Dario Hajrić: Liberté, égalité, conformité

Povezani članci

• U Srbiji 28 posto više Hrvata
• Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – Čovek
• Latinka Perović u Zagrebu
• “Alisa u zemlji čuda” u Sarajevu
• Žive lomače uz blagoslov crkve i ministra kulture
• IVAN GORAN KOVAČIĆ: Moj grob

Nema liberala koji će podesničariti čitajući paškvile NSPM-a, niti dverjanina kojem će E-novine promeniti stav o ulozi Srbije u ratovima devedesetih, zato što će oni tim medijima pristupiti sa unapred formiranim negativnim stavom.

Ministar Rasim Ljajić povukao je nedavno potez, reklo bi se ne samo legitiman već i vrlo dostojanstven: ne slažući se sa odlukom da se bez valjanog razloga smeni čovek čijim je radom bio zadovoljan, najpre je na sednici Vlade Srbije pokrenuo dugu i žučnu raspravu suprostavljajući se političkom voluntarizmu svojih kolega, zatim je prkosno jedini glasao protiv te odluke, grmeći protiv nepravde, da bi na kraju besno dograbio svoju aktovku, izmarširao iz sale i demonstrativno zalupio vratima toliko snažno…

… da se probudio. Sednica je još odmicala brzinom glečera, pa se ministar uspravio u svojoj fotelji i nastavio da prilikom glasanja podiže ruku kad i svi ostali. Tačke dnevnog reda nizale su se poput koalicija u kojima je učestvovao, sve dok se nije dosetio da će uskoro naići ona koja ga je u izvesnoj meri žuljala. Ticala se smene Dušana Spasojevića, ambasadora Srbije u Turskoj i Ljajićevog dugogodišnjeg poznanika. Promeškoljivši se od nelagode, ministar se poverljivo nagnuo ka kolegi Mrkiću, šefu diplomatije, i došapnuo mu da ne želi da glasa za smenu ambasadora Spasojevića. Ono što se potom zbilo otkriće nam u intervjuu Danasu sam ministar: „Tu je bilo još nekoliko ministara koji su mi rekli da bi bolje bilo da izađem iz sale nego da glasam protiv ili budem uzdržan, jer smo sve odluke donosili jednoglasno.”

Verovali ili ne, on je zbilja izašao.

Vlada Srbije odluke donosi prostom (natpolovičnom) većinom glasova. Odluka doneta uz, na primer, četrnaest glasova „za” i jedan glas „protiv” punovažna je kao i ona izglasana uz petnaest glasova „za”, a to bi važilo i u omeru osam prema sedam. Mala neposlušnost jednog ministra svakako ne bi bila dovoljan razlog da on ostane bez portfelja niti, daleko bilo, da bude izbačen iz vladajuće koalicije. Zašto su onda drugi ministri smatrali da je bolje da Ljajić prošeta i vidi da li su ispred zgrade nego da naruši idilu jednoglasja i zašto je on taj apsurdni predlog prihvatio? Odgovor na oba pitanja mogli bismo sažeti u jednu reč: konformizam.

Prema udžbeničkoj definiciji, konformizam je tendencija da se sopstveno mišljenje prilagođava kako bi se uskladilo s mišljenjem i normama grupe, bila ta grupa porodica, potkultura ili društvo u celini. Sam pojam u stručnoj literaturi nema vrednosni prizvuk – konformizam može da bude koristan za uspostavljanje i održavanje bazičnog reda u društvu, ali može da bude i sredstvo gušenja slobode govora i mišljenja. Ljudi se dobrovoljno, neretko nesvesno, potčinjavaju pritisku većine zbog ovoga ili onoga, ali dva glavna motiva jesu želja da budu u pravu i da ih okolina prihvati. Konformizam ne izvire iz nekakve fantomske kolektivne (pod)svesti – on se aktivno stvara i podstiče različitim oblicima socijalizacije, a naročito unutar institucija (i pomoću njih).

Bilo da je reč o školi, crkvi, radnom mestu, vojsci, sudu, opštinskom šalteru, bolnici ili birou za nezaposlene – kad god dođemo u kontakt s lavirintima našeg glomaznog birokratskog aparata, mi smo svedoci njegovog kafkijanskog karaktera. Mnogi njegovi delovi vremenom su postali svrha sami sebi i svojom nelogičnošću frustriraju svaku razumnu osobu koja je prinuđena da im se podvrgne. Nastao sedimentacijom bezbroj slojeva administracija različitih država i okoštavanjem praksi formiranih u odsustvu uređenosti, takav sistem nije po meri čoveka-građanina, već ga gura u konformizam time što mu ne ostavlja prostor da na njega utiče.

Stepen hermetičnosti sistema lako se da proveriti: pokušajte da postavite najobičnije pitanje kancelariji predsednika Srbije, nekom ministarstvu ili jednoj od trilion državnih agencija. Ukoliko ne dobijete nikakav odgovor, niste izuzetak: kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja primila je od 2009. godine oko devet hiljada žalbi zbog uskraćivanja podataka koje su institucije po zakonu dužne da pruže. Međutim, taj broj je izvesno mali u odnosu na situacije u kojima građani i ne pokušavaju da dopru do instance koja im je potrebna. Jedno od retkih konkretnih obećanja prošlogodišnje naprednjačke predizborne kampanje bilo je osnivanje kancelarije za brze odgovore, ali ta stavka se još nije našla na dnevnom redu nove vlasti.

Kultura konformizma se uporno neguje – ona uspostavlja pojednostavljeni pogled na svet, u kojem je svaka kritika unapred označena kao pristrasna, isprazna i loša po sebi. Ta kultura se prirodno oslanja na duboko ukorenjeni antiintelektualizam našeg društva. Njegova osnovna premisa jeste navodna suprotstavljenost teorije i prakse, pri čemu se teorija po pravilu prikazuje kao neka vrsta lažnog pogleda na svet, zabluda ljudi koji ne vadeći nos iz memljivih knjižurina ne uspevaju da vide svet onakvim kakav on zaista jeste. Najčešća denuncijacija kritičara formulisana je besmrtnim „Zašto ti ne uradiš bolje kad si tako pametan?“ Preslikan na politiku taj stav znači da ćete, ukoliko primetite nesposobnost ili korumpiranost političkih stranaka, postupiti ispravno jedino ukoliko osnujete sopstvenu partiju, osvojite vlast i počnete svojeručno da menjate sistem.

Dakle: ako vam zubar izvadi pogrešan zub, trebalo bi da diplomirate stomatologiju pa da sami izvadite zub koji vas boli. Ne dopadne li vam se izvedba nekog operskog pevača, podelite s nama svoj veličanstveni tenor. Evo, izvesni Stefan Pavlović, samouki operski pevač, rešio je da učini upravo to nadomestivši nedostatak potrebne diplome srećnom okolnošću da je sin Radoslava Laleta Pavlovića, člana Upravnog odbora Narodnog pozorišta, savetnika Tomislava Nikolića i (takođe samoukog) eksperta za rimsku arhitekturu. Vidite, može se kad se hoće.

Konformizam se jasno uočava u javnom govoru, i to ne samo u izboru tema o kojima se ćuti već i u načinu na koji se govori. Jezik konformizma je jezik floskula i opštih mesta, usiljeno neutralan da bi stvorio privid objektivnosti. Istina je navodno uvek na sredini, jer udaljavanje od te bezbedne pozicije vodi ka mediokritetskom umu neugodnom zauzimanju sopstvenog stava. Taj ekstremizam centra nalaže da se protivteža valja uspostaviti čak i po cenu istinitosti onoga o čemu se govori. Tako se prilikom razmatranja desničarskog ekstremizma u Srbiji obavezno pokušava naći balans pominjanjem njegovog fantomskog levičarskog pandana, pa fašizam i antifašizam postaju jednako nepoželjne krajnosti.

Tu pojavu možemo posmatrati čak i u situacijama kada politike nema na vidiku i tada je njena apsurdnost najupadljivija. Na primer, traženje srednjeg puta pri izveštavanju o ubistvu tako što se razmatra čime je žrtva mogla izazvati ubicu, što postaje manir u lumpen-tabloidima, predstavlja traženje kontrapunkta tamo gde ga nema i gde ga ne bi smelo biti.

Razmatranje teme konformizma nije potpuno ako ne pomenemo i uticaj medija, koji se gotovo rutinski optužuju za nametanje mišljenja svojoj publici. Iako je njihov uticaj nesporan, način na koji se taj uticaj ostvaruje zapravo je bitno drugačiji od starovremske propagande. Stvarni uticaj medija leži, najpre, u izoštravanju postojećih tačaka gledišta za one koji su s njima već načelno saglasni, kao i u mogućnosti da neki događaj istaknu kao značajan ili da puste da ga prekriju ruzmarin, snjegovi i šaš. Kao konzumenti mi medije mahom ne pratimo analitički, pokušavajući da steknemo najširu moguću sliku, već prosto biramo one koji su najsličniji našim pogledima. Nema liberala koji će podesničariti čitajući paškvile NSPM-a, niti dverjanina kojem će E-novine promeniti stav o ulozi Srbije u ratovima devedesetih, zato što će oni tim medijima pristupiti sa unapred formiranim negativnim stavom.

Treba odbaciti ideju da nas mediji teraju da se konformiramo: mi to činimo svojevoljno, ograničavajući se na one izvore koji potvrđuju našu sliku sveta i koji nam govore da smo u pravu. Mi više nismo bespomoćni pasivni primaoci, jer u eri pluralizma i dostupnosti medija postoji prostor u kojem možemo da se protiv toga uspešno borimo.

To, naravno, ne znači da mediji ne pokušavaju da trguju svojim uticajem. Budući da im deo prihoda zavisi od reklama, oni bivaju izloženi uticaju tokova krupnog kapitala, a posledično i pritiscima iz sveta politike, što dovodi do procvata specifičnog vida konformizma: autocenzure. Tako smo sa svakom promenom boje logoa mogli gledati kako B92 razblažuje kritički ton svojih emisija i kako se kvalitet njegovog informativnog programa survava poput Hindenburga.

Takozvanom javnom servisu, kako RTS voli sebe da zamišlja, pacifikacija nije bila ni potrebna. Uprkos tome što mu je uvođenjem televizijske pretplate na raspolaganje stavljen nezavisan izvor finansiranja, RTS je ostao verni batler svake vlasti. Umesto da novac građana iskoristi za to da svoj informativni program pretvori u nedodirljivog čuvara javnog interesa, što je i svrha svakog javnog servisa, njegov direktor se opredelio za to da početak gotovo svakog Dnevnika i dalje služi kao besplatan reklamni spot za nosioce najviših državnih funkcija. Zato sve manje građana dobrovoljno plaća televizijsku stanicu koja se od ostatka konformističke informativne žabokrečine razlikuje samo po usiljenoj dikciji svojih spikera.

Nedostatak kritičkog tona u medijima najbolje se primeti kada se, mimo običaja, novinar odvaži da pripadnicima političke klase postavi neko bezazleno pitanje koje ruši njihovu auru nedodirljivosti. Tako je prilikom obeležavanja godišnjice smrti Slobodana Miloševića ministar Mrkonjić rekao kako veruje da će građani u dogledno vreme odati počast pokojnom autokrati i nazvati neki beogradski bulevar po njemu, a novinar ga je – referirajući na ove godine pusto požarevačko dvorište – elegantno torpedovao pitanjem „Koji građani?“ Bila bi šteta takvu scenu posmatrati samo kao dobar materijal za Jutjub klip. Urušavanje ministrove fantazije traženjem da se ona nečim potkrepi jeste sićušna ali dragocena naprslina u oklopu javnog konformizma, koji nalaže da nosiocima vlasti ne treba postavljati neprijatna pitanja. Trenutak kada će politički Olimp početi da strepi od javnosti još nije na vidiku, što nam potvrđuje svako zamuckivanje pred piramidom prstiju Aleksandra Vučića. Međutim, vreme je da neko makar ukrade vatru.

Peščanik.net