Gubljenje nevinosti

Povezani članci

• Skupština slobodne Srbije zahteva da se Aleksandar Vučić momentalno razreši funkcije
• Zakonska zaštita za negiranje genocida u Srebrenici
• Željko Pavićević: U senci demokratije
• PROGRAM ZA DECU I OMLADINU S POSEBNIM POTREBAMA
• ZAŠTO NOVINARIMA IZ JUGOSLAVIJE HAG NIJE SUDIO
• Dok Stepinac srpskog kralja ljubi, Josip Broz ga ruši

Hajde da se osvrnemo na ovu kampanju koja se srećom već nalazi u zamiranju.

Mislim da je Karl Šmit jednom rekao: „izmisli neprijatelja i sve će imati smisla“ i čini mi se da ova rečenica najbolje definiše strategije stranaka u ovoj kampanji, jer izgleda da su baš ovo njihovi stratezi pročitali i primenili. Jer ništa nam sem demonizovanja svojih oponenata nisu pružili u proteklih dva meseca, koliko traje ovo šizofreno predizborno mrcvarenje. U situaciji u kojoj ti akteri grade svoje imidže tako što demonizuju svoje protivnike[1] građani su počeli da se ponašaju poput pavlovljevog psa-balave ili ne u skladu sa nadražajima, to jest glasaće ili ne u skladu sa strahom koji im bude sateran u kosti neposredno pred glasanje (ili bi se moglo reći da reaguju kao pas koji je nebrojeno puta prebijen i koji podvija rep kada nazre prut?). A argument straha se uvukao i u jedino koliko-toliko smiseno pitanje na ovim izborima: ono koje odgovara na dilemu „prežvrljati listić ili glasati za DS“ i nema ni trunke sumnje da je danas zalagati se za poništavanje daleko teže nego pre dve godine upravo zbog toga što su potencijalne posledice ovog puta očigledno opasne pa argument onih koji su se pre dve godina zalagali za poništavanje glasa a koji danas preporučuju glasanje za jedinog protivnika opasnim naprednjacima treba još jednom analizirati. Ukratko, oni preporučuju samoodbrambeno glasanje. Mora se priznatida je ovaj argument dosta jak jer od naprednjačke mesijanske samozaljubljenosti zaista preti velika opasnost.

To bi, međutim, značilo da beli listići na prošlim izborima nisu bili svesni opasnosti koja preti od naprednjaka i da je takvo glasanje bilo, jednostavno rečeno, detinjasti potez previše razmaženih glasača koji je imao neplanirane posledice, te da je to krunski dokaz nezrelosti cele akcije. Bilo bi, međutim, netačno tvrditi da mi koji smo se zalagali za ovu opciju, nismo znali kakva opasnost preti (mada se ne mogu oteti utisku da bi neki od onih koji su prežvrljali svoj listić pre dve godine voleli da je Demokratska stranka i pored toga osvojila izbore, pa da su poništavanjem listića samo oprali ruke od odgovornosti). Naprotiv, oni koji su se za bele listiće zalagali pre dve godine odlično su znali da odbijanje glasanja za manje zlo nosi opasnost od toga da vam se desi veće zlo, što se izgleda i desilo. U tom smislu, beli listići zaista imaju svoj deo odgovornosti za ovakvu strukturu vlasti kakvu imamo. Beli listići, tako, nisu bili pokret političkih čistunaca koji izbegava da prlja ruke politikom, naprotiv, oni jesu pokazali pravu pravcatu građansku odgovornost kada nisu pristali da im politička sfera postane potpuno obesmišljena betoniranjem spin-političke prakse tadašnje DS, makar po cenu većeg zla. U nedelju će znak političkog kukavičluka i političke nezrelosti biti upravo odustajanje od posla koji smo započeli pre dve godine a u pitanju je strateški važno odbijanje učestvovanja u političkoj predstavi koja se svodi na logiku manjeg zla[2] i glasanje izazvano strahom koje smo pominjali na početku.

Previše lako se zaboravlja da je Demokratska stranka pre osuđena na poziciju u kojoj se nalazi nego što se sama odlučila na beskompromisni stav prema ulasku u vladu sa Vučićem. Beli listići imaju svoje nasleđe: katalizovali su početak izlaska Demokratske stranke iz jednodecenijske samodovoljnosti.[3] Jedino što je to, za sada, samo naznaka. Glasati sada za njih bio bi trijumf politike manjeg zla sa zadrškom a sasvim moguće i zaustavljanje tog važnog procesa.

Beli listići nisu poništavali svoj glas jer su želeli da sačuvaju svoju političku nevinost, naprotiv: nju smo izgubili-nema sumnje u to-a tražiti je nazad, povući je u nedelju, mislim da bi bilo komično isto onoliko koliko i cinično. Naprotiv, gubljenje političke nevinosti, pa i preuzimanje rizika, je uslov mogućnosti političkog delovanja. Ponovno glasanje poništenim listićem je rizik, ali politički rizik koji će se (nadam se: zato se i zove rizik) isplatiti, barem onoliko koliko strah prestane da bude korišćen kao prvi i poslednji motivator na nekim sledećim izborima. Ukratko: jedini način na koji se možete straha osloboditi je da se sa njim suočite.

Dvogled, Stefan Aleksić