Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića

Povezani članci

• Izašla je nova epizoda podkasta Kulture sećanja u dijalogu na engleskom, uz blog na srpskom jeziku
• Pobjeda Zvezde ,poraz Partizana
• Svetlana Lukić i Svetlana Vuković heroine našeg vremena
• Faruk Šehić: SAVRŠENA UVERTIRA ZA NOVI PAKAO:Devedeset i druga vratit će se opet
• Beogradska parada ponosa – Od ljubavi do mržnje
• Evropska izdaja Bosne

Foto: prt.sc.youtube

Najavljujemo početak rada Dečjeg kutka i pozivamo roditelje, da svojoj djeci, koja još uvijek nisu naučila čitati, pročitaju priče, a ona druga djeca, koja idu u školu i čitaju, da to učine sama.

Pozivamo djecu Bosne i Hercegovine i iz ostalih krajeva bivše Jugoslavije, da nam šalju svoje pismene radove, tekstove ili crteže, ako žele, mogli bi ih objavljivati na portalu Tacno.net. Tekstovi bi bili za djecu, da govore o ljubavi, ljepotama, osjećanjima, suživotu…Radujemo se malim dječjim piscima i tekstovima ili crtežima.

Za početak donosimo priču iz knjige za djecu “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”, Čedomira Petrovića u kojoj ima trideset priča Hranislava Dobrića, čuvara zoološkog vrta.

‘On uveče, kad odu svi posetioci, pootvara sve kaveze i pusti sve stanovnike zoo vrta, da izađu, protegnu malo noge, porazgovaraju sa susedima… On im mnogo pomaže u svim njihovim problemima i razgovara s njima, jer je tu mnogo godina i naučio je jezike svih životinja i ptica.’

HRANISLAV DOBRIĆ

Da Vam se predstavim. Ja sam Hranislav Dobrić, čuvar u zoološkom vrtu!  Ovde sam preko 50 godina. Pola veka! U penziju sam otišao pre par godina. Morao sam, po zakonu. Ali sam ostao ovde i dalje po ceo dan i noć. Zamole me ovi mlađi čuvari: Hranislave, molim te zameni me noćas na dežurstvu. A zašto da ih ne zamenim, kada ja ovde i živim. U upravnoj zgradi imam jednu sobicu. A, ovde imam i najviše prijatelja. Svi stanovnici zoološkog vrta su moji najbolji drugovi! Znamo se tolike godine. Šali se moj upravnik sa mnom. Kaže: Hranislave! Ti si najstariji ovde! Jedino je starija od tebe, stara g-đa Kornjača!  I u pravu je. Jer kornjače mogu da žive 100 godina, a neke vrste, čak i do 300!

Ovde me svi vole i poštuju, jer ja znam sve o životinjama i pticama. A, to je zato, što mnogo čitam o njima. Ne postoji knjiga o bilo kojoj životinji, domaćoj ili divljoj, koju ja nisam pročitao. Zovu me kolege: Hranislave, navrati malo do nas. Dođi!  Ja odem, ali jedva čekam da se vratim. Nekako najviše volim da sam ovde. Najbolje se razumem sa životinjama.  Tu sam nekako bezbedan. Zaštićen.

A, kada padne noć, svi odu, i mi ostanemo sami, ja zaključam glavna, ulazna vrata, a pootvaram vrata svih kaveza, i pustim ih. Oni to jedva čekaju. Izlaze iz kaveza. Protežu noge. Šetaju se, obilaze komšije, prijatelje, rođake… Sedimo tako, pričamo. Toliko sam se ja saživeo sa njima, a i naučio sam jezike, svih ovde u vrtu, tako da ja razgovaram sa njima!

Zavoleo sam divlje životinje, i sve ostale, još kada sam bio mladić. Gledao sam sve filmove o Tarzanu. Po nekoliko puta. Znao sam ih napamet. Želeo sam da odem tamo, u Afriku… u džunglu, i da živim sa njima kao što je i Tarzan živeo! One su ga i očuvale, kad je pao avion u kome je on ostao živ kao beba. Nisam imao mogućnosti da odem tamo, mislim u Afriku, zato sam jedne noći, krišom ostao i prespavao na klupi u zoološkom vrtu. Sutradan, kada su me pronašli, nisu znali šta će sa mnom. Ja sam znao! Zaposlio sam se u zoološkom vrtu i ceo svoj život proveo sa životinjama.

U početku, kada sam počeo da radim, bilo mi je teško da gledam sva ta stvorenja, uhvaćena negde daleko i dovedena ovde! Imao sam potajno želju, da ih sve stavim u jedan veliki voz ili avion i da ih vratim natrag u džunglu. Naročito mi je bilo teško da slušam jednog starog lava, koji je noću tako strašno i tužno rikao, kao da je hteo da mu glas, preko dorćolskih krovova, dospe do njegovih… Tamo daleko. Negde u afričku džunglu. A onda mi je moj upravnik rekao: Hranislave! Pa, svuda u svetu postoje zoološki vrtovi, da bi ljudi, a naročito deca, mogla da vide i da se upoznaju sa životinjama. `Ajde neka bude tako.

Ja ih hranim svaki dan. U kavezu su da bi se sačuvali posetioci. A, ponekad dobro dođu te rešetke, da se i životinje sačuvaju od posetilaca. Ima zlih ljudi, koji hoće da ih muče. Šutiraju kavez. Plaše ih. Kao što mi gledamo njih, tako i oni gledaju u nas. Vide nam u očima, da li ih volimo ili ne.

Ja ću vam govoriti o mojim prijateljima, a i o sebi. Upoznaćete i njihovu decu. Videćete da i oni svi uveče idu na spavanje kao i vi. I njih mama i tata ušuškaju, uspavaju, i čuvaju. I oni doručkuju, ručaju i večeraju kao i vi. Idu u školu. Daaa.  Pričaću vam o Lavu Tozi, majmunu Trti, o plašljivom Zeki ¨Pegi¨, o g. Kroki i g-đi Krokinici, o g. Nilskom Konju i njegovoj supruzi. Pričaću vam o staroj g-đa Kornjači, g-đa Medinici i njenom Mišku, o Pevcu Ćiri i Pevcu Spiri, o Belom medvedu, mladom galebu, o vrapcima Kići i Tići, o staroj g-đa Sovi. Ispričaću vam priču o velikom i neustrašivom Orlu, o Tigru Šarenku…

Govoriću vam o mojim jedinim i najboljim prijateljima.