su već ostvarivali pravo koje im je potom ukinuto. Sâm Ustavni sud je u svojoj praksi objasnio nedopustivost takvog postupanja: Promena pravnog stava suda je u pojedinim slučajevima nužna, ali do toga može doći samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima. Složenost i dinamičnost pravnih odnosa koji se rešavaju kroz upravni spor ima za posledicu češću modifikaciju pravnih stavova u sudskoj praksi, nego što je to slučaj u drugim oblastima prava. Međutim, odlučivanje Vrhovnog suda u konkretnoj pravnoj situaciji nije bilo posledica promene pravnog stava u sudskoj praksi. (odluka Ustavnog suda Už-148/2008) Kada govorimo o zahtevima civilnih žrtava rata, u odsustvu bilo kakve promene zakona ili bilo kojih drugih okolnosti, argumentacija za donošenje odluke suprotne prethodnoj praksi je suštinski izostala, uprkos formalnom pozivanju na principe državnog suvereniteta i teritorijalnosti važenja zakona.

Prema članu 18 Ustava Srbije, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva i saglasno međunarodnim standardima, a prema članu 20 Ustava, dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati. Članom 69 Ustava predviđa se pravo građana na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva. Sa svoje strane, upravni organ mora rešavati po zahtevu građana poštujući načela zakonitosti i zaštite prava građana, propisana u Zakonu o opštem upravnom postupku.

Stoga, stav koji je Ministarstvo zauzelo u slučaju Rasima Pecikoze, ali i u mnogim drugim slučajevima, prema kom prava predviđena Zakonom ne pripadaju porodicama državljana Srbije poginulih u oružanim sukobima na teritoriji drugih republika bivše Jugoslavije, predstavlja kršenje ustavne i zakonske obaveze zakonitosti rada uprave, jer je u prvom redu zasnovan na neispunjenosti uslova koji u Zakonu zapravo ne postoji.

Degradiranje prava žrtava kao politika države

Da u opisanom slučaju nije reč o pukoj grešci u tumačenju zakona, vidi se i u tekstu odredbi Nacrta zakona o pravima, boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, koji treba da zameni postojeći propis i koji je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja stavilo na javnu raspravu u decembru 2014. godine. Po ovom Nacrtu, civilnom žrtvom rata smatraće se lice koje je izgubilo život na teritoriji Republike Srbije (član 19, u vezi sa članom 18 Nacrta). Namera nadležnog Ministarstva je da na ovaj način svoj pokušaj ukidanja i ono malo prava za građane koji su stradali na teritoriji drugih republika bivše države i njihovih porodica privede kraju, unošenjem eksplicitne odredbe koja ide na štetu ove osetljive društvene kategorije. Sličnu nameru u obespravljivanju žrtava pokazali su i najviši sudski organi Srbije u postupcima za naknadu štete koje su žrtve ratnih zločina i teških kršenja ljudskih prava pokretale protiv države Srbije, tumačeći zakonske i procesne norme na štetu žrtava, a u korist države gde god je to bilo moguće. Zbog ove zabrinjavajuće tendencije srpskim vlastima se u septembru prošle godine pismom obratio komesar za ljudska prava Saveta Evrope, a položaj civilnih žrtava u Srbiji biće predmet razmatranja Komiteta UN za ljudska prava u okviru trećeg periodičnog ciklusa izveštavanja o stanju u Srbiji.