Dama sa psetancetom

Nadomak radnje dolazila nam je u susret žena. Jednom rukom vodila je na povodcu psa. Drugom, na grudima, stiskala je “buket” od dva psića. Bila je to Svjetlana. Pošla je u trgovinu da se snabde pred put, baš kao i mi. Onda je na ulici našla dve kujice. Dve sestre. Crne. Koje su nas, iz njenog naručja, posmatrale svojim radoznalim očima. Ono para namenjenih za more puklo je za pseću hranu.

Muškarci znaju onu vrstu nelagode koju proizvodi susret sa nadmoćnom ženom. Te večeri kad smo sedeli na terasi hotela Bristol ušetala je dama sa psetancetom. Nije bila oniska kao u istoimenoj Čehovljevoj priči, ali sve ostalo je bilo isto. Lepa. Visoka koliko za jednu damu treba. Plavuša. Iza naočara, na njenom licu, sijale su lepe plave oči. A, da. Lepo i obučena.

Društvo je dočekalo sa simpatijama. Bogami i njenog psića. Ljupki mešanac Lilo. Svojim toplim očima pozdravio je sve oko sebe. Vlasnica je sela pored mene. Upoznali smo se. Preda mnom je bila Svjetlana Salahović. Ista ona o kojoj sam čuo da sa pažnjom i ljubavju postupa prema napuštenim četvoronošcima. I Lilo je bio te zlehude sudbine, dok ga nije usvojila. Volim, ponekad, da insistiram na formalnostima pa sam je pitao je da li ima pasoš. To vam je dokument sa generalijama psa. Naravno, imao je. Imao je sve što mu treba. Svjetlaninu ljubav i brigu. Papire. I kulturne manire. Imao je i ono što nedostaje nama dvonožcima. Da odgovorimo na ljubav. Iako nas psi stalno uče toj lekciji, ostajemo loši đaci.