Jedan zastareo slučaj

Autor/ica 12.3.2012. u 20:08

Povezani članci

BEOGRAD – U ponedeljak ću uzeti predmet i pribaviti dokaze kako bih odlučila da li ću Disciplinskoj komisiji Visokog saveta sudstva podneti predlog za pokretanje disciplinskog postupka protiv sudije Gordane Vidojković zbog zastarevanja krivičnog postupka protiv Marka Miloševića – izjavila je juče za „Blic“ disciplinski tužilac VSS Mirjana Ilić. (Blic, 10.03.2012. – Sudija pred tužiocem zbog Marka Miloševića)

Muka mi je ljudi… Ne mogu više da gledam i slušam iste priče, iste ljude, isto đubre svakodnevno. Najgori se izvuku, pokupe pare, dobiju azil, na primer u Rusiji, i žive svoj život spokojno i mirno. Čemu više ovo iživljavanje nad građanstvom Srbije? Čemu više ovo laganje? Pozovite preostale članove porodice Milošević da se vrate u Srbiju i prestanite da nas zamajavate «novim» tužbama i sumnjivim «zastarama» slučaja. Srbija je, danas, jedan zastareo slučaj jer ne ume da se reši svoje prošlosti i zato ne može da napreduje. Kopamo u mestu, a «oni» iz prošlog režima se veselo trude da uspore bilo kakvu promenu, da nam smuče i ono malo progresa što osetimo, da nam ogade svaku nadu. I tako nam prolaze dani…

Od prve godišnjice Đinđićeve smrti uvek se smrznem kada treba da napišem nešto o njemu i njegovom delu. Ne znam šta bi napisao… Osećam se posramljeno, osećam bes i nemoć jer ni posle 12 godina od petooktobarskih promena i 9 godina od Đinđićeve smrti mi ništa nismo uradili. I svaki dan smo slabiji i besmisleniji jer smo izgubili Zoranovu viziju i energiju. Nažalost, više nam nije stalo. Više nije tema promeniti sistem nego kako se rešiti kredita u banci, a potom odmah uzeti novi. Ne zanima nas budućnost već samo naši mali, sitni, nevažni životi i problemi koji nas okupiraju svakodnevno. A kada malo bolje razmislim, pa zato je i Đinđić ubijen… Ubili su ga onda kada su ocenili da nama više nije stalo. I od tada pa do danas ta užasna rupa naše ravnodušnosti nas guta, lomi i pretvara u ništavilo. Da, možda smo mi osuđeni, zbog svojih greha, na stotinu godina samoće – kao junaci Markesovog poznatog romana. Možda za nas više i nema nade, ali valjda ima za one što dolaze za nama. Nada nam je još samo i ostala i slaba vera da će oni u budućnosti biti bolji i pametniji. Nadam se da će se oni sresti sa Zoranom jer kako je on sam govorio: … «i u budućnosti ćemo se sresti vi i ja, jer ja imam nameru da još živim u budućnosti». Da, Zoran živi, a nas više nema.

Napisao sam jedan tekst pre nekoliko godina koji nema veze sa Zoranom, ali danas kada ga čitam čini mi se kao da je baš njemu posvećen. Neću više pisati o Zoranu, ne zaslužujem ja to, kao ni cela moja generacija koja ga je ostavila na cedilu.

Nebo nad Zrenjaninom

Seo sam da napišem neki tekst o gradu Zrenjaninu i bezuspešno pokušavao da formulišem neki jasan stav kojom bi izrazio šta ja mislim ili osećam prema ovoj čaršiji. Zato sam odlučio da pišem o jednom drugom gradu koji uopšte ne liči na Zrenjanin i samo je «pozornica» događaja koji su me zauvek odvojili od tog mesta i doveli u ovu vojvođansku varoš. Taj grad se nalazi u Bosni i doživeo je kataklizmu o kojoj se mnogo pisalo i pričalo, ali još niko nije ni izbliza uspeo da dočara nivo užasa i patnje koje su doživeli njegovi meštani. Lep je to grad, to jeste bio je lep, a sada je ruina čija se lepota krije još samo u sećanjima. E, u tom gradu sam živeo skora dvadeset srećnih godina i nisam ni razmišljao o tome da ću ga jednog dana zauvek napustiti, uplašen, osramoćen, pun užasa i gorčine. Ali ne želim pričati o tim danima kada je rat došao u naš mali grad; hoću da vam pričam o mom prijatelju Bobanu koji je ceo rat proveo na frontu, a sada živi u Kanadi. Boban i ja smo bili najbolji drugari i delili smo – što se ono kaže – i dobro i zlo, ali rat je ukinuo svako pomirenje između ove dve suprotnosti i ostavio samo zlo. Nosili smo to zlo u sebi i zadesili se na dve strane istog užasa. Pred sam kraj rata sreli smo se Boban i ja u Novom Sadu. Ne, to nije bila slučajnost, nazvao me je telefonom i rekao mi da želi da se vidimo. Razumeo sam da je pobegao kao i ja i da mu treba pomoć. To je bilo opasno vreme jer je policija tražila dezertere i sprovodila ih direktno na front. Sećam se da je bio lep i topao julski dan kada sam ponovo video Bobana, na autobuskoj stanici u Novom Sadu. Seli smo u obližnji kafić i pričali o sebi. Nismo pričali o ratu, prisećali smo se naših lepih dana i druženja kada još nismo znali za mržnju i krv. Pitao sam ga za prijatelje sa kojima sam izgubio kontakt, a on mi je pričao samo o onima koji su uspeli da se izvuku, za «one druge» nije ništa rekao, samo bi se, kada bi spomenuo neko od njihovih imena, tupo zagledao u svoje ruke i ćutao nekoliko trenutaka. Par dana posle mi je javio da ide za Kanadu. I tako, Boban je otišao i više se nismo ni čuli ni videli, i kao da smo tog dana zakopali naše prijateljstvo i ostavili ga sa mrtvima.

Ne znam zašto sam ovo ispričao. Možda zato što je i danas tako lep dan kao onda kada smo se sreli Boban i ja u Novom Sadu; možda zato što sam pročitao u njegovim očima koliko je tuge i krivice u nama jer smo se izvukli, a naši prijatelji nisu; možda zato što ih isto sanjamo. Sećam se da sam odlazeći iz mog grada gledao u nebo da ne oslepim od užasa, i bilo je čisto i plavo, kao i danas nebo nad Zrenjaninom.

Pored reke drvored brestova
U drvoredu čovek bele glave
Gleda u nebo bez oblaka
Na drugi pogled ima samo drvoreda
Čoveka nema