Mi, tolerisani

Povezani članci

• Ne učimo
• Brankica Stanković: “Stidećete se jednog dana!”
• Povratna karta za Prokića
• Zoran Pusić: O virusu i cjepivu
• Napadi na Bosnu i Hercegovinu – “Hrvatska i Srbija su prijetnja miru”
• Ištvan Pastor upozorava na pogoršanu bezbednosnu situaciju u Vojvodini

foto: soundset

Po uzoru na učiteljice koje oguglaju na nevaljalu decu, pa im vremenom tolerišu i ono što dobroj deci ni u snu ne bi, tako se i mi, LGBT+ zajednica, nadamo da će buduće tolerantno srpsko društvo, ako nas i ne podrži makar jednom dići ruke od nas.

Piše: Hektor Laj

Uoči poslednje gej parade u Beogradu internetom su kružili kolaži sa likovima poznatih umetnika, naučnika, sportista koji su bili istopolne seksualne orijentacije. Ispod slika je pisalo: “Oni su bili gej. Bez njihovog doprinosa, ovaj svet bi bio siromašniji”. Prijalo mi je da čitam ove poruke, iako se u njima krila zamka. Ako heteroseksualac okači ovakvu sliku time on koji je po definiciji pozvan da nešto odobri ili ospori – daje legitimitet jednom Alenu Tjuringu sa slike: “Da, imaš pravo da izmisliš kompjuter, jer ti ja heteroseksualan (i ispravan) to dozvoljavam”.

Zamišljam Tjuringa kako na svom Fejsbuk profilu kači sliku Stiva Džobsa sa porukom: “Stiv, iako si heteroseksualan, bez tvog dara da pokreneš posao, ovaj kompjuter nikad ne bi zaživeo. Imaš moju podršku”. Ovom ilustracijom zapravo ništa ne karikiram. Njome samo pokušavam da sebe i svoju seksualnost, to jest svoju ljudskost, postavim u istu ravan sa hetereoseksualnima. I ne uspevam. Čim zauzmem tu poziciju izgledam iskarikirano i smešno.

Pomilovanje[1]

Da se razumemo, nisam ja ni lako uvredljiv, niti cepidlaka. Odavno sam se pomirio sa tim da moj život, moje ljubavi, moja karijera i moje pisanje nisu i nikada neće biti ono što bi bili da sam heteroseksualan.

Setimo se protesta Filipa Davida, događaja koji je (narcističnom uvredljivošću našeg establišmenta) prerastao u incident. Ovaj pisac se odvažio da se „ogradi od prisustva“ predsednika Nikolića u Narodnoj biblioteci. Davidu su potom nedeljama upućivani razni prekori i pouke, među kojima i onaj o njegovoj drskosti i o tome kako lako zaboravlja da njegova porodica, iako jevrejska, nije likvidirana tokom Drugog svetskog rata u Srbiji. Ergo, David bi morao i danas, 70 godina kasnije, da se zahvaljuje nama Srbima koji eto nekako odlučismo da ga sakrijemo, našoj kolaboracionističkoj vladi na tome što ga njena ruka nije dokačila.

Urednik Večernjih novosti, Ratko Dmitrović je u listu koji uređuje tada napisao: “Da li su Srbi negde i nekada zaslužili da Filip David ponižava njihovog predsednika? Jesu, za vreme Drugog svetskog rata, kad su od konc-logora sačuvali porodicu David.” Kuća ljudskih prava u Beogradu osudila je ovaj komentar kao antisemitski, a Dmitrivića podsetila na ličnu odgovornost „zbog širenja mržnje i podsticanja na zločine tokom devedesetih godina“.

Kako je i nama naša LGBT+ borba donela priliku da se već danas, kao i David, o nečemu pitamo i nekome kritike upućujemo, podozrevam, hoće li mi se jednom isto tako prebacivati na nezahvalanosti. Jer onda, one “daleke 2016”, kad se po ulicama teoretski smelo paliti i tuđe dete u ime manastirske rakije prebiti i ubiti, “ja sam ti još onda kačio profilne i davao ti za pravo da živiš. Tu odluku sam doneo iz praktičnih razloga, jer bez vašeg doprinosa, ovaj naš svet bi bio siromašniji”. I da se nekim slučajem svi ti istopolni što su doprineli svetu, nisu potrudili da ovaj svet ukrase za dobre heteroseksualce (neko simfonijom, neko mikro-procesorom), u tom slučaju valjalo bi još jednom porazmisliti, da li bi im MI, heteroseksualni, opet dali za pravo da žive i da zadovolje tih par (nesimpatičnih) telesnih nagona od kojih još niko pobegao nije. Pritom ne treba zaboraviti ni to da navedeni “gej” stvaraoci neretko ni u naznakama nisu smeli da nagoveste svoju seksualnost (navedimo ovde ruskog kompozitora Čajkovskog, koji je komponovao pravoslavne liturgije i za koga se spekuliše da je izvršio samoubistvo zbog homoseksualnosti i to prema zapovedi suda časti Škole prava u Petrogradu, na kojoj je i sam studirao). Tek krajem prošlog veka zaživele su škole koje se zalažu za drugačiju (homoerotsku) interpretaciju radova ovih umetnika.

[1]          Moja zamerka (kao i čitava ideja o ravnopravnosti ljudi) počiva na prostoj postavci da su u životu primarni etika i skup njenih načela, a ne promenjivi društveni dogovori o tome šta je dopušteno a šta ne. To jest, da ono suštinsko ne počiva na konsenzusu, na odluci većine, makar ta odluka bila i visoko moralna u svom ishodu.