Komesar SE za ljudska prava: Vladama prioritet da bude rešavanje sudbine nestalih osoba

Povezani članci

• Jocko Ivković veliki “komičar” iz malog mesta
• Tadić: Nećemo pristati na podjelu Kosova
• Deobe
• Nađen stan u Madridu gde je Kalinić ubio i iskasapio Jurišića
• Ko prezimi, pričaće
• Ne srči, bre!

Komesar Saveta Evrope za ljudska prava objavio je 22. februara 2017. godine izveštaj „Nestale osobe i žrtve prisilnih nestanaka u Evropi”, u kojem sumira svoje nalaze i preporuke za unapređivanje potrage za nestalim osobama i zaštitu prava žrtava prisilnih nestanaka u državama članicama Saveta Evrope (SE). Izveštaj je usledio nakon okruglog stola sa braniteljima ljudskih prava koji je sredinom 2016. godine održan u Strazburu, a na kojem su učestvovali predstavnici SE, Specijalni izvestilac UN o braniteljima ljudskih prava, član Radne grupe UN za prisilne nestanke i branitelji ljudskih prava iz država članica SE, među kojima i Fond za humanitarno pravo. Cilj sastanka bila je razmena informacija o situaciji u državama Evrope koje su pogođene problemom nestalih osoba, zasnovana na nalazima i preporukama Komesara iz marta 2016. godine.

Izveštaj naglašava da su utvrđivanje istine o teškim kršenjima ljudskih prava i prisilnim nestancima, kao i uvažavanje i sećanje na žrtve ovih zločina, ključni za dostizanje trajnog mira i pomirenja. Međutim, praksa je pokazala da tek nekolicina država u Evropi pitanje nestalih dovodi u vezu sa pravom žrtava na istinu, uprkos tome što je ono kao takvo prepoznato u međunarodnom pravu. Na to ukazuje i činjenica da je u Evropi osnovano jako malo komisija za istinu. U tom smislu je posebno važna Inicijativa za osnivanje REKOM-a, koju su pokrenule nevladine organizacije a kojoj je danas neophodna politička podrška.

Nalazi koji se odnose na nacionalni pravni i institucionalni okvir ukazuju da nekoliko država članica SE još uvek nije ratifikovalo Međunarodnu konvenciju o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka. Takođe, uprkos ratifikaciji, pojedine države nisu uskladile svoju legislativu i praksu sa odredbama Konvencije. Kao primer je naveden izostanak pravnih rešenja koja regulišu status nestalih osoba i njihovih porodica, zbog čega su u pojedinim državama porodice primorane da svoje nestale proglase umrlima kako bi ostvarile određena socijalna ili imovinska prava.

Nacionalna tela nadležna za rešavanje pitanja nestalih osoba često se suočavaju sa političkim pritiscima, neadekvatnim kapacitetima i nedovoljnom saradnjom sa civilnim društvom, što sve veoma utiče na njihov rad i efikasnost.

Nalazi u vezi sa potragom za nestalim osobama i ekshumacijama govore o sporom napretku i zavisnosti od političke agende vlade. Izveštaj posebno naglašava da potraga za nestalima, ekshumacije i identifikacije mogu obezbediti dokaze u krivičnim postupcima za prislilne nestanke, ali i da postoje slučajevi u kojima nije bilo niti jednog krivičnog postupka uprkos pronalasku masovne grobnice.

Postupak koji može presudno da utiče na lociranje masovnih grobnica i pronalazak nestalih osoba jeste otvaranje državnih arhiva, ali je ovo pitanje u nekoliko država, uključujući Srbiju, i dalje problematično.

Nalazi koji se odnose na procesuiranje počinilaca govore o nevoljnom procesuiranju onih umešanih osoba koje se još uvek nalaze u institucijama, kao i visokorangiranih zvaničnika. Njihova nekažnjivost, osim što je sama po sebi nepravična, ima i tu posledicu da omogućava njihovo zadržavanje u institucijama, uključujući i bezbednosne. Ovo je delom posledica i nedostatka procesa vetting-a.

Nalazi koji se odnose na reparacije i podršku žrtvama ukazuju na neadekvatnu zaštitu žrtava i svedoka i retke primere pravičnih reparacija žrtvama. U mnogim državama nema adekvatnog zakonskog okvira koji bi žrtvama garantovao reparacije. Kao primer je navedena Srbija, gde Zakon o civilnim invalidima rata ne omogućava reparacije žrtvama koje su stradale od pripadnika srpskih bezbednosnih snaga.

Preporuke Komesara SE za ljudska prava u pogledu rešavanja sudbine nestalih osoba uključuju:

• Rešavanje sudbine nestalih osoba treba da bude prioritet vladama;
• Učešće međunarodnih aktera, uključujući Evropsku uniju i SE, ključno je za napredak tranzicione pravde;
• Međudržavna saradnja mora biti ohrabrena, uz uzajamno deljenje informacija i podršku žrtvama;
• Države treba da podrže uspostavljanje efikasnih i nezavisnih nacionalnih ili regionalnih tela za utvrđivanje istine;
• Države naslednice bivše Jugoslavije treba da preuzmu vlasništvo nad Inicijativom za REKOM;
• Države treba da osiguraju da informacije koje se nalaze u državnim i bezbednosnim arhivama budu dostupne javnosti;
• Sve države članice SE treba da pristupe Konvenciji SE o pristupu zvaničnim dokumentima;
• Najvažniji prioritet su potraga za lokacijama sa telima žrtava i ekshumacije, što zahteva blisku saradnju između različitih aktera, uključujući porodice žrtava i nevladine organizacije;
• Umesto primoravanja da svoje nestale proglase umrlima, porodicama treba davati „uverenje o odsustvu”, čime bi se omogućilo regulisanje pravne situacije u pogledu socijalnih davanja, imovinskih, porodičnih i drugih prava;
• Države treba da urade sve što je u njihovoj moći da rasvetle sudbinu nestalih i suzbiju nekažnjivost procesuiranjem svih odgovornih;
• Treba razmotriti primenu principa univerzalne nadležnosti u slučajevima prisilnih nestanaka, budući da to može da doprinese identifikovanju i kažnjavanju počinilaca;
• Države treba da osiguraju žrtvama i njihovim porodicama neophodnu pravnu, psihološku i socijalnu podršku, kao i blagovremene, pravične i adekvatne reparacije, koje će uključivati kompenzaciju, restituciju, rehabilitaciju, satisfakciju i garancije neponavljanja zločina.