Levica umesto desnice (+ obrazloženje)

Povezani članci

• Knjiga Bojana Marjanovića: „Politika, Pornografija, Poezija“ Emocija kao posljednje oružje
• Vek rođenja Branka Ćopića: Pisac koji je pokušavao da popravi društvo u kojem je živeo
• Borbe za javna dobra
• Progoni novinara ne zastarijevaju
• Kardelj: Kako smo II zasedanjem AVNOJ-a „zaboli nož u leđa Sovjetskom Savezu”
• Na Zapadnom Balkanu nešto novo

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

1. Javnost umesto tajnosti

Dakle, nova levica morala bi biti za javno vršenje vlasti uopšte, posebno za javnost ugovora koje sklapa vlast i javnost izvršenja budžeta. Danas je na snazi suprotna politika, što se dobro vidi u opštoj netransparentnosti poslova vlasti i iz tajnosti ugovora, recimo ugovora o Železari. Kod nas je, za sad, samo pokret Dosta je bilo jasno opredeljen za transparentnost vlasti. Inače, za transparentnost nije dovoljna samo puka javnost podataka, koji mogu biti preobimni i nečitljivi, nego otvorenost za sva bitna pitanja i javna rasprava o svim bitnim tačkama politike.

2. Štednja umesto presipanja državnih para u privatne ruke

Reč “štednja” je ovde namerno stavljena kao tačka leve politike, baš zato što su “mere štednje” oznaka za neoliberalnu politiku. Neoliberalna politika ne bi bila neoliberalna da ne omogućava netransparentno prelivanje javnih sredstava u ekstra-profite privatnih lica. Tu se nalazi i sfera u kojoj se može štedeti na levi način. Ne na javnim platama i javnim uslugama, nego na prelivanju javnog novca onima koji ga već imaju u dovoljnoj meri. Leva politika nije ni puko novo zaduživanje i intervenisanje u privredi, pod izgovorom da će novi krediti doneti “rast”. Ova dilema “rast” ili “štednja” je dilema u okviru mejnstrima desnih politika.

3. Demokratija umesto autokratije

Nova levica se razlikuje od stare – 20-vekovne – najviše po tome što je apsolutno posvećena demokratskoj vladavini. Demokratija je inače leva ideja – ona u jednak položaj stavlja sve punoletne građane i daje im priliku da odlučuju o što više stvari. Današnja desna neoliberalna politika protiče u znaku deficita demokratije – tajni ugovori poput TTIP, tajna tela poput Evrogrupe, postavljeni premijeri poput nekadašnjih premijera Grčke i Italije, pritisci iz banaka poput pritisaka pred letošnji referendum u Grčkoj, nedostatak alterantive u politici (TINA), eksplicitno anti-demokratske libertarijanske teorije – sve je to znak da će danas za demokratiju biti levica, a ne desnica.

4. Tržište umesto privatnih monopola

„Tržište“ je još jedan termin koji je navodno znak za desne politike. Međutim, to nije opravdano. Nova levica se razlikuje od stare i po tome što je za tržišne odnose tamo gde su oni primereni, što je dosta veliki deo privrede. „Tržište“ je inače levi koncept, jer nema tržišta tamo gde učesnici na tržištu nemaju jednaka prava, a jednakost je uvek znak levog, hijerarhijski odnosi, desnog. Imati monopol na tržištu je znak da nema tržišta. Kod nas, trenutno, nijedna stranka nije protiv privatizacije (polu)monopolskih preduzeća. Opet je Dosta je bilo izuzetak, ali ne sasvim dosledan, pozivanje na infrastrukturu (prirodne monopole) kao primer onoga što ne bi trebalo da bude privatizovano nije dovoljno.

5. Objektivni mediji umesto samovolje privatnih vlasnika

Letimičan pregled programa i prakse današnjih neoliberalnih stranaka pokazuje da oni nemaju rešenja za naraslu samovolju u korišćenju medija. Skoro svi bi se složili sa tvrdnjom „to je privatni medij, pa može da radi šta hoće“, a u svakom slučaju niko ne predlaže bilo koju konkretnu meru koja bi suzbila tablodizaciju i realiti programe na nacionalnim frekvencijama. Uostalom, verujem da svi misle i da su objektivni mediji nemogući. Levica mora insistirati ne konkretnim merama koje će stvoriti jasnu alternativu tabloidnim medijima. To znači: zaštitu javnih srevisa, sprečavanje odlivanja javnog novca ka tabloidima, podršku produkcijama koje poštuju novinarske standarde.

6. Platni razredi i javne plate umesto privilegija

Ovo je sistem u kome je legitimno da ljudi koji rade u javnom sektoru imaju plate koje nisu javne i plate koje daleko prevazilaze mogućnosti države koja se rapidno zadužuje. To ne znači da zaposleni u javnom sektoru ne treba da budu nagrađeni adekvatno odgovornostima i značaju svog posla, ali znači da trenutni nivo te odgovornosti za javne poslove nije ni izdaleka zadovoljavajući. Javne plate i platni razredi bi prvenstveno trebalo da omoguće demokratsku kontrolu javnih rashoda. Ukoliko je država u krizi, a najmanje plate se smanjuju, najviše plate moraju biti limitirane i povezane sa odgovornim obavljanjem javne funkcije, posebno za javne funkcionere.

7. Poštovanje zakona umesto voluntarizma

Trenutni sistem ima kao glavu svoju odliku voluntarizam. Primeri plagijata, falsifikata, tajnosti ugovora, kontole medija, pokazuju da nagrade i kazne direktno zavise od volje, kod nas trenutno, jednog čoveka, koji se i ne libi da svoje presude, nagrade i kazne otvoreno i saopštava pre institucija. Levica bi trebalo da obeća i ostvari društvo u kome ne bi postojala ova zamena institucija ličnom voljom autoriteta. Ovo je bitno posebno u odnosu na autoritarnost 20-vekovne levice. Autoritarnost, samovolja su desne kategorije. Levica treba jasno da bude protiv njih.

8. Saradnja umesto nacionalizma

Osobito na Balkanu, levo i desno su jasno povezani sa anti-nacionalizmom i nacionalizmom. Vreme desnice i nacionalizma donelo je ratove iz devedesetih i njihove posledice. Glavna posledica je da je neka vrsta resantimana i distance preovlađujuće osećanje na Balkanu. Naš nacionalizam se lako prepoznaje u snovima o vojnoj moći Rusije koja će nam kad tad omogućiti ratno vraćanje „naših“ teritorija. Levica bi trebalo da jasno bude protiv nacionalizma i čekanja na ratna rešenja. Nacije i države su sa levog stanovišta sredstva za demokratski i miran život SVIH građana na jednoj teritoriji.

9. Profesionalno umesto partijskog zapošljavanja

Partijsko zapošljavanje protiv koga je navodno svaki neoliberal desničar, samo je ekstenzija voluntarizma privatnika koji prima koga on hoće u svoje privatno preduzeće. Ako se država posmatra kao privatno vlasništvo, kako je većina neoliberala i vidi, onda i tu treba da bude primenjen isti princip da direktor ili predsednik opštine ili neko sličan, u radni odnos prima „svoje“ i one „koje on hoće“. Levica bi trebalo da se zalaže za transparentnost zapošljavanja, kriterijuma za zapošljavanje, odgovornost za učinak zaposlenih. O ispravnosti politike zapošljavanja u javnom sektoru odlučuje se u krajnjoj liniji na izborima.

10. Sloboda mišljenja umesto „demokratskog centralizma“

Ova tačka je nešto što bi zaista levica mogla da premijerno uvede u naš politički sistem, pošto se sve postojeće stranke i pokreti zalažu za slobodu mišljenja „u okviru stranke“, a za zabranu „soliranja“ van nje. Stranke su inače grupe ljudi koji se oko mnogih pitanja slažu i grupe koje imaju definisana pravila odlučivanja i odvojene nadležnosti. Zašto je takvoj grupi potrebno da uskraćuje svojim članovima pravo da iznose vlastita mišljenja bilo gde, to mi zaista nije jasno. Naravno, korektno je da ta mišljenja ne sadrže diskvalifikacije i napade na samu stranku ili njene članove, kao i da sadrže naznaku da li se radi o većinskom stavu u stranci, ali mimo toga postoji širok prostor u kome bi moralo biti jasno da je svako slobodan da razmišlja i iznosi svoja mišljenja u javnost. Ono što se tako dobija, mnogo je više od marketnške štete od eventualno različitih stavova u okviru stranke.

11. Sekularizam umesto verske države

Naša država je trenutno samo nominalno sekularna. U krupnim „nacionalnim“ pitanjima, podrazumeva se da se vlast obraća verskim institucijama za mišljenje i poštuje ga. U sferi kulture podrazumeva se da su verske institucije „čuvari identiteta“, čime se ponovo legitimizuju kao centar kulture. Naravno to je tako samo u desnoj politici. U moderno vreme, postoje mnogi drugi identiteti osim verskog, a zajednice se ne okupljaju oko verkog identiteta, već oko demokratskih identiteta koji uključuje i verski identiet, ali ga nikada ne uzima kao osnovu i obavezu. Moderni život odvija se u okvirima koje mnogo više određuju nauka i demokratska javnost, nego religija. To bi bila leva politika.

12. Dobro upravljanje umesto privatizacije

Ovde možete proveriti da li ste stvarno na levoj strani političkog spektra: da li ste za privatizacije vodovoda, parking servisa, naplate karata u objedinjenom javnom prevozu, Telekoma? Da li ste za stihijsku vaučerizaciju i outsorsovanje zdravstva i školstva, pod devizom da se neefikasni državni sektor zameni navodno efikasnijim privatnim? Ako mislite da je privatizacija jedino rešenje i da su putevi za dobro upravljanje zatvoreni, onda ste sigurno desno. Leva strana politike nema problem sa zajedničkim fondovima (budžetima) i stvarima, jer misli da su oni neophodni za ostvarivanje univerzalnih vrednosti. To ne znači da sve treba da bude državno (ni izdaleka) ali znači da zajedničke stvari imaju u sebi svoj razlog postojanja, pa zato ne mogu biti zamenjene ničim drugim, radi navodne efikasnosti, štednje ili nečeg sličnog.

To je levica. Nova moderna levica. Ona je za razliku od stare jasno demokratska, protržišna i anti-autoritarna. Ali je i dalje levica jer i dalje insistira na jednakosti, umesto starih hijerarhija. U dovoljno levom društvu, ostale bi na snazi neke hijerarhije, na primer hijerarhije nadležnosti u državnoj upravi koje nastaju demokratskim putem, nužne hijerarhije u organizaciji preduzeća ili privatne preferencije (hijerarhije), ali to su jedine hijerarhije koje su legitimne. Stari odnosi između muškaraca i žena, vlasti i građana, sveštenstva i pastve, većinskog naroda i manjiina, rasa, itd više ne bi važili, već bi bili zamenjeni raznim odnosima jednakosti.

Moguće je da je za trenutno optimalno organizovanje društva potrebna još neka od tradicionalnih hijerarhija. Ali, ako levica može to da dopusti i prepusti demokratskom odlučivanju, najmanje što se može očekivati od trenutno dominantne desnice je da dopusti da veća jednakost od trenutne može takođe biti dobra.

Mada, ako se bolje pogleda, istorija radi u korist jednakosti.