Logika Ukrajine

Autor/ica 👤tačno.net 6.9.2014. u 18:30

Povezani članci

Piše: Vladimir Milutinović

U poslednje vreme je očigledno da se logika odnosa u međunarodnoj zajednici menja. EU i Rusija, SAD i Rusija više nisu partneri, oni međusobno uvode sankcije i optužuju se za kršenje međunarodnog prava. Tog optuživanja je bilo i ranije, ali ove nesuglasice nisu dovodile do sankcija na toj relaciji, poređenja Putina sa Hitlerom sa najviših mesta itd. U nedavno objavljenom članku Džozefa Naja daje se perspektiva Zapada u odnosu na ukrajinsku krizu. Putinova politika naziva se “revizionističkom”. Po autorima koji dele ovo stanovište u slučaju Ukrajine Putin je počeo da se ponaša drugačije nego ranije, često se kaže da to ponašanje nije u skladu sa time ko je pobedio u Hladnom ratu. Na šta se tu tačno misli?

Logika ishoda hladnog rata je zapravo ova:

Ako oko nekog političkog pitanja postoji spor, on će biti rešen u skladu sa voljom Zapada. Najbolje za obe strane je da se Rusija ne protivi ovakvom aranžmanu. Takođe, najbolje je da ova logika ne bude javna, nego da se ishod spora predstavi kao dogovor.

Ono što se sada dešava u Ukrajini zaista je revizija ove logike. Posle nasilne promene vlasti u Ukrajini, otvoren je spor oko njene budućnosti. Zapadne zemlje su podrazumevale da je Ukrajina posle ove promene i dalje na putu za EU i NATO. U skladu sa logikom ishoda hladnog rata, Rusija je trebalo da ne preduzima ništa povodom ovoga, što u principu znači da je Ukrajina u celini mogla ući u NATO, otkazati gostoprimstvo ruskoj floti na Crnom moru, osnovati baze NATO na svojoj teritoriji itd. Sve to spada u legitimna prava suverene zemlje.

Međutim, u demokratskim državama i demokratskom svetu “suverena zemlja” znači vlast u nekoj zemlji, koja opet nije suverena u odnosu na svoje građane. Ako grupa građana na nekoj teritoriji ne želi više da bude predstavljena preko određene centralne ili zajedničke vlasti, ne postoji nikakav princip koji bi ih na to mogao naterati. Centralna vlast nema bilo kakvo pravo da ove građane zove “teroristima” i da dovodi u pitanje njihovu volju, nego mora da se posveti traženju kompromisa sa njima, koji u principu uključuje i mogućnost da ova teritorija postane nova suverena država.

I sad se ponovo vraćamo našoj logici ishoda hladnog rata. Od kraja hladnog rata, mnoge grupe građana i teritorije su se na ovaj način osamostalile – sve bivše jugoslovenske republike, sve bivše sovjetske republike, Slovačka i Češka, Kosovo itd. Zapad nije imao bilo kakvih primedbi na ova narušavanja “teritorijalnog integriteta” SSSR, SFRJ, SRJ. Ukoliko je spor oko prava na samoopredeljnje eskalirao u nasilje, Zapad je na različite načine podržavao samostalnost novih teritorija. Ukoliko se neka teriotorija i grupa građana želela osamostaliti na račun zapadnih saveznika (Palestina, Kurdistan), zapadne zemlje su bile protiv, kao što su i sada protiv osamostaljivanja ili većih kolektivnih prava Krima ili Istočne Ukrajine.

U svim ovim slučajevima nikakav zaista univerzalan princip ne postoji, kao što se i može očekivati od politike uopšte, pa je zbog toga u najmanju ruku nekorektno od bilo koga tražiti da se apsolutno svrsta na ovu ili onu stranu. U ovom slučaju neutralnost je dobra, ali to nije neutralnost oblika “Nemamo stav”, “Ne znamo šta bismo”, nego neutralnost koja kaže da ponuđene opcije nisu zaista univerzalne.

Ako neko na ovo doda: “Pa dobro, šta ste vi očekivali od međunarodne politike i političara. Naravno da će oni tražiti ovakve stvari”, onda se na to može odgovoriti samo ovo:

Ako je to normalno očekivati od političara, onda neka političari i odlučuju u ovim okvirima. Od javnosti, od intelektualaca, od običnih ljudi ne može se tražiti ništa što je u tim okvirima.

Imamo pravo da partikularističkoj logici kažemo da je takva i da je ostavimo vama.

Ps. Džozef Naj se toliko uživeo u zaštitu teritorijalnog integriteta da je izrazio žaljenje i zbog raspada Otomanske imperije i Austrougarskog carstva.

dvogled.rs