I opet će, ako bude sreće

Autor/ica 👤Boris Dežulović 26.8.2018. u 11:34

Povezani članci

U omladinskom vojničkom kampu na Zlatiboru deca su trebala da nauče da rukuju oružjem i eksplozivnim sredstvima, ali i dobiju osnovno moralno-političko vaspitanje, učeći o pravcima razvoja pravoslavnog bratstva srpskog i ruskog naroda. Jer šta? Rat nije zajebancija, nije rat video-igrica

Piše: Boris Dežulović– Novosti

Sramota je da ne zna da rasklopi kalašnjikov!’ govori novinaru Blica jedna vidno očajna majka, dok njezin sin, mamlaz od pune dvadeset četiri godine – dvadeset i četiri njene ljute rane! – postiđeno gleda u vrhove svojih novih vojničkih cokula. Beskorisno gradsko mladunče po cele je Božje dane tokarilo po novom Ajfonu, igralo video-igrice i razmenjivalo snimke ludih Rusa što se golim rukama penju na moskovske solitere, sve dok majci jednog dana nije dozlogrdilo, pa ga odlepila od kauča i za uši dovela na Zlatibor. A i on i majka tamo najstariji: oko njih jednako zabrinute, ali mnogo mlađe majke, a njima uz noge balavci od deset ili četrnaest godina, u dva broja prevelikim maskirnim uniformama sa dvoglavom onom kokoškom na rukavu.

Kad neće, eto, država – kad neće Vojska Srbije – čoveka od mladoga bilmeza napraviće Prvi omladinsko-patriotski kamp Zlatibor 2018. Nakon što je u Srbiji ukinut obavezni vojni rok, pa su zbog patriotske obuke roditelji decu morali da šalju u omladinske vojničke kampove po Rusiji, Savez vojnih veterana Srbije, uz pomoć ruskih veterana iz udruženja E.N.O.T. Korpus, na Zlatiboru je osnovao prvi takav kamp u Srbiji. Jer sramota je da u dvadeset prvom veku dete ne zna da rasklopi i sklopi kalašnjikov.

Tupo tako gradski fićfirići negde u šumama Zlatibora gledaju na drvenom stolu rusku jurišnu pušku rastavljenu u milion komada, i sve po grubo tesanim daskama nemoćno traže kursor i ikonice za asembling i louding. Da je video-igrica, umeli bi oni učas da sastave ne kalašnjikov, nego fotonski dematerijalizator, poubijali bi oni celi ustaški zdrug orkova i gnomova, ali rat nije video-igrica, u ratu nema dugmića za kvit d gejm, niko vas u ratu ne pita ar ju šor ju vont tu kvit, ne izlaze iz rasprslih ljudskih glava oblačići sa bodovima, seme vam jebem balavo, nema u ratu mame da srpskom vojniku, kad ga opkoli deset hiljada balija i Šiptara, kupi novu grafičku karticu, jel tako tako je! – urla onda na prestravljenu decu bezvrati rmpalija goleme izbrijane glave za koju se krajnjim naporom drže vojnička beretka i Polisove naočare za sunce.

U omladinskom vojničkom kampu na Zlatiboru deca su tako, s ponosom su novinarima pričali organizatori, trebala da nauče da rukuju oružjem i eksplozivnim sredstvima, ali i dobiju osnovno moralno-političko vaspitanje, učeći o pravcima razvoja pravoslavnog bratstva srpskog i ruskog naroda. Jer šta? Rat nije zajebancija, nije rat video-igrica: niti u video-igrici postoji opcija ‘zovi braću Ruse u pomoć’, niti te u ratu iko pita ar ju šor ju vont Rašn braders tu help ju. Jel tako? Tako je.

Nije, međutim, obuka prve klase potrajala ni nedelju dana, a već je u zlatiborsku šumu – baš kao u onom vicu o partizanima, Nemcima i šumaru – banula policija, pa razjurila i srpske oficire i ruske veterane i mlade regrute i ceo slavni Prvi omladinsko-patriotski kamp. Moglo je da izgleda kao ozbiljan koncept – deca da na vreme nauče kako svaki srpski rat završava tako da bane policija i razjuri srpsku vojsku – ali, nažalost, nije bio. To je samo država štitila svoj monopol, jednako kako ga štiti u proizvodnji, trgovini i distribuciji nafte, gasa i ostalih vrednih resursa. A rat je oduvek bio najvredniji srpski resurs.

‘Kamp na Zlatiboru više ne postoji’, svečano je sutradan ujutro novinarima objavio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, dodavši da je ‘dao nalog za njegovo raspuštanje zbog moguće zloupotrebe dece i uznemirenja javnosti’. ‘Ono što se zbivalo na Zlatiboru u dečijem vojnom kampu, nama kao zemlji nije potrebno, i država to neće tolerisati’, objasnio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. ‘Ma koliko bilo nepopularno, to nije Srbija budućnosti, nije Srbija kakvom želimo da se ponosimo. To su divna deca, sutra mogu i da budu dobri vojnici, ali zna se kad je vreme za vojsku, kad za učenje i školu!’

A onda, svega tri dana kasnije, Aleksandar Vučić je na aerodromu Batajnica – zvanično zaplakavši od sreće na prijemu u operativnu upotrebu prva dva MIG-a 29 iz ruske donacije – svečano obznanio kako ‘razmatra vraćanje obaveznog vojnog roka za muškarce do 2020. ili 2021. godine, zavisno od finansijskih mogućnosti’. Zna se, razumeli ste, kad je vreme za vojsku, a kad za učenje i školu. Biće vremena za vojsku. Recimo, 2020. ili 2021. godine.

Jer šta? Rat nije zajebancija, rat nije ni video-igrica ni izviđački logor na Zlatiboru, nije rat nedjelja dana zajebavanja u šumi, u kojoj te neko kao napada a ti se kao braniš – dobro, ne računajući onaj Prvi omladinsko-patriotski kamp Slovenija 1991. – nego je rat bre ozbiljna jedna stvar.

A Srbija već evo gotovo punih dvadeset godina nije ratovala. Dve decenije nije država Srbija ispalila jedan jedini bojevi plotun, dvadeset godina bulji Srbija u televizore i gleda Zadruge, Farme, Parove i Zvezde Granda, i da sad ustaše, balije, Šiptari i Amerikanci navale na Beograd, Srbi bi ih izbacivali besomučno kucajući njihove brojeve u svoje mobilne telefone, samo sekund da vidim koji je broj za izbacivanje u Srbiji, da, 3113.

I ako je neko negde ikad i razmišljao da napadne Srbiju – a znamo iz savremene istorije da svako svagde uvek i samo o tome razmišlja – nikad nije bilo bolje vreme za to. A ovakvu otupelu Srbiju bez problema bi u dva dana osvojili i oni baletani iz Tuđmanove počasne garde. Da nije Vučićeva policija upala u omladinsko-patriotski kamp na Zlatiboru, da ih je pustila samo još nedelju dana, i ona bi deca u dekadentni civilni Beograd ušetala kao Rusi u Prag. A onaj razmaženi mamin mamlaz s početka priče bio bi na čelu vojne hunte. Apis, bog te jebo. Dragutin Dimitrijević Applis.

Znaju to, dabome da znaju, i srpski gospodari zločina i kazne, pardon rata i mira, pa polako pripremaju Srbiju za nove ratove. Živite i radite kao da će hiljadu godina sutra biti rat, a budite spremni kao da je bio juče, tako nekako. Dobro, pardon, dve hiljade godina. ‘Ono što se silom uzme, na neki način se i vrati, a to imamo dokaza kod naroda jevrejskog koji je dve hiljade godina čekao da se vrati u Jerusalim’, formulisao je patrijarh srpski Irinej u besedi na Svetoj arhijerejskoj liturgiji u crkvi Preobraženja Gospodnjeg na Vidikovcu, istoga dana kad je predsednik Vučić najavio ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. ‘Mnogo mudrih ljudi govore i misle da se još uvek dešavaju velika previranja u ovome svetu i da kosovsko pitanje ne smemo nikada tako brzo da rešimo, nego da se borimo da ga sačuvamo, pa ako ga, ne daj Bože izgubimo, da se borimo da ga vratimo!’

‘Treba pokušati bez krvi da se sačuva Kosovo, a ako ne može, onda ne treba žaliti ni krv da se prolije za otadžbinu!’ slaže se s patrijarhom i vojvoda Vojislav Šešelj, koji je, veli, i sopstvena četiri sina poslao u privatnu streljanu da nauče da pucaju iz pištolja, ‘kao otac koji želi da mu sin bude muškarac’: ‘Kako može biti muškarac koji ne zna da puca, bar iz pištolja?’

‘Sramota je da ne zna da rasklopi kalašnjikov!’ složi se onda majka mlađanoga pukovnika Apisa.

Srpsku nejač tako ratovanju uče vojvode, popovi, ministri, oficiri, đenerali i veterani iz devedesetih, i kad bi rat zaista bio zajebancija, taj bi istorijski srpski Prvi Sledeći Rat bio najveća od sviju, sa moćnom srpskom vojskom vrhunski utreniranom i obučenom od prekaljenih veterana koji još uvek drže zvanični svetski rekord sa četiri izgubljena rata u osam godina. I koji se, kao da je i to malo, živi se srpski heroji polomiše da im se i Drugi svetski rat upiše u poraze.

Jedina im šansa ostala da – baš poput one devojčice iz Sandbergovepesme – objave rat, a da se niko ne odazove.