Komisija za zaštitu od zakona

Autor/ica 👤tačno.net 6.11.2014. u 11:05

Povezani članci

Predsednik Komisije za hartije od vrednosti Zoran Ćirović dao je intervju dnevniku “Danas” od 31. X, u kojem je bračni par Bojčić prozvao kao “glavne ucenjivače na srpskom tržištu kapitala

Taj intervju, međutim, ima za cilj da sakrije od javnosti činjenicu da je samo nekoliko dana ranije, 20. oktobra, upravo Miroslav Bojčić, u svojstvu zastupnika stranog investitora ZAAB Group Inc,zatražio od osnivača Komisije, Skupštine Srbije, da njen Odbor za finansije i budžet u postupku javnog slušanja razmotri materijalne dokaze o nezakonitom delovanju Komisije i njenog predsednika, kao i svedočenja ključnih funkcionera tog tela za kontrolu berze i tržišta kapitala, pre svega svedočenje bivše glavne inspektorke Ljubinke Vučetić, koja je smenjena zato što je odbila da učestvuje u mahinacijama.

Kao reakcija na taj zahtev, usledila je serija tekstova uključujući i intervju koji je preneo B92 (Plitko tržište meta za prevarante). Umesto, dakle, da položi računa o mahinacijama, Ćirović se pojavljuje u javnosti sa “otkrićem” da je lice koje ga je optužilo zapravo “ucenjivač” (“baš kao i njegova supruga”), a onda tom javnom kampanjom koju je pokrenuo pokušao da učvrsti svoj ugroženi položaj, preporučujući se “većinskim akcionarima” (tajkunima) kao njihov zaštitnik.

“U poslednje vreme sve je češća situacija da se većinski vlasnici žale na pritiske i ucene malih akcionara” – kaže Ćirović u tom intervjuu. On tvrdi da srpskim tržištem kapitala “hara nekoliko grupa” koje “terorišu većinske vlasnike”. Evo kako on opisuje taj “teror”: mali akcionari prvo kupe akcije na berzi, a zatim preduzimaju čitav niz “na zakonu zasnovanih ali nemoralnih koraka”, zahtevajući od većinskog akcionara da poštuje njihova zakonska prava (na uvid u dokumentaciju, na vanrednu reviziju finansijskih izveštaja itd.). Time “iznuruju većinskog vlasnika”, koji onda pristaje da ih isplati “po višoj ceni od tržišne”. Doslovce tako kaže.

Opšte pravilo u svetu je da akcionari (suvlasnici) uživaju prava srazmerno svom udelu u kapitalu. U Srbiji, međutim, pogotovu nakon izmena Zakona o privrednim društvima 1. februara 2012, manjinski akcionari nemaju gotovo nikakva prava: vi možete posedovati i 40% akcija neke kompanije, ali nemate pravo na učešće u upravljanju, nemate nikakvog načina da saznate šta uprava čini s vašim kapitalom, a pošto “nezavisna revizija” praktično ne postoji, nemate načina ni da naterate većinskog akcionara da vam isplati vaš deo profita. Zapravo, manjinskim akcionarima preostalo je jedino pravo da traže da budu isplaćeni po zakonu (tj. da prestanu da budu akcionari), i to u dva slučaja: ako se kompanija prekomerno zaduži (tzv. raspolaganje imovinom velike vrednosti), ili ako neki akcionar, po pravilu većinski, stekne obavezu da oglasi ponudu za preuzimanje svih emitovanih akcija.

Upravo u tim slučajevima zakon propisuje – što Ćirović prećutkuje, tvrdeći da isplaćivanje manjinskih akcionara nije plod zakonske odredbe nego “iznurivanja i ucene” – da mali akcionari mogu svoje akcije da prodaju po realnoj ceni (obično procenjenoj ili knjigovodstvenoj), i to zato što je u uslovima izrazite premoći većinskih akcionara tržište deformisano, pa tržišna cena nije realna, nego je veštački depresirana.

Ćiroviću je, međutim, baš kao i tajkunima kojima namiguje, to previše, on bi – sudeći po njegovim rečima – hteo da manjinskim akcionarima oduzme i to jedino preostalo zakonsko pravo, da po poštenoj ceni (“višoj od tržišne”) izađu iz kompanije. Ukratko, on smatra da im – bez obzira na njihova zakonska prava – treba onemogućiti pravo izlaska, drugim rečima, da im kapital treba zamrznuti (oteti), da ga treba pretvoriti u staru deviznu štednju, kad već neće da ga tajkunima poklone, tj. ga budzašto prodaju. Posebno je opasno to što Ćirović – nominalno glavni zaštitnik zakona na tržištu kapitala – očigledno nastoji da oslobodi većinske akcionare njihovih zakonskih obaveza (!), i to u formi difamatorske kampanje protiv ljudi koji su obavestili nadležna tela o njegovim deliktima.

“Ucenjivači su identifikovani posle šestomesečenog nadzora“, kaže Ćirović, propuštajući da čitaocima objasni da je reč o nadzoru preuzimanja Valjaonice bakra od strane dva investiciona fonda, tj. da su upravo Bojčići incirali taj nadzor – dakle da oni nisu bili objekat, nego inicijator istrage (bar su u to naivno poverovali). Bilo kako bilo, Komisija tvrdi da je obavila istragu, jednu poput mnogih, kao što je prethodno istraživala i slučajeve Luke Beograd, Centroproma, Poštanske štedionice, Agrobanke… U svim tim predmetima, naravno, ništa nije našla ni za jednog tajkuna ili funkcionera, ali je zato dokaze pronašla protiv četvoročlane porodice Bojčić, i zato je upravo protiv nje, Ćirovićevim rečima, “prvi put u svojoj istoriji podnela krivičnu prijavu iz domena klasičnog kriminala”.

B92