Beograd na vodi objašnjen deci

Povezani članci

• Tomislav Marković: Faruk peva posle rata
• Apel protiv izbora Danice Marinković za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije
• Završen je drugi Festival Sola
• Отпор, бре! или Писмо
• KAD EKONOMISTI FILOZOFIRAJU
• Je li Alija mogao bolje?

Pošto juče nisam bio u prilici da pratim čitavu raspravu u Skupštini o Beogradu na vodi, ovde ću nezavisno od nje izložiti šta mislim da je problem sa ovim projektom.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

To se dosta jasno može videti iz formulacije alternativnog načiina da se ovaj prostor uredi.

Dakle, prostor Beograda na vodi mogao je (i još uvek može) biti uređen i ovako:

1) Arhitekte i urbanisti iz Srbije naprave plan prostora Beograd na vodi, odrede namenu i okvirni izgled svake parcele u njemu. Ovaj plan bude izložen javnosti i prođe javnu raspravu. Onda se usvoji konačan plan.

2) Raspiše se konkurs za jednu ili više parcela iz plana na kome mogu da učestvuju sve zainteresovane strane.

3) Novac koji se dobije iz licitacije za građevinsko zemljište biva, odmah ili u ratama, uplaćen u budžet grada.

4) Ceo prostor od 90 hektara nije dodeljen jednom investitoru nego ide na licitaciju u raznim fazama projekta, onako kako je teren pripremljen za gradnju.

5) Pošto su svi odnosi čisti i u skladu sa dobrim normama gradnje u gradu, ceo proces može biti potpuno transparentan. Nije potreban nikakav poseban ugovor sa investititorima. Investitor koji otkupi građevinsku dozvolu ili zamljište postaje vlasnik izgrađenog prostora i raspolaže s njime po svojoj volji.

Čini mi se da je ovo dosta razumna i uobilčajena procedura.

Međutim, sadašnji projekat Beograd na vodi zasniva se skoro na sasvim suprotnim pretpostavkama:

1) Grad Beograd je samo raščistio prostor od 90 hektara. Izgled tog prostora odredile su arhitekte koje nikada nisu bile u Beogradu. Ovaj izgled nije naravno prošao bilo kakvu stručnu, estetsku ili građansku javnu raspravu.

2) Prostor će biti dodeljen unapred poznatom investitoru bez konkursa.

3) Na početku gradnje neće biti uplaćen bilo kakav novac u budžet. Korist za grad predviđena je na kraju prodaje stanova, ako je bude.

4) Ceo prostor od 90 hektara, dobio je u – kako kažu – zakup jedan investitor na osnovu jednog ugovora u jednom momentu. To praktično znači da je jedan proces u kome je moglo biti mnogo nadmetanja, dat kao monopol jednom subjektu.

5) Sa investitorom će biti potpisan, po svoj prilici – sudeći prema drugim ugovorima, kakav je ovaj nedavni sa menadžmentom Železare – tajni ugovor, u kome će biti regulisana prava i obaveze inevstitora i grada.

Ako se pogleda ovaj aktuelni model (zvaćemo ga Model 2) vidi se da se u njemu krše skoro sva pravila gradnje u jednom gradu. Da vidimo ova dva modela u tabeli:

Pa, kako je uopšte moguće da je MODEL 2 dobio prednost? Jedina razlika u odnosu na model 1. je u tome što u modelu 2. postoji investitor koji obećava da će uložiti 3.5 milijarde u izgradnju ovog prostora. Da li će postojati neki rokovi, penali ili garancije da će to biti učinjeno? Naravno da ne, pošto ni pomenuti investitor nije lud da se obaveže na nešto što je krajnje neizvesno. Investitor je naprosto na osnovu obećanja dobio kršenje svih pravila i dobrih procedura.

Ono što ostaje kada se podvuče crta ispod ovog poređenja je jedan projekat u kome je sve proizvoljno i neizvesno, koji nastaje na osnovu ličnih poznanstva i veza (što se ne krije, nego ističe) i u kome će JEDINA konkretna stvar biti UGOVOR najavljen za nekoliko nedelja u kome će investitor dobiti MONOPOL na jednom prostoru.

Sad da vidimo kako su zastupnici trenutnog projekta juče u večernjim časovima branili projekat.

Premijer je stalno insistirao na tome da je ovo jedan „modernizacijski“ projekat koji „sam sebe brani“ a da mu se protive samo retrogradne snage i ličnosti koje su protiv svakog napretka. Tu su navedena ranija protivljenja uvođenju sijalica i javne rasvete u Beograd, izgradnji palate Albanija, železnici u Srbiji itd. Skoro ni reči ovim neobičnostima iz modela 2. i njegovim manama u odnosu na model 1. Onaj ko je protiv Beograd na vodi je protiv sijalica i javnog osvetljenja, ukratko.

Međutim, zanimljivo je da ono što razlikuje moderno doba od srednjeg ili starog veka u stvari nije spektakularnost građevina. Da možemo da ih vidimo u originalnom stanju, verovatno bismo zaključili da su drevni Rim i Konstantinopolj jednako spektakularni kao današnji gradovi, a da su barem neke od njihovih građevina, poput crkve Svete Sofije, i spektakularnije od većine današnjih građevina.

Ono što je zaista moderno su oni elementi našeg MODELA 1. koji sigurno nisu postojali u srednjem veku. Na primer, mogućnost da čitava jedna struka i građani sa njom raspravljaju o potrebama grada i odluče o tome, da traže transprentnost procesa i kontrolišu moguću zloupotrebu. To su zaista moderne stvari koje se pomaljaju sa modernim dobom i sve do danas im je potrebna stalna podrška i građanska aktivnost da bi postojale.

Pa ipak, baš tih modernih stvari u našem aktuelnom modelu Beograda na vodi nema. Da su u srednjem veku postojale rasprave o projektima careva u nekoj skupštini sigurno bi i one protekle u izlivima divljenja Caru i njegovom odelu, i u optužbama na račun onih koji se projektu protive da se oblače u susednoj neprijateljskoj carevini. Oh wait, tako je protekla i naša rasprava.

A i ona hipotetička nekadašnja i ova sadašnja rasprava služile bi samo da, kad prođe graja, vladar može daleko do očiju javnosti i njenog uticaja da odluči šta mu odgovara.

Doduše, ipak ima nešto moderno u našem Beogradu na vodi – a to je korišćenje slike za njegovu promociju. Svi znamo da se ovaj projekat već oko 2 godine reklamira slikom na bilbordima i po TV studijima. Na ovoj slici je Beograd na vodi kako će izgledati, po tvrđenjima same trenutne gradske vlasti, za 15 godina. S tim da se već sada neki njegovi delovi menjaju, pa se tako predstavljene 2 kule ne mogu naći na maketi koja je postavljena godinu dana ranije. Izgled centralne kule menjao se dva puta, a rokovi za početak gradnje se stalno pomeraju unapred.

Drugim rečima, poznata slika i maketa BgdH2O nemaju nikakve veze sa onim što će zaista za 15 godina biti na tom prostoru. Ona je tipična propagandna slika koja ni u jednom svom aspektu ne odgovara realnosti.

Ova slika je u stvari hiper-realna.

U njoj se na najbolji način ogleda, ne Beograd na vodi, već sama vlast.