Kome i kako služe izbjeglice

Povezani članci

• Iz Evrope istjeruju mrtve, a iz Bosne žive!
• Posijeci pa reci
• Nemiri u Kijevu ne prestaju iako je predsjednik obećao ustupke
• Snažan zemljotres pogodio Nikaragvu, Honduras, El Salvador i Kostariku
• 50 godina od atentata na Martina Lutera Kinga – gdje je Amerika?
• Ešton sa Tadićem o Kosovu i Dodiku

Već i na samu najavu nekih desničarskih organizacija, Ministarstvo policije izdalo je naredbu kojom se zabranjuje bilo kakvo okupljanje usmjereno protiv izbjeglica.

Piše: Rade Radovanović- Al Jazeera

U  beogradskim parkovima naspram autobuske i železničke stanice poslednjih dana sve je manje izbeglica iz Sirije, Afganistana, Iraka  … No, to uopšte ne znači da je smanjen njihov uobičajeni dnevni priliv od oko četiri hiljade, već da većina tih napaćenih ljudi, čim pređe makedonsko – srpsku granicu i  u prihvatnom centru u Preševu dobije i popuni registracione upitnike, jedva čeka da uđe u autobuse  koji ih direktno, bez zadržavanja u Beogradu, voze do granice sa Hrvatskom.

Tako je evo već mesec dana unazad od kada se Mađarska ne samo ogradila bodljikavom žicom prema Srbiji nego i posebno istakla brutalnim korišćenjem suzavca, vodenih topova i fizičke sile protiv izbeglica koje su htele da nastave svoj put ka cilju.

Ostaće zapamćeno da tom prilikom nasilja nisu bili pošteđeni ni brojni novinari, među kojima i izveštači i snimatelji  RTS – Radio televizije Srbije. Razbešnjeni policajci, u žaru odbrane Evrope od “pobunjenika“,  „ljudi drugačijeg načina života“, kako se izrazio mađarski premijer Viktor Orban, nisu prezali da u progonu i premlaćivanju  golorukih i nemoćnih i bukvalno pređu državnu granicu između dve zemlje, te tako i faktički povrede suverenitet Srbije. Ali, samo su naivni i neobavešteni tim povodom mogli očekivati neku žešću razmenu nota između zvaničnog Beograda i Budimpešte.

Pomoć EU

Ništa od toga!  Nepomućeni bliski i prijateljski odnosi izrazito desničarskih populističkih vlada Aleksandra Vučića i Viktora Orbana, uspešno su nastavljeni.  Izveden je čak i nekakav  farsični program  zajedničkog otvaranja prethodno zatvorenih graničnih prelaza  – a ceh tog i takvog dobrosusedstva platile su izbeglice dodatnim maltretiranjem i, na izvestan način, hrvatska vlada. Naime, od trenutka kada su mađarske vlasti upotrebile nasilje, ispoljivši rasističku rešenost u „odbrani i zaštiti svoje teritorije“,  a odmah potom postigli dogovor sa srpskim kolegama, izbeglice se sa juga Srbije, organizovano i direktno, prevoze do same hrvatske granice.

Bez njihovog zadržavanja od nekoliko dana u Beogradu, što je bila praksa dok su išli preko Mađarske, i inače ne baš spremne hrvatske vlasti, našle su se zatečene svakodnevnim masovnim prilivom izbeglica. Uzmemo li u obzir ni malo bliske, a pogotovo ne prijateljske,  odnose Milanovićeve socijaldemokratske i izrazito nacionalističkih i desničarskih vlada u Beogradu i  Budimpešti, čini se jasnim i koordiniranim izbeglički pritisak iz Srbije na Hrvatsku.

Ostavimo li po strani sve što se potom zbog te situacije izrodilo na relaciji  Zagreb – Beograd, od raspaljivanja nacionalističkih strasti u obe države pa do zatvaranja graničnih prelaza i blokiranja saobraćaja na međunarodnom putu E 70, ostaje činjenica da je Aleksandar Vučić, ne po prvi put, profitirao na izbeglicama i njihovim egzodusom. I to ne samo kod kuće, među svojim vernim pristalicama i članovima stranke, nego, čini se još više, kod važnih mu briselskih i berlinskih ocenjivača njegovih evropskih postignuća.

Generalno gledano, srpski premijer je maksimalno iskoristio dosadašnju izbegličku krizu za sakupljanje političkih poena i brojnih simpatija širom Evrope, pa i sveta. Da apsurd bude potpun, sama EU mu je u tom smislu zdušno pomagala. Dok su se njene članice preganjale oko sprovođenja Dablinskog sporazuma i prihvatanja i neprihvatanja predloženih kvota za izbeglice, Vučić je poručivao da je Srbija spremna da primi i da azil hiljadama izbeglica, nezavisno od toga što nije članica EU. Ili, dok su iz Makedonije, Mađarske, Grčke, pa i Bugarske, u eter išle slike izbegličkog jada i čemera, garnirane policijskim nasiljem i tragičnim pričama, iz Preševa, sa juga Srbije,  svet su obišli i ganuli snimci na kojima Redžep Arifi, srpski policajac, nežno grli i smiruje malog Sirijca.

Gotovo da nije bilo dana tokom leta a da državni RTS , u svojim udarnim emisijama, nije imao vrlo afirmativne priloge o izbeglicama prepune apela da se pomogne ugroženim ljudima. Dakako, ni Vučić, ni njegovi ministri nisu štedeli ni svoje, ni vreme ovdašnjih i stranih televizija, u gotovo svakodnevnim posetama izbeglicama po beogradskim parkovima i centrima u Kanjiži, Adi i Preševu…

Istovremeno, već i na samu najavu nekih desničarskih organizacija, Ministarstvo policije izdalo je naredbu kojom se zabranjuje  bilo kakvo okupljanje usmereno protiv izbeglica…  Naredba je i dalje na snazi, niko je ne dovodi u pitanje, i svima je jasno ko kontroliše desničarske ekstremiste.  Da ne ređamo dalje…

Usred izbegličke krize u Evropi i zastrašujućih izjava i ponašanja pojedinih političara EU – Beograd i Srbija su rajski predah za napaćene prognanike sa Bliskog istoka. Aleksandar Vučić i njegova vlada, opasno ugroženoj EU, drže lekciju u odbrani ljudskih prava i evropskih demokratskih principa. Sve bi to bilo krasno i pohvalno – kada bi bilo i tačno. Ali, izbeglička stvarnost i realnost ni u Srbiji nije onakva kakvom je srpski premijer predstavlja i objašnjava evropskim sagovornicima, a državna televizija i mediji pod njegovom kontrolom prikazuju javnosti.

U suštini, Vučićeva vlast je izbeglicama obezbedila korektan prihvat po ulasku u Srbiju, bezbedan boravak i postavljanje šatora u dva pomenuta parka u Beogradu –  i jedva prihvatljive sanitarne i zdravstvene uslove za život u njima. Par cisterni sa vodom, mobilne WC kabine i poneka dežurna ambulantna kola.

Duplo veće cijene

Za sam prevoz izbeglica kroz Srbiju, jednu od ključnih stavki njihovog egzodusa,  nisu se pobrinule vlasti nego brojni privatni autobuski prevoznici i taksisti, naplaćujući im neretko i duplo veće cene od redovnih na istim relacijama.

U najkraćem, da izbeglicama život izgleda snošljivijim, posle svega što su preživele na putu do Srbije, nisu zaslužne Vučićeve vlasti nego, pre svega, volonteri humanitarnih organizacija i, ništa manje,  mnogi građani Beograda, Preševa, Subotice, Ade, Kanjiže…

Njihovim svakodnevnim i svakovrsnim akcijama pomoći izbeglicama, svojim radom i novčanim prilozima, kao i hranom, odećom, obućom i šatorima… pridružili  su se  i brojni humani ljudi iz Bosne i Hercegovine, te  Hrvatske, iskazujući tako istinsku ljudsku plemenitost i solidarnost sa ljudima u  nevolji. Sveukupni humanistički angažman volontera i građana, nesumnjivo je najsvetlija dimenzija u osnovi teške i tragične izbegličke priče, kojoj se, apsolutno, ne nazire kraj.

Jer, dok  evropski i balkanski lideri i fireri rešavaju izbegličku krizu tako da je ona sve dublja, a ruski avioni svakodnevno bombarduju svoje ciljeve po Siriji, broj izbeglica se neće smanjivati. A tu, sve i da hoće, ne mogu pomoći ni turski, a još manje – srpski premijer!