Dejan Ilić: Promenite dnevni red
Povezani članci
Dačić i Vučić uspeli su za kratko vreme da razotkriju uzroke za neuspeh petooktobarskog političkog eksperimenta.
Da ponovimo, ustanove i procedure pravnog i političkog života u Srbiji samo su fasade. Iza tih fasada, razobručio se institucionalno ispražnjen prostor nalik na površinu bilijarskog stola, unutar koga se poput kugli nekontrolisano kreću i sudaraju osobe koje raspolažu nejednakim kvaziinstitucionalnim moćima. Svaki sudar je vest sam po sebi, jer je lišen bilo kakvog smisla. Pokušaj da se iz niza sudara izvuče neko pravilo i utvrdi značenje uzaludan je upravo zato što su razorene institucije koje garantuju smisao. Sve to znamo. Trebalo bi da smo se već odavno navikli i oguglali na to. A opet, trenutna situacija u Srbiji budi zebnju.
Aleksandar Vučić već mesecima demonstrira silu koja nema nikakvo institucionalno uporište. Kao opravdanje za svoju bahatost ponudio je tek jednu rečenicu: „Niko nije jači od države“. Ta rečenica vređa inteligenciju. Ovde nema države ni u jednom smislu. Srbija nema ni teritoriju, ni ustav, ni sudstvo. Silom ovde raspolaže kako se ko snađe, pošto nemamo ni ministra policije ni ministra vojske. Samo zato što Srbija nije država, ministar vojske može upravljati policijom, dok ministar policije navodno vodi državu. Kada kaže: „Niko nije jači od države“, Vučić u stvari pita: „Je l’ ima neko jači od mene?“ To je opasno ponašanje. Vučić u političkom polju Srbije cementira jedan feudalni princip utvrđivanja vlasti.
I Ivica Dačić ume da kaže: „Niko nije jači od države“. To opet treba čitati isključivo kao odgovor na Vučićevo pitanje. Dačić i Vučić upravo obaraju ruke. Pobednik će, u to su obojica čvrsto uvereni, biti novi vladar Srbije. No, da bi prikrili puko međusobno odmeravanje snaga, i Dačić i Vučić podigli su legitimacijske paravane. Vučić svoju vlastodržačku ambiciju krije pod krinkom borbe protiv korupcije. Dačićev smokvin list su pregovori o Kosovu. I jedno i drugo dodatni su razlozi za strepnju. Dačić i Vučić izgovaraju stvari koje nikada pre nisu govorili. Ovi politički transformersi bez ikakvog zazora preuzeli su sadržaje programa svojih oponenata. Time su te oponente efikasno torpedovali izvan političke arene.
Šta danas rade politička opozicija i opoziciono javno mnjenje u Srbiji? Uglavnom izražavaju ljubav Vučiću i Dačiću. Političko polje Srbije prekomponovano je duž ose sukoba između Vučića i Dačića. Najviši funkcioneri Demokratske stranke dive se Vučićevoj hrabrosti. Bivši članovi Liberalnodemokratske partije i deo opozicionog javnog mnjenja hvali Dačićevu mudrost. Sam LDP štrči na toj slici, ali još uvek ne uspeva da formuliše jasnu političku platformu. Za sada, to svima njima garantuje ubedljiv poraz na predstojećim izborima. No od tog sigurnog poraza više boli ogoljena beda srpske politike. Dačić i Vučić uspeli su za kratko vreme da razotkriju uzroke za neuspeh petooktobarskog političkog eksperimenta. Iza tog eksperimenta nije stajala nikakava vizija nove srpske države. Nedostatak te vizije vodi nas u nove političke poraze.
Korupcija i Kosovo nisu goruće teme srpske politike. Neko bi to trebalo da javi strankama koje se iscrpljuju u nesvrhovitom opozicionom batrganju. Korupcija je tek simptom, i to svakako ne najvažniji, nepostojanja pravne države. Korupcija se ne eliminiše borbom protiv korupcije. Korupcija nestaje gotovo sama od sebe kada se utvrdi pravna država koja je u stanju da zauzda razobručenu političku samovolju, koja se pravda državnim rezonom. Kosovo je već rešeno pitanje. Kosovo već jeste od Srbije nezavisna politička jedinica. Stoga je ključno pitanje kako urediti Srbiju pošto više nema Kosova. S jedne strane, to je ustavno pitanje, s druge strane to je pitanje utemeljujućeg nacionalnog narativa.
S koje god strane da se pogleda, jedino logična za opoziciju danas u Srbiji jeste promena dnevnog političkog reda. LDP trenutno jedini gura političku scenu u tom pravcu. No, ideje s kojima istupa nisu dovoljno jasne te još nisu okosnica duž koje može da se formira novi politički front. Umesto korupcije i Kosova, mora se nametnuti tema novog ustava. Srbija postoji tek nekoliko godina, preciznije od 2006. Posle sedam godina, možda je krajnje vreme da građani što su se sticajem okolnosti zatekli unutar prostora koji su oivičile granice okolnih zemalja počnu da grade svoju državu. Jer, ako se zadovolje prividom u obliku bilijarskog stola, završiće sa gaćama na štapu.
Foto: RFE/RL