Manipulacija podacima o efikasnosti procesuiranja ratnih zločina u Srbiji

Povezani članci

• Aleksandar u zemlji čuda
• Fond za humanitarno pravo obeležiće Dan bijelih traka postavljanjem instalacije „Prijedor ’92“, autorke Anite Zečić
• Hazlit u jednoj lekciji
• VIKTOR IVANČIĆ: PARODIJA UZVRAĆA UDARAC
• Nacrt Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina ne čini izvesnim efikasniji progon počinilaca ratnih zločina u Srbiji
• Partizan manji od puške

Dana 7. i 8. marta 2017. godine delegacija Srbije je pred Komitetom UN za ljudska prava u Ženevi predstavila Treći periodični izveštaj o primeni Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, u okviru kojeg su izneti podaci o procesuiranju ratnih zločina u Srbiji. Tokom diskusije sa ekspertima komiteta, delegacija je informacije o radu državnih organa nadležnih za procesuiranje ratnih zločina tendenciozno predstavila ili je iznosila potpuno netačne podatke, sve sa ciljem stvaranja lažne slike visoke efikasnosti. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da takav postupak delegacije ilustruje odnos Republike Srbije prema njenim međunarodnim obavezama iz oblasti ljudskih prava, uključujući i one iz pristupnih pregovora sa Evropskom unijom – ispunjavaju se samo minimalni formalni zahtevi međunarodnih tela i stvara privid efikasnosti, bez ambicije da se obaveze suštinski ispune.

Delegacija Srbije, koju je predvodila direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović, iznela je niz podataka o radu Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) koji daju iskrivljenu sliku pojedinih segmenata poput dinamike podizanja novih optužnica, ukupnog broja optuženih, ukupnog broja žrtava obuhvaćenih dosadašnjim suđenjima i uspešnom radu na primeni Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina.

Dinamika podizanja optužnica

Odgovarajući na pitanja članova Komiteta UN, predstavnici delegacije Srbije odbacili su sugestiju da je trend podizanja novih optužnica za ratne zločine u padu.

Međutim, ako se posmatra period od poslednjeg izveštaja Komiteta (period nakon 2011. godine), statistika podignutih optužnica je sledeća:

2011: 5 optužnica protiv 9 lica

2012: 5 optužnica protiv 7 lica

2013: 7 optužnica protiv 11 lica

2014: 7 optužnica protiv 9 lica

2015: 2 optužnice protiv 13 lica (jedna od ove dve optužnice ni do danas nije potvrđena)

2016: 7 optužnica protiv 7 lica

Ukupno: 33 optužnice protiv 56 lica

Gledajući samo kvantitativni učinak, rezultati su poražavajući, naročito ako se ima u vidu razdoblje od pre 2011. godine. Tako su, recimo, samo tokom 2010. godine optužene 33 osobe, što je više od pola nego za šest narednih godina.

Slab učinak TRZ-a naročito je uočljiv ukoliko se ima u vidu broj podignutih optužnica u šestogodišnjem periodu za zločine koje je (1) tužilaštvo samostalno istražilo (tj. da nisu ustupljeni od pravosuđa regiona ili MKSJ) i (2) koji predstavljaju nove, odnosno do tada neprocesuirane zločine:

2011: 1 optužnica protiv 3 lica

2012: 1 optužnica protiv 1 lica

2013: 2 optužnice protiv 3 lica

2014: 0 optužnica

2015: 2 optužnice protiv 13 lica (s tim da su one rezultat zajedničke istrage sa BiH)

2016: 0 optužnica

Ukupno: 6 optužnica protiv 20 lica

Kao ilustrativan primer koji prikazuje tendenciju fingiranja efikasnosti TRZ-a može se navesti i podizanje zasebnih optužnica povodom istog događaja u predmetu Ključ – Kamičak 2016. godine. Naime, Tužilaštvo je u jednom danu podiglo dve posebne optužnice protiv Dragana Bajića i Marka Paukovića, iako su u obe označeni kao saizvršioci. Ubrzo nakon potvrđivanja optužnica, TRZ je predložilo sudu da se postupak protiv optuženih spoji i vodi kao jedinstven. Tako je u praksi dobijena jedna optužnica, koja se u izveštaju delegacije Srbije Komitetu UN računa kao dve.

Osim fiktivne kvantitativne, delegacija Srbije prećutkuje i kvalitativnu analizu, pa se tako u njenom izveštaju i obraćanju Komitetu UN ne pominje da su optužnice TRZ-a skoro isključivo usmerene protiv nižerangiranih počinilaca, te da u poslednjih šest godina većina optužnica obuhvata samo jednog optuženog i jednu ili vrlo mali broj žrtava. Posebno zabrinjava činjenica da je u predmetnom periodu više suđenja za ratne zločine rezultiralo oslobađajućim presudama, prevashodno zbog loše vođenih istraga i neutemeljenih optužnica (predmeti Tenja II, Čelebići i Logor Luka, Gradiška), ali i zbog politički motivisanih (i nepotkrepljenih) optužnica (videti predmete Čelebići, Mark Kashnjeti i Tuzlanska kolona).

Broj žrtava

Predstavnici delegacije Srbije preuzeli su podatak TRZ-a po kojem je domaćim suđenjima za ratne zločine do sada obuhvaćeno 5.591 žrtava. Do ove preuveličane brojke nije moguće doći bez uračunavanja predmeta okončanih oslobađajućim presudama, u kojima pravo žrtava na krivičnu pravdu nije zadovoljeno (primer: Tuzlanska kolona, navedeni broj žrtava – 101), te je u najmanju ruku neprimereno takve predmete dodavati u pozitivan bilans.

Osim toga, u statistici TRZ-a žrtve se „multiplikuju“, to jest iste žrtve iz dva ili više predmeta koji se odnose na isti događaj sabiraju se više puta. Tako 51 ubijena osoba iz Suve Reke u računici TRZ-a su predstavljene kao 102 žrtve jer je isti zločin obrađen na dva suđenja, 182 ubijena u Zvorniku u dva predmeta predstavljeni su kao 364 žrtve, dok je broj od 200 žrtava iz tri vukovarska predmeta porastao na 600.

Ukupan broj optuženih lica

TRZ u statistici navodi, a Delegacija u izveštaju prihvata da su u Srbiji za ratne zločine optužene ukupno 184 osobe. I taj statistički podatak krije brojne netačnosti i preuveličavanja. Primera radi, TRZ u optužene (i osuđene) ubraja i osuđena lica u predmetu Jataci, iako se ne radi o krivičnom delu ratnog zločina, već o pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela.

Takođe, u toku rasprave koja se vodila pred Komitetom istaknuto je da je pred domaćim sudom vođeno više postupaka nego pred Haškim tribunalom. Iako se radi o statistički tačnom podatku, cilj ovog poređenja jeste da prikaže navodnu uspešnost domaćeg pravosuđa u procesuiranju ratnih zločina.

Postoji niz razloga zbog kojih je poređenje rada TRZ-a sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u najmanju ruku neumesno. Prvo, pred MKSJ su vođene istrage i podizane optužnice protiv najviših političkih, vojnih i policijskih zvaničnika država i entiteta iz regiona. S druge strane, TRZ Srbije nema nijednu optužnicu protiv visokorangiranih pojedinaca i tek nekoliko protiv srednjerangiranih, a uglavnom je reč o neposrednim počiniocima. Zatim, pojedinačne haške optužnice obuhvatale su neretko zločine sa hiljadama ubijenih i stotinama hiljada proteranih ljudi, dok skoro 20% optužnica TRZ-a obuhvata samo jednu žrtvu, a samo u retkim slučajevima su one obuhvatale zločine sa preko 100 žrtava. Konačno, većina optužnica TRZ-a sa preko 100 žrtava su ili ustupljene od MKSJ (predmeti Zvornik i Ovčara) ili su pripremane u saradnji sa pravosuđem BiH (predmet Srebrenica – Kravica).

Iskrivljavanje i manipulativno predstavljanje podataka nije rezervisano samo za Komitet UN. FHP upozorava da se državni organi na gotovo identičan način odnose i prema svojim obavezama iz pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, pre svega iz Akcionog plana za Poglavlje 23. Ministarstvo pravde kontinuirano izveštava o uspešnoj realizaciji aktivnosti, mada u stvarnosti opada i intenzitet i kvalitet suđenja za ratne zločine. FHP poziva Republiku Srbiju i njene organe da u dobroj veri pristupe ispunjavanju svojih međunarodnih obaveza, koje predstavljaju minimum garancije poštovanja ljudskih prava, ali su to istovremeno i obaveze koje su već predviđene i domaćim zakonima.