Kako do demokratskog predsednika?

Povezani članci

• Esad Bajtal: METANARACIJA, POETIZACIJA I PSIHIJATRIZACIJA DAYTONA
• Svetislav Basara: Genius Loci
• Brammertz: Srbija se ozbiljno ne bavi hapšenjem Ratka Mladića
• Protiv nacionalizma
• Otvaranje izložbe „Opkoljeno Sarajevo“ u Beogradu
• Dino Mustafić: GRAĐANSKA EMPATIJA ZA BiH

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.ba

Na žalost, ne može se reći da su opozicione stranke, koje su dobile 23% glasova na prošlim izborima, održale zamajac koji su im omogućili katastrofalno loši potezi vlasti iz poslednjih nedelja. LDP i LSV čekaju način da ne budu deo opozicije, DS pravi koalicije radije sa SRS, nego sa DJB, a takođe je krenula u pozicioniranje pred stranačke izbore, što je poslednja stvar koja interesuje birače opozicije. Čini se da tzv. demokratska opozicija nije shvatila osnovnu poruku prošlih izbora: oni su pojedinačno skoro pa ništa (na ivici cenzusa, gledano pojedinačno i daleko ispod cenzusa), ali zajedno, sa novim idejama, mogu biti neka nada da će neopisivo loša vlast dobiti alternativu.

Dakle, imperativ za opoziciju je da deluje zajedno. A to bi im moglo biti jasno i zbog toga što je praktično krenula kampanja za predsedničke izbore sledeće godine. Javili su se već kandidati vlasti i satelitskih stranaka, jedino još nema kandidata upravo iz naše demokratske opozicije. DS i DJB izjasnili su se za nestranačku ličnost koja bi mogla da objedini ove stranke. Dragoljub Mićunović je odbio mogućnost da opozicija ima zajedničkog kandidata zbog različitih ideologija, verovatno misleći da je nerealno da se oko kandidata i njegovog programa dogovore DS i Dveri, recimo. Ovi predlozi su još uvek nedorečeni, a veoma je potrebno da se o njima govori, pošto su predsednički izbori važni. Oni mogu biti prekretnica u politici Srbije. Kako onda doći do kandidata opozicije koji bi mogao da pobedi na ovim izborima?

Čini mi se da je makar jasno kako ne treba doći do njega.

• Jasno je da stranke opozicije, čak ni u savezima u kojima su izašli na ove izbore, ne bi trebalo da imaju svaka svog kandidata za predsednika u prvom krugu.

To je jasno već iz činjenice, da ukoliko se podrška strankama za godinu dana ne bi znatno promenila, kandidati opozicije ne bi uopšte prošli u drugi krug, pošto trenutno i SPS i SRS imaju više glasova od lista opozicije koje su izašle na ove izbore. To je loše i zbog toga što bi bilo malo verovatno da bi se glasači opozicije, zbog svojih raznorodnih ideologija, mogli mobilizirati da glasaju za kandidata neke od stranaka, sve i da prođe u drugi krug. Puka činjenica da je neki kandidat, recimo iz DS, prošao, ne mora da izvede na birališta glasače Dveri ili DSS, DJB ili SDS.

Dakle, trebalo bi da nekako sve stranke opozicije ili barem većina tih stranaka dovoljna za prolazak u drugi krug, imaju zajedničkog kandidata. Ali, kako do njega doći?

Mislim da je najbliže našim političkim navikama da se oko nekog od kandidata dogovore lideri dovoljnog broja stranaka. Problem sa ovim rešenjem je da će do tog kandidata biti teško doći, jer trenutno skoro niko ne pada na pamet biračima opozicije. Teško će se iz ove nedoumice doći do ubedljivog zajedničkog kandidata. Drugo, ovaj kandidat, sve i da se oko njega složi veći deo opozicije, moraće da se osloni samo na njihov dogovor, teško da će imati izgrađen, prepoznatljiv i dobar program koji bi odgovarao i današnjem trenutku i svim opozicionim glasačima.

Šta je onda rešenje?

Rešenje za ovako nezgodnu situaciju, po meni, mora biti i dovoljno novo i dovoljno zahtevno da predstavlja sasvim novi početak za demokratsku Srbiju. A to su organizovani preliminarni izbori za kandidata opozicije.

Lideri stranaka ne bi trebalo da se dogovore oko kandidata, već oko načina da se do kandidata opozicije dođe i to oko demokratskog načina da se do njega dođe.

Ovo bi mogli biti principi tih preliminarnih izbora.

1. Svako ko misli da može da dobije glasove demokratskih birača, a kasnije i više od polovine svih birača, može da se kandiduje.
2. Stranke neće nikome od kandidata odmagati.
3. Svaki kandidat može da oko sebe okupi grupe za podršku, koje mogu biti i postojeće stranke.
4. Stranke će omogućiti zajedničku platformu za odvojeno finansiranje kampanje svakog kandidata koja bi omogućila podršku individualnih birača.
5. Kandidati se trude da tako formulišu program da bude prihvatljiv svim demokratskim biračima, to je dakle,novi program u odnosu na programe stranaka.
6. Stranke se dogovaraju kako da izmere rejting kandidata pre prvog kruga izbora.
7. Kandidati koji krenu u ovu trku obavezuju se da će podržati kandidata sa najviše glasova već u prvom krugu izbora.

Moram priznati da mi je poslednja tačka 7. ovde najproblematičnija pošto bih rado dozvolio da se svako kandiduje u prvom krugu, ako želi. Međutim, ako je cilj da kandidat opozicije pobedi, onda je nužno da on bude jedan.

Ako vam se ovo čini prezahtevno, razumem. Ali, ovde je, po meni, manji problem dogovoriti se oko procedura. Veći problem je shvatiti da ako želimo da dobijemo ojačanu demokratsku Srbiju posle predsedničkih izbora, moramo da imamo sasvim jasnu ideju kako ta demokratska Srbija treba da izgleda.

Imamo samo godinu dana, a taj zadatak nije lak i nemamo puno iskustva.

Ali, što reče neko poznat,

Who dares, wins.