Advokatska komora Beograda zloupotrebljava javna ovlašćenja

Povezani članci

• BILA JE TAKO LIJEPA
• Kamenovanje svetoga Stjepana – religija bez Boga
• Srbija, žena i majka
• Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – Čovek
• Performans u Beogradu: Za nezaborav genocida
• Житиje Aлojзиjeвo

Upravni odbor Advokatske komore Beograda (AKB) 19. januara 2017. godine odbio je zahtev za upis u imenik advokata bivšeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, ocenjujući ga nedostojnim članstva. Upravni odbor AKB je naveo da on nije profesionalno obavljao funkciju tužioca za ratne zločine i zamerio mu što nije u dovoljnoj meri procesuirao predmete srpskih žrtava, kao i što je dopustio osnivačici Fonda za humanitarno pravo (FHP) Nataši Kandić da „preuzme apsolutnu vlast u Tužilaštvu za ratne zločine“. FHP ukazuje da je odluka AKB, kao organa javne vlasti, nezakonita i da ovakvo interpretiranje kriterijuma „dostojnosti“ predstavlja eksplicitan pritisak i na sadašnje i na buduće predstavnike ove nezavisne profesije.

Zakon o advokaturi (član 6 st. 2) propisuje da se nedostojnim poverenja za bavljenje advokaturom smatra kandidat iz čijeg se života i rada, u skladu sa opšteprihvaćenim moralnim normama i kodeksom, može zaključiti da se neće savesno baviti advokaturom i čuvati njen ugled, a ispunjenost uslova dostojnosti za bavljenje advokaturom, advokatske komore cene po slobodnoj oceni (član 6 st. 3 istog Zakona).

FHP ističe da navedena norma zakona, koja advokatskim komorama daje diskreciono ovlašćenje da ispituju dostojnost kandidata za bavljenje advokaturom, nije dovoljno precizna i da stoga podrazumeva i njihovu obavezu da pokažu posebnu pažnju prilikom obrazlaganja razloga zbog kojih to pravilo primenjuju. Samo navođenje nedovoljno precizne zakonske odredbe ili argumenta „da nije profesionalno obavljao funkciju“ ne može se smatrati dovoljnim obrazloženjem, već naprotiv, prekoračenjem obima diskrecionih prava datih određenim organima. Takvo postupanje Upravnog odbora AKB predstavlja grubu povredu člana 32 Ustava RS, odnosno člana 6 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pitanjem načina primene diskrecionih ovlašćenja datih određenim organima bavio se i Evropski sud za ljudska prava u predmetu Milojević i drugi protiv Srbije (Predstavka 43519/07, 43524/07, 45247/07, presuda od 12. januara 2016. godine). U toj presudi je objašnjeno da zakonski definisano diskreciono pravo institucijama ne dopušta samovolju, već naprotiv od njih zahteva da odluke sa dužnom pažnjom detaljno obrazlože.

Nadalje, FHP ističe da se AKB prilikom donošenja odluke rukovodila političkim, a ne pravnim razlozima i da je na taj način grubo povredila javna ovlašćenja koja su joj poverena, ali i narušila temelje advokature kao nezavisne profesije. Zamerka da nije dovoljno procesuirao predmete srpskih žrtava jasno ukazuje na stav AKB da pravda za žrtve treba da bude selektivna, te da se od Vukčevića očekivalo da svoje javnotužilačko delovanje upodobi aktuelnim političkim interesima, suprotno Zakoniku o krivičnom postupku (videti posebno član 6 o zakonitosti krivičnog gonjenja).

Da AKB svoja ovlašćenja koristi u cilju obračuna sa politički nepodobnim osobama, ukazuje i činjenica da se pitanje dostojnosti za bavljenje advokaturom nije postavilo prilikom odlučivanja o upisu u imenik advokata nekih drugih kandidata poput Rada Bulatovića, nekadašnjeg direktora BIA, kojeg je pratio niz afera, uključujući i hapšenje tokom akcije „Sablja“ nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, ili Gorana Petronijevića, čijom dostojnošću se bavio i Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju. Osim toga, i predsednik AKB je potvrdio da se većina u upravnom odboru AKB vodila patriotskim, a ne profesionalnim merilima kada je odlučivala o prijemu Vladimira Vukčevića u članstvo.

Putokaz za to kakva se „dostojnost“ očekuje od predstavnika pravosuđa vidljiv je iz procesa izbora bivše istražne sudije iz Prištine Danice Marinković u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije Republike Srbije. U skupštinskoj raspravi o njenom imenovanju, poslanici vladajuće partije ukazivali su da je ona „časna i poštena žena“ isključivo zbog toga što je „bila na svakom mestu gde je trebalo priteći srpskom narodu“. S druge strane, ne pominje se, što ne znači da nije uzeta u obzir, činjenica da je bila istaknuta predstavnica pravosuđa Srbije u vreme državne represije nad kosovskim Albancima. Između ostalog, njeni se potpisi nalaze na iznuđenim izjavama Albanaca datim u srpskim zatvorima pod policijskom represijom, a postoje i indicije da je u najmanju ruku zataškavala istrage zločina u kojima su žrtve Albanci.

Povodom optužbi na račun njegove osnivačice, FHP ističe da su one očigledno neosnovane. Od kada su u Srbiji uspostavljeni specijalizovani organi, FHP zagovara veću efikasnost u procesuiranju ratnih zločina, i to kroz monitoring suđenja i rada TRZ-a, nuđenje ekspertize, podnošenje krivičnih prijava i dostavljanje i predlaganje dokaza. U skladu sa svojom misijom – uspostavljanje vladavine prava u post-konfliktnom društvu – FHP pomaže nadležnim državnim organima i istovremeno ih kritikuje, i sa tim će nastaviti i u budućnosti.