Biljana Srbljanović: Žena je kriva za sve

Povezani članci

• Filozofija stranog
• Bajtal i Janić o presudi Jurišiću: Srbija sudi žrtvama vlastitih zločina
• Skupština slobodne Srbije: Odmah prestati sa omalovažavanjem sudija i sudstva!
• Čekajući Godoa
• Iz šešira sećanja Ešrefa Zaimbegovića
• O akademskoj orkastraciji

Zapaljiva retorika koja normalizuje nasilje, posebno prema ženama, odgaja nove generacije na odbranu spremnih, sa kojima će ovo društvo tek morati da se suoči.

Samo nekoliko sati nakon masakra u Velikoj Ivanči, ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović nepokolebljivo je utvrdila da post-traumatski ratni sindrom nikako ne može biti uzrok zločina. Đukić Dejanović je, podsetiću, lekar, specijalista psihijatrije, doktor medicinskih nauka i redovni profesor Univerziteta. Sa te odgovorne pozicije, a da nije imala nikakav uvid u anamnezu očevidno bolesnog čoveka, koji je za manje od pola sata ubio 13 ljudi, nepobitno je odbacila moguću dijagnozu, što je neobičan postupak sa plana lekarske etike i stručnosti, ali nije sa političke pozicije ministarke zdravstva.

Dr Đukić Dejanović, umesto da pozove na odgovorno ponašanje i poštovanje dostojanstva ljudskog života, pa i ubice, smatrala je dozvoljenim da se uključi u medijske spekulacije, preskačući korak utvrđivanja porodične anamneze Bodanovića, i to u trenutku kada su ti isti mediji već objavili da su ubičini krvni srodnici registrovani duševni bolesnici i samoubice – te da presudi šta nikako nije mogao biti motiv zločina.

Ljubiša Bogdanović je pištolj, kojim je dvadeset godina nakon svog ratovanja izvršio masovni zločin, posedovao legalno. Pribavio ga je na samom početku osamdesetih, u doba kada lično naoružavanje nikako nije bilo opšte rasprostranjen običaj. Čemu mu je pištolj služio i zašto ga je pribavio u epohi zanemarljive delikvencije i gotovo nepostojećeg teškog kriminala, važan je element u sklapanju ovog mozaika, posebno uzimajući u obzir da ljudi koji poseduju lično naoružanje smatraju da im je ono neophodno za zaštitu porodice.

Od čega je to Bogdanović 1981. živeći na kraju sela Velika Ivanča imao potrebu da se štiti? Pre je ta zaštita i to od njega samog bila potrebna članovima njegove porodice, jer, kako svedočenja rođaka potvrđuju, Bogdanović je od rane mladosti bio nasilnik koji se sadistički obračunavao sa svojom nezaštićenom ženom – tukao je mokrim konopcem, što implicira promišljenu nameru da nanese što veću povredu, te “lancem za pse”. Sama činjenica da osoba lancem vezuje životinje ne govori u prilog prvobitnom portetu ubice kao dobroćudnog komšije, ali pristajem da prihvatim da moja savremena shvatanja o etičkom tretmanu životinja ne samo da nisu dobacila do Velike Ivanče, već ne vladaju ni na primer Vračarem, gde su slučajevi teškog mučenja životinja sve brojniji i češći. Ipak, i još samo trenutak da se zadržim na torturi nad životinjama, žive odrane mačke, psi sa odsečenim šapama i uronjeni u sonu kiselinu, u Srbiji su gotovo sistematski delo mlađih tinejdžera svih socijalnih statusa, uglavnom iz većih gradskih sredina. Biće da ideologija nasilja sa kojom se dnevno susreću u udžbenicima istorije, vesti o neuhvatljivom Urošu Mišiću, državna propaganda o borbi protiv otimanja Kosova, u kojoj se poziva i na epsko nasilničko ponašanje, ipak ostavlja neke posledice na sve.

Drugim rečima, ako jedva punoletna tviterašica smatra potpuno normalnim da javno poziva da se sjuri metak u čelo osobi koja nešto drugačije misli, čemu toliko zapanjenje kada “monstrum iz Ivanče” tako nešto zaista i napravi? Zapanjeni policajci anonimno svedoče da je Bogdanović pucao “čak i dvogodišnjem detetu” iz velike blizine i pravo u glavu, onim metkom u čelo na koji se anonimni omladinci na internetu toliko lako pozivaju.

Nasilje rađa nasilje i to je jedino što je jasno. Koji god od motiva da mediji i stručnjaci na radu u vlasti traže, ovu pistu za sada ne istražuju. Naprotiv, nude nam sve druge hipoteze: opskurnu motivaciju u porodičnom prokletstvu, narativ koji proširuje čak i seoski sveštenik, te najrasprostranjenije i čini se najprihvaćenije verovanje da je za masakr – ipak kriva žena.

U ova tri dana, koliko se mediji utrkuju da iscede i poslednju kap iz krvave tragedije, jedan motiv se polako uobličuje. Bogdanovićev sin, koji je pao kao prva žrtva očevog ubilačkog pohoda, imao je ljubavnu vezu sa “sumnjivom devojkom” iz susednog sela. Otac se protivio ovom odnosu govoreći da ga ova “moralno posrnula” devojka “iskorištava”, da je sa njim zbog novca, a seljani su smatrali da je prostitutka. Devojci su u novinama naveli ime i inicijal, mesto stanovanja, razgovarali sa njenim ocem zadovoljno objavljujući da ona ne sme napolje iz kuće. Jer ona ne samo da negira vezu sa Bogdanovićevim sinom, nego svakako negira i svoje “moralno posrnuće”, beleg kurve kojom je najozloglašeniji (a ujedno i najčitaniji) mediji otvoreno nazivaju, a koji je ova mlada žena prisiljena da nosi kako sama zna i ume. Sasvim sličnu neetičku logiku, koja iza zločina traži odgovornost neverne žene, viđamo već mesecima, u najmanje tri poslednja brutalna ubistva prebijene manekenke, udavljene doktorke i spaljene studentkinje.

Bogdanović dakle nije monstruozno ubio 13 ljudi jer je psihopata koji 30 godina nosi oružje, sadista koji porodičnom nasilju daje impresivnu dimenziju, ludak na ratištu i povratnik sa istog, patrijarhalni “otac porodice” koji smatra da ima pravo da odlučuje o ličnom životu svog četrdesetogodišnjeg sina, ne, sve to nisu mogući razlozi, već je razlog posrnula žena, kurva, ona što je svojom gramzivošću i nemoralnim ponašanjem narušila porodični mir i, logično, Bogdanovića navela da mu “kvrcne u glavi”, pa da puca u čelo usnulim seljanima uključujući i nečije dvogodišnje dete.

Šta se zaista dogodilo niko i dalje ne zna. Sam ubica je nažalost četrnaesta žrtva ovog stravičnog događaja i sada je sve teže utvrditi prave razloge zločina. Ali i ako prihvatimo ministarkinu hipotezu da ubica nije patio od ratnog sindroma i stvar postavimo drugačije – da je jednostavno oduvek bio takav, pažnja bi morala biti skrenuta na jednu još ozbiljniju stvar: ako je Bogdanović zapušteni duševni bolesnik sa sadističkim sklonostima, šta to govori o profilu ljudi koji su odlazili na ratište tih devedesetih? Podsetiću, koliko god da je to ovih meseci nepopularno i demode, da je Dr Đukić Dejanović bila sastavni deo ratne vlasti od njenih samih početaka, istaknuti član Miloševićevog SPS-a od 1990. godine, kome je pristupila pravo iz raspalog Saveza komunista, te da bi morala biti odlično upućena u psihološko-psihijatrijski profil ljudi koji su pohodili ratne zone. Drugim rečima, ako je čovek već bio lud, zašto ga je ova zemlja obukla u uniformu i poslala u Slavoniju s puškom, pištoljem i kamom u ruci? I šta je tačno nameravala sa njim kad se vrati?

Ratni veterani države koja nije zvanično ratovala, možda nisu svi poludeli na ratištu, niti su svi, kao Bogdanović, već bili ludi kad su tamo kretali, ali su, sva je prilika, na ozbiljnom putu da sada polude, zanemareni i odbačeni od države koja ponovo udara u ratne bubnjeve, istovremeno dozvoljavajući da oni budu zdravstveno zapušteni, socijalno na dnu, nevidljivi sve dok se ne desi neki ovakav zločin. Zapaljiva retorika koja normalizuje nasilje, posebno prema ženama, odgaja nove generacije na odbranu spremnih, sa kojima će ovo društvo tek morati da se suoči.

Peščanik.net