Sekularna država ili teokratija – pitanje je sad

Autor/ica 11.9.2012. u 16:41

Povezani članci

zjednačavanje srpstva i pravoslavlja stalna je praksa. Pošto se radi o veoma „osetljivim“ pojavama (mnogi bi rekli svetinjama), njima se retko ko javno suprotstavlja, mada se radi o različitim stvarima.

Pravoslavlje je jedna religija koju čine pripadnici brojnih naroda i nacija, a srpstvo je jedna nacija u kojoj može postojati više (ne)veroispovesti. „Pravoslavna nacija“ ne postoji, pa ni pripadnost pravoslavlju nije oznaka nacije. Uostalom, oni koji su za ovo izjednačavanje nipošto nisu za ignorisanje razlika među nacijama, niti za „utapanje“ srpstva u neku nadnaciju. Naprotiv!

Srbi su još nešto osim što su pravoslavni, zbog čega se i pribegava određenju pomoću svetosavlja, takođe neuspešno (Svetog Savu visoko cene ne samo pravoslavni Bugari, nego i naši muslimani). Pozivanje na prošlost i pravoslavlje koje je „održalo Srbe“, izgleda ključni argument, uopšte nije ispravno. Ne samo zbog onih koji su ga napustili, a zadržali svest o pripadnosti Srbima, nego i zato što je za održanje Srba važno još ponešto. Pre svega, jezik (SPC se čak i ne koristi srpskim, vec crkvenoslovenskim jezikom) i kultura, osobito narodna epska, pa i lirska poezija. A zatim, srpski narod je stariji od pravoslavlja, čak i ako zanemarimo neodrživu tvrdnju o njemu kao „narodu najstarijem“! Zna se kada se formira pravoslavlje (Velikom šizmom, 1054), a zna se i od kada datira pominjanje Srba. Međutim, i ovde imamo pojavu favorizovanja pravoslavnog, na štetu srpskog. Imamo zanemarivanje, pa i ignorisanje prve srpske države u Zeti (Duklji) i njenih kraljeva (osim Vladimira jer je proglašen svecem), jer su očigledno pre Šizme…

Ukoliko prihvatimo ovo izjednačavanje, onda bi trebalo da važi i obrnuto: da su pravoslavci obavezno Srbi. Trebalo bi, jer nije izričito negirano, a logički gledano, obe strane jednakosti su jednake! Ako biti Srbin znači ispunjavati obaveze prema pravoslavlju i njegovoj Crkvi, važi i obrnuto: biti pravoslavac znači ispunjavati obaveze prema srpstvu i njegovoj državi. Da li je to slučaj?

Pre toga i iznad toga, da li je u interesu Srba i Srbije odricanje onih, koji nisu pravoslavne vere? Odričemo li se time ljudi i događaja koji su mnogo više doprineli samoj državi od SPC-a? Šta je važnije za dobrog Srbina, patriotu: da slavi ili da radi za slavu Srbije?

Takođe, nerazumevanje prirode i uloge religije i crkve u osnovi je ovog izjednačavanja. Činjenica je da crkva ima i svoju svetovnu formu i ulogu. Ona je organizacija ljudi! A svakoj organizaciji, čim nastane, vlastito održanje i jačanje postaje važno, a nekima u njoj i važnije od ciljeva radi kojih je nastala. U tom smislu, razumljivo je što SPC ne zanimaju Srbi nepravoslavci. Šta ona ima sa njima, odnosno od njih? Ali, nerazumljivo je da stav Crkve i Srba vernika shvatimo kao stav Srba. Pogotovu što je crkva jedna od tzv. totalnih institucija, koje uređuju celokupni život svojih pripadnika, tražeći „opštu spremnost na pokoravanje čitavog sopstvenog ubeđenja religioznom autoritetu koji je u konkretnom slučaju merodavan“. S ljudima izvan Crkve ona zato ne može i ne treba imati ništa, zbog čega i postoji sekularizacija, odvajanje od države i ograničavanje na regulisanje čisto religioznih pitanja svojih pripadnika.

Izjednačavanjem srpstva i pravoslavlja se indirektno nudi odgovor na važno i nimalo teorijsko pitanje: ko je legitimni predstavnik nacije i zastupnik nacionalnog interesa? Proširivanjem kompetentnosti u stvarima religioznog verovanja na stvari koje se tiču nacije, crkva (i to jedna od više njih) postaje takav predstavnik i zastupnik, a pošto se, istovremeno, ne traži građanska država nego država srpske nacije, otuda i proširivanje na stvari koje se tiču države. Definitivno ukidanje sekularne države i teokratija je smer ka kome vodi to izjednačavanje.

Crkva se tako približava drugim organizacijama sa čisto svetovnim ciljevima, uključujući političke. Istupanja visokorangiranih u njoj otuda su nekad više svetovna i politička, nego duhovna. Zbog opštepoznatog izjednačavanja pravoslavnog i srpskog, to se nikako ne shvata kao mišljenje i stav jednog, mada visokorangiranog, pravoslavca i Srbina prema Muslimanima ili Bošnjacima, nego svih Srba, pa i države! U demokratskom svetu, legitimni predstavnici su narodni poslanici, odnosno partija ili koalicija koja u parlamentu ima većinu. Uz njih, takvi predstavnici su i nacionalna akademija nauka i zajednica istraživača-naučnika u oblasti o kojoj je reč. Nikako jedan ili par akademika, pogotovu ne neko ko se bavi drugom oblašću, odnosno umetnošću.

Ako se crkva bude bavila svim onim što je od interesa za Srbe, neće glave dizati od ovosvetskih pitanja! Koliko će joj ostati vremena i energije za bavljenje onim što joj je osnovni cilj: spasavanje duša? A ako se Srbi budu bavili samo onim što je njen osnovni cilj, ili spasenjem svojih duša, onda će dići ruke od svega ovozemaljskog i postati stvarno „nebeski narod“, uživajući sa nebeskih visina u kuknjavi čovečanstva koje je prekasno shvatilo šta je imalo, pa izgubilo… U sekularnoj državi, crkva nije odgovorna za gafove i greške države. Ona se ograničava na ono što i jeste njen zadatak i što ne radi nijedna druga organizacija. Da, ali tada bi se borila i za ostanak pravoslavnih u njenim redovima i za povratak „zabludelih ovčica“. I to bi radila bolje nego do sada, više bi vodila računa o svakom svom potezu i „kadrovskom rešenju“, tako da ni njen velikodostojnik ne bi delovao inferiorno i nekulturno u TV-duelu sa kolegama iz drugih religija. Tada bi i pretnja privremenom ekskomunikacijom, o trajnoj da i ne govorimo, bila efikasna. Umesto indirektne i anahrone, nemoguće pretnje ekskomunikacijom iz nacije!

Uostalom, nacija je isuviše velika grupa, da u njoj ne bi bilo razlika i u verovanjima. Prikrivanje vapijućih opravdanih, a još više neopravdanih razlika, forsiranjem religiozne jednakosti: svi verujemo u istog Boga, znači, svi smo isti, razlike ostavlja netaknutim. Integracija rogova u vreći jeste neophodna, ali potreban je još neki integrativni faktor i za same Srbe. A pogotovu za Srbiju, kao državu Srba i „ostalih“. Suprotno prastarom principu religiozne tolerancije, suprotno deklaracijama i konvencijama Ujedinjenih nacija koje je naša država potpisala, suprotno važećem Ustavu i zakonima. Suprotno onome čega ima u modernim, demokratskim državama. Samo, da li je sklonima ovom izjednačavanju uopšte stalo do modernog i demokratskog? Kako li mali Perica zamišlja demokratiju i vladavinu institucija, sa prevlašću jedne, i to totalne institucije? Ali legitimiranje svoje vlasti voljom svih građana (birača), mnogo je teže od legitimiranja „milošću Božjom“.

Nema govora da tada budemo „deo sveta“! Kome u svetu pada na pamet da Francuze ili Nemce svodi samo na katolike ili protestante? Pa i znatno manje Austrijance? Nije li i njihov, a kasnije nemački general Aleksander fon Ler, koji je komandovao vazdušnim napadima na Beograd u aprilskom ratu, bio pravoslavac? Opet da pomenemo, za nas sudbinski vezane i važne Albance, kojima ne pada na pamet da svoj nacionalni korpus ograničavaju na Albance jedne religije. Na šta bi se mogli svesti Švajcarci, koji su i višenacionalni, a ne samo višereligiozni? Ili ćemo biti deo sveta, ali kojeg ili kakvog sveta? Zna se, ali tada se na vreme okrenimo Iranu.

Izvesno je dа u dаnаšnjim okolnostimа jedino rаzum trebа dа zаpovedа ljudimа, tаko dа i morаlno delаnje počivа nа rаzumu. Centrаlnа osа liberаlne аrgumentаcije je rаzdvаjаnje privаtnog životа i jаvnosti, odnosno društvenog svetа. Iz ovog rаzdvаjаnjа proizilаzi tolerаncijа, kаo nаjvišа socijаlnа vrlinа! Pojаvа novih ideologijа i аkterа tаkođe je crkvi neprijаtnа pojаvа, i svetsko širenje nаcionаlizmа stoji nаsuprot ekumeni crkve. Ako ni nаukа zа dužnost nemа regulisаnje slobodnih ljudskih аkcijа, kаko dа gа imа crkvа? Gde je moguće sаmo jedno doktrinаrno shvаtаnje, nije moguće nikаkvo shvаtаnje!