Čedomir Petrović: Samo da ne mrsomudimo…

Povezani članci

• Tomislav Marković: Faruk peva posle rata
• IZA BOŽJIH LEĐA
• Erdogan je Dodiku Vučić
• Igmanska inicijativa: Solidarnost među državama i ljudima uslov da se efikasnije nosimo s pandemijom
• Šta bi bilo da su u Nirnbergu oslobođeni Himler i Gering?
• Došlo neko zadnje vreme  

Pametan čovek je onaj koji priznaje da ima pametnijih.

Pročitao sam pre mnogo godina da organizatori biciklističke trke Tour de France, koja traje tri nedelje i prolazi kroz Francusku i okolne zemlje, već sutradan po završetku trke, bez slobodnog dana, počinju sa organizovanjem sledeće najveće biciklističke trke na svetu koja počinje za godinu dana. Prva pomisao mi je bila, dobro da mi nismo organizatori jednog tako grandioznog sportskog takmičenja.

Posle natčovečanskih napora uspeli smo da dobijemo dozvolu da učestvujemo u trci za ulazak u Evropsku uniju. Organizatori su spremni još odavno i pitaju nas – šta je sa našim pregovaračkim timom? Čekamo. Što pre krene trka pre ćete stići na cilj. Mi smo zapanjeni. Bože, pa mi smo zaboravili da formiramo tim ili postajemo svesni da nemamo ljude za tim. Shvatili smo da ekipe koje čine vlast u ovoj zemlji nemaju eksperte, već samo članove sa partijskim knjižicama čije su noge atrofirale od silnog sedenja. Ne umeju ni da hodaju.  Fotelja, limuzina, vila … vila, limuzina, fotelja … to je život njihov.

Vlast je odjednom progledala i vidi ono što do sada nije videla ili se pravila „ludom“ da ne vidi. Nigde nijednog trkača među njima i oko njih. Možda jedan ili dvoje, a potrebno je nekoliko stotina, a na duži period oko 1500. Trkači moraju biti najbolji na svakom terenu. Na nizbrdici da se ne okliznu. Oni drugi moraju imati kapacitet da izdrže trku do vrha koji se i ne nazire. Udaljen je godinama. Obavijen maglom i da bi se došlo do njega treba proći svu Golgotu koja će biti na tom putu. Eksperti za krivine koje nailaze iznenada ili najavljene. Stručnjaci za izbegavanje rupa na putu … tu možemo biti najjači. Moraju znati jezike da ne bi zalutali. Moramo naći prave trkače, profesionalce. One koji trče po svakom vremenu i svakom terenu. Pojedinačno su jaki, a zajedno čine moćan tim.

Da li moramo da uvezemo trkače? Da, moramo! Imamo naše, mlade, sjajne trkače, najbolje u Evropi i svetu, u svim oblastima, samo mora da se plate. Neće volonterski. Nije država zaslužila jer su zbog nje i pobegli u beli svet i postali cenjeni u njemu. Kod nas od takvih beže ko „đavo od krsta“. Svaka glupost se plaća. Davali ste pare, školovali ih, ulagali u njih i onda kada je trebalo da dođe do zaposlenja, ništa. Brak i porodica da se osnuju, do stana da se dođe lakše, ništa. I sada morate duplo da platite.

Zna da bude sjajan ovaj narod, samo kada je van svoje zemlje.

Postoje i neki čudni ljudi, a žive u Srbiji. Još preostali iz nekih dobrih, davnih dana. Bili nekad veliki stručnjaci. Mnogi su izumrli. Možda ih ima još? Zaboravljeni, negde, čekaju da ih se vlast seti a ona se seti samo kad joj opasno „zagusti“. Pa, ima onih koji nisu članovi ni jedne od partija na vlasti. Oni nisu članovi, oni su stručnjaci svog posla. Šta će vrhunskom stručnjaku partija?

Aleksandar Vučić je nekoliko puta spominjao „prolazna vremena“. Sigurno je da su veoma važna kako bi što pre i što kvalitetnije došli do tako željenog cilja. Zato trkači, po prvi put, moraju biti ono najbolje što imamo. Prepreka ne sme biti u godinama starosti, u partijskoj pripadnosti, u prošlosti, u polu, u veri, rasi, nacionalnosti, nacionalnim manjinama … Mnogi van Srbije izrazili su spremnost da pomognu. Nismo u situaciji da nadoknađujemo ničije vreme. Svako mora svoju deonicu otrčati najbrže i najbolje.

Moramo da uvezemo i strane trkače. Već smo dobili pojačanje od suseda Slovenaca i Hrvatske. Biće ih još. Pametan čovek je onaj koji priznaje da ima pametnijih.

Čuo sam priču, davno. Kod nas bar priča ima puno. Njegoša su sahranili na Lovćenu. Bio je jedan vrh još viši ali je on rekao, neka ga, neka stoji, možda će doći neki Crnogorac još veći od mene?!

Istina ili ne, dobra rečenica za razmišljanje … i sastavljanje tima.

Glavna pažnja biće odmah posvećena ključnim poglavljima, 23 i 24, koja se tiču vladavine prava, nezavisnosti i delotvornosti pravosudja, temeljnih sloboda i prava, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. Gde baš to? Kao da su znali da smo tu „najtanji”. A tolika borba bivše vlasti protiv korupcije i kriminala. Samo kako hapsiti same sebe. Nezgodno bi bilo, a i šta bi svet rekao? Kako naći nekoga u moru, a da nije mokar?

Tomislav Nikolić kaže: „Pred nama je veliki i težak posao. I ne samo to. Predstoje nam i druga iskušenja koja ćemo, siguran sam, prevazići. Rubikon je pred nama. Kad ga pređemo, kad krene na bolje, shvatićemo da nismo uzalud naučili kako da pretvorimo zajedničku patnju u nadu za bolju budućnost .“

Što se zemlja bolje pripremi, dodao je on, to će „seme dati bolji i kvaliteniji rod“.

Rubikon je mala reka u Italiji i daleko od nas, kao i Julije Cezar. Možda bi prikladnije bilo spomenuti reku Drinu? Ona za nas ima neuporedivo veći značaj od Rubikona i kroz istoriju i u budućnosti. Preći Drinu, značilo je uvek rat. Danas je zajednički koristimo sa susedima. A jednom, u budućim vremenima, kada opet svi budemo zajedno u nekoj zemlji koja će se zvati Evropska unija a ne Jugoslavija, Drina koja je često i prečesto bila „krvava”, neće više biti fatalna istorijska granica.

Zemlja, ako se mnogo priprema, može da joj prođe vreme setve i žetve i opet ćemo ostati gladni.

U pregovorima se spominju i finansije nemačke vlade, odnosno Agencije za međunarodnu saradnju (GIZ) i Evropska komisija putem IPA sredstava.

Preporućljivo je da u ovome ne učestvuju naši ljudi ili ako mora, neka to bude najmanji mogući broj, jer ako se naši dokopaju tih sredstava i pokradu, što je veoma verovatno, ostaćemo samo jedno malo pleme na Balkanu koje će turisti obilaziti u džipovima kao kada idu na safari.

Ko će biti vođa tima? Kod nas Srba najvažnija je vlast. Počinje licitiranje. Predlažu se raznorazni i raznorazne. Počinje muvanje i kuvanje. I sad smo došli do „promene svesti“. Ako nastavimo po starom, ništa neće biti od nas. Ali ako kažemo – mislim da bi vi ovaj posao mnogo bolje radili od mene … ima nade.

Razgovaraće se, pregovarati i usklađivati o životnim pitanjima ali i o sitnicama koji taj isti život znače. Mnoge zemlje pre nas su sve ovo prošle i ostale manje-više normalne. Naš tim mora da ima na umu od početka do kraja pregovora da što manje zanoveta, cepidlači, postavlja neumesna pitanja i zateže. Političara što manje u timu. Možda jedan, kao dežurni. Sve ostalo moraju biti prvi ljudi svojih profesija. Pametni, koji će shvatiti da nema iznošenja stavova i neslaganja po pojedinim pitanjima. Da su to davno prošla vremena. Da što pre prihvate gotovo sve, jer će ionako na kraju biti onako kako Evropska unija to želi. Bilo bi lepo da ga ne mrsomudimo, po čemu smo poznati u svetu, da bi bar ovi koji su danas deca doživeli ulazak u Evropsku uniju, pre odlaska u penziju, ukoliko do tada ne bude bila ukinuta?!

„Kocka je bačena“ … samo je pitanje na koji će broj pasti?

Dvogled.rs