Jedno predviđanje

Povezani članci

• Milja Marin, životna priča ikone NOB-a: Od Kozare, preko logora u Nemačkoj, do slike koja je obišla svet
• ZAJEČAR: Postavljene prve kućice za napuštene pse i mačke!
• Svjetska obećanja i zaludna nadanja
• Pobjeda Zvezde ,poraz Partizana
• Plesna predstava Laž u svijetu, istina u pokretu
• Punoletstvo jedne propasti i rađanje nove nade

Predviđanje je jednostavno: ministar Radulović i SNS neće ići na izbore u istoj koloni.

Piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

Drugim rečima, ona zagonetna izjava potpredsednika SNS Nebojše Stefanovića da je Radulović glavni kočničar reformi, govori u stvari više od ovih oveštalih optužbi na račun Dačića i Krkobabića, kako su oni glavni kočničari. Sam Radulović izjavu je ironično komentarisao u stilu da je on kočničar vlastitih reformi i da je to primer apsurda s kojim se suočava.

Međutim, ne radi se o apsurdu. On je kočničar Vučićevih reformi. A kakve su to reforme? To trenutno ni Vučić ne zna. Ali zna da to nisu one iste za koje se zalaže Radulović. Zašto onda Vučić naprosto ne otkači Radulovića? Pa zato što je Radulovića mnogo teže otkačiti, a da se ne naruši vlastiti imidž reformatora, nego Dačića za koga ima milion analitičara spremnih da se sete Miše Banane.

Vučićev legitimitet, između ostalog, počiva i na tome da je ubedio javnost da je on i reformator. Otkačiti jednog ministra koji je postao svojevrsan simbol reformi, nije baš lako.

Pa ipak, to će se desiti. Iz prostog razloga što je Nebojša Stefanović nesvesno pogodio suštinu: Radulović zaista jeste najveći kočničar vlastitih reformi. I to zato što su te reforme u sebi protivrečne. Kako je to moguće? Pa moguće je i zbog toga se toliko pažnje obraća na neoliberalizam na ovom sajtu.

A povod za ovaj tekst je zapravo ofanziva na „umove i srca“ najsiromašnijih gubitnika tranzicije koju ovih dana nespretno preduzima ministarstvo privrede. O ovoj akciji nisu obavestili nikoga, što pokazuje da su usamljeni u vladi. Ali, ta kampanja je i polemika sa Vučićevom primedbom da njihove mere „gaze preko ljudi“. Međutim, kontramere – besplatno zdravstveno osiguranje, penzija od 200 evra za sve – očigledno nisu usaglašene.

To znači da u vladi trenutno imamo dve politike u polemičkom odnosu. Nije to neki znak buduće saradnje. A kad smo već kod toga, ako SNS ne može sa Radulovićem, neće moći sutra ni sa LDP, tako da i oni oštre ražanj dok je zec još u šumi i ne zna baš gde će.

To znači da je Dačić Vučićevim reformama manji kočničar nego Radulović. Ali, s druge strane, ima li reformni bez imidža reformi koji Dačić nema?

Zaključak je da je velika muka baviti se politikom kad nemaš politiku, a i ono što se nudi je proizvod slučajnosti sa kojom ne znaš baš šta bi. Vučić ne odugovlači sa odlukom o izborima bezveze: sve opcije su tu problematične, svi putevi sa ogromnim rupama.

Tu političari nisu previše krivi. Paradoksalno, politiku ne stvaraju političari nego društvo.

Naše društvo „gleda svoja posla“.