ENG
Mere za izlazak iz krize
Autor/ica 👤Stefa
Povezani članci
Ovaj spisak mera predstavlja pokušaj da se formulišu alternativne mere za izlazak iz krize. Sastavljen je posle kruga konsultacija.
Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs
1) Svođenje svih visokih plata u javnom sektoru na raspon do 150.000 dinara neto, uključiv i naknade za obavljanje stalnih angažmana – do završetka fiskalne godine u kojoj je deficit manji od 3% ili do isteka 1 godine od početka reformi, ako je javno preduzeće u kome je neko zaposlen tu godinu završilo u plusu.
(visoke plate u državnoj upravi bi se posle tog roka, odnosno, smanjivanja deficita, postepeno povećavale, u skladu sa rastom BDP).
Dakle, niko u javnom sektoru (javna preduzeća, agencije, državna uprava, javno-privatna partnerstva itd), najmanje godinu dana, ne može zarađivati više od 150.000 din. (120.000 neto plate i 30.000 za dodatni stalni angažman, odnosno 150.000 din. za najviše funkcije u državi (vlada,poslanici, predsednik, predsednici sudova, čelnici nezavisnih institucija, itd. kod kojih je dodatni angažman zabranjen).
Ova mera je mera odgovornosti političara za stanje u državi.
2) Uvođenje mogućnosti da zaposleni u javnim preduzećima, posle završetka pozitivne godine, mogu deliti deo njihovog profita. Monopolisti 30% profita, preduzeća koja imaju konkurenciju 50% profita (ostali deo profita uplaćuje se u budžet). Ova sredstva bi dozvoljavala da rukovodioci preduzeća i zaposleni imaju veće plate u dobroj poslovnoj godini. Eventualni gubici povlačili bi suprotan efekat. Sve plate u javnom sektoru su javne.
3) Ukidanje mogućnosti vršenja više javnih funkcija (formula 1+1 jedno stalno zaposlenje plus, eventualno, jedan dodatni stalni angažman).
4) Progresivni porezi na dohodak – na visoke plate (veće od 150.000 din) i prinose od kapitala u državnom i privatnom sektoru.
5) Progresivni porezi na dobit preduzeća.
6) Progresivni porezi na prihode privatnih lica koja vrše javne usluge (notari i privatni izvršitelji).
7) Donošenje preciziranog i sprovodljivog zakona o poreklu imovine, tako da uvećanje imovine mora potpuno odgovarati oporezovanim prihodima.
8) Objavljivanje i ažuriranje preciznog plana otplate državnih dugova.
9) Vraćanje srednjih i nižih plata u javnom sektoru (nižih od 80.000) na nivo pre smanjenja, odnosno, mogući nivo posle fiskalnih intervencija, smanjenja visokih plata, ukidanja neopravdanih subvencija i troškova države (okvirno, prosečna plata nastavnika treba da odgovara prosečnoj plati u republici, sada 50.000).
10) Vraćanje penzija na nivo pre smanjenja od 10%.
11) Racionalizacija javnog sektora (uglavnom, državne uprave i javnih preduzeća) na osnovu analize potreba i kvaliteta radnika.
12) Uvođenje dodatnih stimulacija za plaćanje komunalnih usluga putem trajnih naloga.
13) Uvođenje fiskalnih olakšica za redovno plaćanje poreza.
14) Pretvaranje nenaplativih dugova privatnih preduzeća javnim preduzećima i državi u akcije države i njihova prodaja.
15) Prebijanje dugova preduzeća državi i duga države prema preduzećima.
16) Uvođenje mogućnosti da zaposleni u javnim preduzećima biraju direktora uz pristanak vlade.
17) Uvođenje potpune transparentnosti u rad javnih preduzeća – interna i eksterna javnost svih plaćanja i plata.
18) Ukidanje autorskih ugovora za zaposlene u državnim institucijama, odnosno, izuzetna dozvola koja se prijavljuje Agenciji za borbu protiv korupcije.
19) Uvođenje javnosti primanja državnih funkcionera iz javnih sredstava, odnosno, javnosti podataka koji su u Agenciji za borbu protiv korupcije.
20) Svođenje novca za zakup poslovnih prostorija koje koriste državne institucije na minimum.
21) Ukidanje mogućnosti internih dividendi državnih preduzeća, do izlaska iz krize, odnosno, svođenja deficita na nivo ispod 3% ili do isteka prve godine pozitivnog poslovanja posle početka reformi.
22) Međusobno prebijanje dugova preduzeća.
23) Regulisanje dugova političkih stranaka javnim preduzećima od sredstava koje dobijaju iz budžeta.
24) Prestanak važenja koalicionih sporazuma o raspodeli javnih preduzeća između stranaka (kasnija zabrana takvih sporazuma).
25) Smanjivanje voznog parka državnih organa i javnih preduzeća, svođenje troškova prevoza na minimum.
26) Ojačavanje Državne revizorske institucije.
27) Ojačavanje Uprave za javne nabavke i davanje ovlašćenja da ispituje primerenost troškova javnih institucija.
Ove mere nisu uobičajene “mere štednje”, jer ne uključuju:
1) Privatizaciju strukturnih monopola (putevi, vodovodi) i uspešnih javnih preduzeća (Telekom).
2) Dalje prekomerno zaduživanje za pokrivanje deficita (trenutno zaduživanje je blizu 2 milijarde evra godišnje).
3) Povećanje PDV, akciza i doprinosa.
4) Otpuštanja u javnom sektoru na osnovu argumenta o njegovoj veličini.
5) Outsorsing javnih poslova privatnim firmama.
6) Linearno smanjenje plata i penzija u javnom sektoru.
Pa čak ni
7) štampanje novca u cilju podsticanja privredne aktivnosti,
što se obično uzima kao alternativa “merama štednje”.
Ipak, mere vode smanjenju deficita, i to im je glavni cilj. To postižu na tri načina: 1) smanjivanjem visokih (većih od 150.000) i viših plata (većih od 80.000 din) na rok od 1 godine, dakle, drugačijom raspodelom novca u javnom sektoru, i 2) smanjivanjem troškova države, prvenstveno putem veće transparentnosti i 3) povećanjem odgovornosti u javnom sektoru putem vezivanja plata odgovornih za napredak države. Povećanje plata u javnom sektoru posle 1 godine od početka reformi vezano je za 1) rast BDP, 2) dobitke javnih preduzeća, 3) ograničenje deficita na 3%. Ovim merama vlast se usredsređuje na svoju odgovornost i vezuje vlastiti individualni prosperitet za napredak države.
Mere spadaju u levu politiku jer vode većoj jednakosti raspodele i prava u javnom sektoru, demokratske su jer povećavaju prava građana preko veće transparentnosti sistema, ali su i liberalne, jer se ne mešaju u privredu, već prvenstveno uređuju sam javni sektor.
Mere su dopuna
Političkom programu za poneti i
Programu za javni sektor u 7 tačaka.
Autor/ica 👤Stefa
