Informisanje u mariborskoj kasarni ’86

Izdvajamo

• Imamo opoziciju koja kuburi sa programom i identitetom, ali ni njima ne pada na pamet da se založe za bilo koju od ovih stvari. Imamo medije iz kojih se država povukla, ali im takođe ne pada na pamet da se zalažu za ovakve promene. U osamdesetim dakle nije bilo ništa bolje, jedino je tada mogućnost da javni interes ne bude zaštićen bila ograničena činjenicom da nema privatne svojine, pa niko nije mogao da u značajnijoj meri ispumpava javni novac iz preduzeća. Mi smo, zahvaljujući tranziciji, dobili preduzeća u privatnoj svojini, korumpirane politilčare sa privatnim firmama, jedino nam je informisanje ostalo isto kao da smo još u socijalizmu.

Povezani članci

• Religijski nacionalizam
• BALKAN DANCE PROJECT VOL. 3
• Esad Bajtal: CINIZAM POLITIKANTSKOG LICEMJERJA
• Božićna priča: Đoka Pančevac
• Ljiljana Spasić: jedno lice Druge Srbije
• UČENICE BALETSKE ŠKOLE IZ GRAČANICE U TEATRU VUK

Mi smo, zahvaljujući tranziciji, dobili preduzeća u privatnoj svojini, korumpirane političare sa privatnim firmama, jedino nam je informisanje ostalo isto kao da smo još u socijalizmu.

Piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

U nekadašnjoj JNA, setiće se ko je „služio“ osamdesetih, postojalo je informisanje. Mi nismo imali novine u kasarni, već smo informacije o spoljnjem svetu dobijali od poručnika pri nedeljnoj prozivci. On bi za tu priliku izabrao dve-tri vesti koje su bile ovog oblika: „Otvorena nova škola u Požarevcu“ i, eventualno, „GSP kupio deset novih autobusa“. Ništa o partiji, predsednicima, odnosima među republikama. Te godine je bila eksplozija u Černobilu, ali se ni ona – mada smo za nju čuli i bez poručnika – nije našla u nedeljnom informisanju. Poručnik je dosledno izbegavao sve vesti koje bi mogle biti protumačene na neželjen način. Iako verujem da nije dobio bilo kakva uputstva o tome – primenjivao je ono što se danas naziva autocenzura.

Nekoliko decenija kasnije i nekoliko promena sistema iza nas, informisanje se nije puno odmaklo od poručnikove metode. Menjali su se zakoni, medijske strategije, država se dosledno povlačila iz medija, 2 kanala je zamenilo 152 kanala, ali je suština i dalje ostala ista. Nije cilj medija da daju potpunu, blagovremenu i izanaliziranu sliku društva, već da prenesu onoliko informacija koliko će odgovarati vlastima, a ako su vlasti malo nervoznije, što manje bilo kakvih informacija. Dovoljno je preneti šta je rekao ovaj ili onaj političar na vlasti, iskritikovati šta je rekao ili uradio neki opozicioni političar, ali samo ako ga se ne može sasvim ignorisati, što bi bilo najbolje.

Ovih dana je tek počela nova faza udvorištva ovdašnjih medija. Jedna televizija je sa 3-4 godine zakašnjenja obaveštena da možda ima nedozvoljenu koncentraciju vlasništva, što se odmah odrazilo na njen program. Sada nije dovoljno izvestiti da negde nema vode, nego se treba dobro začuditi što vode nema tamo gde su – za vreme prošle vlasti – potrošene pare za novu fabriku vode. Druga novina je kažnjena sa 50.000 evra jer nema dovoljno zaposlenih lica sa invaliditetom, a ostale novine drže se svojih tema – najviše beskonačnog objavljivanja novih i novih privatnih slika iz noćnog provoda osumnjičenih za razna krivična dela. Svega ima, samo informacija koje bi se zaista ticale javnog interesa ne.

Na primer, od 1. septembra u Beogradu će – doduše van špiceva – biti 10% vozila manje u javnom prevozu. Ovo je možda prva najava nemernog smanjenja broja vozila. Naši mediji uredno izveste da je taj i taj funkcioner vladajuće stranke pozvao da se prevoz plaća i obavestio javnost da su subvencije za GSP od 2008. do 2012. godine povećane za 4 milijarde dinara sa 3,5 na 7,5 milijardi. Ni manje ni više od toga novine neće izvestiti. A ima toliko toga što bi moglo da se zna. Mogli bismo od GSP i gradskih vlasti tražiti precizne grafikone koji bi uključivali stepen subvencija iz godine u godinu, broj vozila, broj zaposlenih, strukturu rashoda i prihoda, prosečne zarade zaposlenih i prihode preduzeća. Mogli bismo imati političare koji obavezuju javna preduzeća da stalno objavljuju ove podatke u jasnim i preglednim grafikonima. Mogli bismo imati ekonomiste koji su u toku sa ovim podacima i mogu da sa ekonomske strane komentarišu način na koji se koriste javna sredtsva. Mogli bismo imati Saobraćajne fakultete koji bi se nezavisno bavili sistemom prevoza i uvek imali javne predloge za njegovo unapređenje.

Mogli bismo sve to imati, ali nemamo. Imamo opoziciju koja kuburi sa programom i identitetom, ali ni njima ne pada na pamet da se založe za bilo koju od ovih stvari. Imamo medije iz kojih se država povukla, ali im takođe ne pada na pamet da se zalažu za ovakve promene. U osamdesetim dakle nije bilo ništa bolje, jedino je tada mogućnost da javni interes ne bude zaštićen bila ograničena činjenicom da nema privatne svojine, pa niko nije mogao da u značajnijoj meri ispumpava javni novac iz preduzeća. Mi smo, zahvaljujući tranziciji, dobili preduzeća u privatnoj svojini, korumpirane političare sa privatnim firmama, jedino nam je informisanje ostalo isto kao da smo još u socijalizmu.

Umesto da brine o o tome šta će reći vojnici, major, partija – hoće li biti novog stana i unapređenja ili prekomande u, recimo, Štip ili Delnice, današnji novinar – zamena za poručnika JNA osamdeseth – misli o tome šta će reći urednik, vlasnik i političar koji vlasniku može poslati poresku upravu ili neku Komisiju.

I, kao i poručnik, ne bavi se novinarstvom, samo odrađuje posao od kojeg plaća račune.