Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – Miško

Povezani članci

• SEKS U VELIKOM BRATU
• Revolucionar apstinent
• CRNI ČEDOMIRE VUCI DUPE NAZAD U SPLIT!
• Slobodan Dukić: Radnici stop, korupcija napred!
• Ocjene o ‘normalizaciji’ animoziteta prema Srbima u Hrvatskoj
• JEDAN OD ONIH ŽIVOTA

Foto: canbum.net

Nova priča iz Dečjeg kutka i pozivamo roditelje, da svojoj djeci, koja još uvijek nisu naučila čitati, pročitaju priče, a ona druga djeca, koja idu u školu i čitaju, da to učine sama.

Pozivamo djecu Bosne i Hercegovine i iz ostalih krajeva bivše Jugoslavije, da nam šalju svoje pismene radove, tekstove ili crteže, ako žele, mogli bi ih objavljivati na portalu Tacno.net. Tekstovi bi bili za djecu, da govore o ljubavi, ljepotama, osjećanjima, suživotu…Radujemo se malim dječjim piscima i tekstovima ili crtežima.

Donosimo novu priču iz knjige za djecu “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”, Čedomira Petrovića u kojoj ima trideset priča Hranislava Dobrića, čuvara zoološkog vrta.

‘On uveče, kad odu svi posetioci, pootvara sve kaveze i pusti sve stanovnike zoo vrta, da izađu, protegnu malo noge, porazgovaraju sa susedima… On im mnogo pomaže u svim njihovim problemima i razgovara s njima, jer je tu mnogo godina i naučio je jezike svih životinja i ptica.’

MIŠKO

Ovde u zoološkom vrtu, pored g-đa Medinice i njenog supruga, sina koga su oni usvojili još pre mnogo, mnogo godina i čiji sam ja bio kum, živi i njena stara majka. Počela je pre izvesnog vremena slabije da čuje. Ne vidi više tako dobro. Gubi polako i njuh.

Prolazim pored nje, jedno veče. Kako ste gospođo? E, gospodine Hranislave. Kako? Starost i bolest pritisli. Neću još dugo. `Ajte molim vas, odlično izgledate! Živećete vi još mnogo godina! Morate i unuka da oženite. Gledamo se…  Znate šta bih najviše volela? Recite. Volela bih da još jedanput, pre nego što odem, vidim svog supruga. Nisam ga videla 30 godina! Od kada sam došla ovamo. On je ostao negde u šumi. Kada bi mogli nekako da ga pronađete i da ga dovedete ovde, bila bih vam večno zahvalna.

Odlazim od nje. Voleo bih nekako da joj pomognem, ali kako?  Gde da tražim njenog supruga? U kojoj od šuma? Razmišljajući tako, pade mi napamet jedna suluda ideja! Uostalom, meni samo takve ideje i dolaze u glavu. Pozovem jednog mog druga, koji radi kao garderober u jednom dečjem pozorištu i pitam ga da nemaju možda jedan kostim medveda? Kaže – Hranislave, imam jedan! Možeš da ga uzmeš. Pozorište je otišlo na turneju i vraća se tek za nekoliko dana. Odem do njega. Probam kostim. Kao saliven. Vraćam za nekoliko dana.  Nema problema, Hranislave.

To veče navučem na sebe kostim medveda i polako uđem kod stare g-đa Medinice. Ona diže glavu i pogleda me. Stajao sam na mesečini. Ona mi priđe polako… Miško! Jesi li to ti? Kažem dubokim glasom – Ja sam, zlato moje! Govorila mi je, da ju je uvek tako zvao. Kako si došao? Pa, ima ovde kod vas jedan čuvar… kako se ono zove? Hranislav! Jeste on! Poslao je golubove iz zoološkog vrta kao glasnike, po okolnim šumama da me traže i eto, nađoše me! Koliko se nismo videli? Trideset godina, kažem. Trideset dugih godina. Mnogo si mi nedostajao. I ti meni. Zagrli me. Zagrlim je. Sednemo. Sećaš se, kako smo kao mladi, jurili po šumi. Trčali po travi. Brao si mi najlepše kruške, i zavlačio ruku u drvo i vadio mi najslađi med. Pa te posle jurile pčele. Nasmešila mi se i tada sam prvi put video koliko lep osmeh ima. Sutra ćeš upoznati i svoju kćerku, koja se rodila ubrzo po mom dolasku ovde. Ima supruga i sina. Pa ti si deda! Dedo jedan, i spusti glavu na moje rame. Babo! Izlete mi gotovo nekontrolisano iz usta. Spavala je cele noći u mom zagrljaju. Ujutru uopšte nisam osećao levu stranu, totalno sam bio utrnuo. Disala je, ali nije mogla da se probudi.

Dođe Marinko, veterinar i prebaci je kolima na Veterinarski fakultet. Zvoni telefon. Marinko. Mislim, javlja mi da je gotovo. Čudo, Hranislave. Pravo čudo! Probudila se. Dobro se oseća i ja je vraćam za dva-tri dana u vrt. Stalno mi govori o njenom Mišku i jedva čeka da se vrati i da ga opet vidi. Smeje se. Moraćeš da se odlučiš ili ćeš biti medved Miško ili čuvar Hranislav? Nije smešno. Uhvati me panika. Stvarno, šta da radim? Vratili je posle tri dana. Moram da odem do nje. U mojoj sobici, jedan pored drugog, kostim medveda i moja uniforma čuvara. Gledam u jedno, u drugo… Odlučim. Obučem svoju uniformu i rešim sve da joj priznam. Znam da će to biti bolno za nju, ali bolje je tako.

I ne znate koliko sam srećan što vam je bolje i što ste opet sa nama. Odmorite se, pa ćemo sutra razgovarati. Krenem polako… Miško! Zove me ona. Stanem kao ukopan. Polako se okrenem. One me gleda i smeši se. Odmah sam znala, one noći, kada ste ušli da ste to vi. Još uvek imam dobar njuh i još uvek pamtim njegov miris. Nisam imala srca da vam pokvarim toliki vaš trud i požrtvovanje. Bili ste divni ono veče i u mnogo čemu ste me podsetili na moga Miška. I on je bio tako osetljiv i nežan i vidite koliko ste mi pomogli, da se sada mnogo bolje osećam, nego pre.

Te noći sam sanjao, posle mnogo godina, svoju prvu ljubav. Ujutru, kada sam se probudio, pomislim –  Hranislave, mnogo si se udaljio od ljudi, a i nisi toliko star da ne bi mogao da nađeš sebi bračnog druga! Braćnog druga!

Kakva suluda ideja!  A, možda i nije… Razmisliću.

Čedomir Petrović: “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA” 

Prva priča: HRANISLAV DOBRIĆ

Druga priča: ČOVEK